Stefan Milenković i Nele Karajlić: Tanka je linija između Mocarta i Zabranjenog pušenja

Rock el Clasico projekat imaće svoje predstavljanje na Svetski dan muzike (21. juna na Tašmajdanu), mada su oni koji su prisustvovali njihovom dobrotvornom mini-koncertu na Kolarcu krajem ove godine već mogli da se uvere da je u pitanju savršen spoj, kao i da klasika nije ublažila čvrstinu roka, a da istovremeno rok nije ugrozio elegantnost klasike.

* Ko je predložio saradnju i neobičan spoj klasike i roka?

Stefan Milenković: Ja i Nele se indirektno poznajemo godinama, u stvari decenijama. Osoba koja je bila katalista da se mi i fizički, uživo, upoznamo bio je Dejan Grastić. On nas je spojio, a onda smo na ležeran, ali i aktivan i kreativan način počeli da razgovaramo i razmišljamo o tome šta bismo mogli da radimo zajedno, kako i u kom pravcu da idemo. Shvatili smo da ima neograničen broj pravaca u koje bismo mogli da idemo i umetnički i kreativno. Brzo smo uvideli i da je ovo skoro sasvim prirodan spoj i da je samo naša mašta ograničenje za takav projekat. Znali smo da će to biti zabavno i kreativno iskustvo.

Nele Karajlić: Inicijalnu ideju dao je Dejan Grastić. Imao je veliku prednost, jer je poznavao i Stefana i mene, a olakšavajuća okolnost mu je bilo to što smo i Stefan i ja ljudi koji rado eksperimentišu i koji nikada nisu zadovoljni onim što su do sada učinili. Ono što je mene, između ostalog, privuklo ovome projektu je i veliko poštovanje koje gajim prema Stefanu, koji je praktično zvijezda otkako se rodio i koji je još u ono vrijeme dok su pravljene pjesme Pušenja imao veliki uticaj na sve nas koji smo voljeli klasičnu muziku.

* Vi ste, Stefane, već imali uspešnu saradnju sa Vlatkom Stefanovskim. Kakva su iskustva iz tog projekta?

Stefan Milenković: Iskustvo sa Vlatkom je veoma drugačije, pošto je i on drugačiji tip umetnika koji je obeležio jednu epohu kroz svoj talenat, kroz etno rok pravac kome je dao lični pečat, može se reći da ga je on i razvio. Ja sam se priključio tom melosu, ukusu juga i uronio u izazovan i veličanstven svet u muzičkom smislu. Mnogo sam naučio od te saradnje. Inače je violina težak instrument za improvizaciju, za određene harmonske progresije. U poređenju sa električnom gitarom violina je inferiorna, tako da sam mesecima radio na tome da se približim što više toj slobodi izraza. To mi je bio ogroman izazov, mada sam uživao. Taj rezultat me je obogatio zauvek i otvorio mi je horizonte u istraživanju raznih karakterističnih, ali u stvari nesimetričnih ritmova – sedam osmina, devet osmina, jedanaest osmina, trinaest osmina, što je veoma teško da se u tome snađete, naročito kad dolazite iz sveta klasične muzike.

* Koji se vama, Nele, spoj klasike i roka najviše svideo, pa ste pomislili da bi slično moglo i sa pesmama Zabranjenog pušenja?

Nele Karajlić: Mnogi su pravili taj spoj, od Bitlsa do dinosaurusa sinfo roka. Bitlsi i Cepelini koketirali su sa baroknim harmonskim sklopovima, DŽetro Tal je citirao Baha i Betovena, moj omiljeni bend No smoking Orkestra u pjesmi „Evropa“ ima dio veličanstvenog kvarteta iz opere „Rigoleto“. Engleski rok je, generalno, naslonjen na klasiku, za razliku od Amerikanaca, koji su svoju inspiraciju našli u narodnoj muzici. Orkestriranje klasičnih numera popularne muzike traje još od vremena kada su se ti klasici komponovali. Još kao dječaka su me najviše impresionirale „Slike sa izložbe“ Modesta Musorgskog, u izvođenju Emerson, Lejk i Palmera. Toplo preporučujem svima da utonu u to ludilo. Postoje i mnogi drugi flertovi roka i klasike, ali je ovo što Stefan i ja radimo jedinstveno po tome što smo uspjeli da određena klasična djela infiltriramo u pjesme Pušenja a da se pritom ne vide šavovi. Ispada da smo pjesmu „Gile Šampion“ pisali zajedno Čajkovski i ja.

* Kada ste već pomenuli „Gileta“, u kojeg je ukomponovano „Labudovo jezero“, kako napreduje projekat „Rock el Clasico“ i koje ćemo još interesantne spojeve moći da čujemo?

Stefan Milenković: Mi smo ovaj projekat započeli još pre dve godine. Pandemija nas je malo omela jer nismo mogli da se nalazimo, a i ja sam donedavno živeo u Americi, pa jednostavno nismo mogli da uhvatimo tempo. „Gile“ i „Labudovo jezero“ je u stvari pilot, a onda smo se raširili u mnogim drugim pravcima. To neće biti samo spoj klasike i roka već i kompozicija koje su pisane samo za ovaj projekat, koje su autorske. Biće tu i umetničkih eksperimenata, animacije koje će pratiti ceo projekat. Tu je „Devil in the Business Class“ sa Šostakovičem i to ne bilo kojim, nego jednim od njegovih najdijaboličnijih dela. To je njegov „Oktet za gudače“, koji je veoma poznat u svetu klasične muzike, ali ne i široj publici. Onda imamo „Fikretu“ i Pachelbel’s Canon, koji je takođe neobičan, ali odličan spoj. Imamo i Bramsove „Mađarske igre“, koje su spojene sa „Vukotom“ i tako dalje…

Nele Karajlić: U planu je još nekoliko ozbiljnih pjesama, čak i neke koje su vezane za našu tradiciju. Mene najviše inspiriše spoj pjesme „Tri ratna havera“ sa Betovenovom „Petom sinfonijom“, ali i izvođenje Listove „Mađarske rapsodije“ na do sada neviđen način. Uostalom, sve ćete to vidjeti u junu na Tašmajdanu.

* Šta su vam prijatelji i saradnici rekli na ideju za „Rock el Clasico“? Da li su komentari bili tipa: vi niste normalni ili ovo još niko nikad nije probao?

Stefan Milenković: Ono što su bile reakcije su upravo one koje smo očekivali, koje su nam i potrebne i korisne. Bilo je onih koji su bili odmah oduševljeni, bilo je i znatiželjnih, a bilo je i opreznih koji su me pitali: „a kako će to da funkcioniše“, pa „kako vas dvojica“… Bilo je i onih koji su bili skeptični. Sve je to normalno kada je nešto novo. Međutim, rok koji se svira na klasičan način ili klasika koja se svira na rok način nije nešto novo. Mi smo ovde probali da uradimo nešto drugačije, da napravimo organsku celinu i da se ti šavovi spajanja ne vide, a da obe strane umetnički i energetski zarade. Koliko ljudi, toliko komentara, ali ono što je najvažnije jeste da je većina pozitivna i kao i mi jedva čekaju da čuju finalni projekat.

Nele Karajlić: Ko god je poznavao Stefana i mene, ova avantura ga nije iznenadila. Svi moji prijatelji i kolege znaju da sam nemirnog duha i da me ne zadovoljava puko interpretiranje starih pjesama. Čitav jedan dio moje karijere, onaj sa No smokingom, bio je rezultat velikog eksperimenta.

* Postoji li numera iz Neletove karijere koja se ne može preslikati u spoju sa klasikom ili je ipak muzika univerzalna?

Stefan Milenković: Ne postoji ništa što se ne može spojiti, promeniti, rasklopiti na sastavne delove i sklopiti na drugačiji način. Veoma je malo takvih dela, mada mislim i da ih nema. Muzika ima mnogo kombinacija, nijansi, različitih delova, mozaika, koji su u stvari isti, a sa njima se možete igrati bez ograničenja.

Nele Karajlić: Ne postoji ništa što je nemoguće! Možete da spojite i Micu Trofrtaljku sa Rahmanjinovim, samo morate da znate kako.

* Stefane, koja vam je omiljena Neletova pesma i zašto?

Stefan Milenković: Uvek imam problem da odgovorim na bilo koje pitanje koje počinje sa koji mi je omiljeni ili omiljena… Naprosto ne mogu, nisam takav tip. Kad me pitaju koje mi je omiljeno delo u klasici, nikad ne mogu jednog kompozitora da izdvojim jer mi uvek padne na pamet još nešto, još neki autor ili kompozicija. Isto bi bilo i da me pitate u vezi sa hranom koje mi je omiljeno jelo. Uvek stvari posmatram kao celinu, kao organizam, a ne pojedinačno. Tako je i sa Neletom, ne mogu da izdvojim pojedinačno nijednu pesmu jer je za mene sve to ilustracija jednog vremena, jednog istorijskog trenutka, epohe. Izdvojiti jednu od tih pesama je kao da uzmete samo jedan deo slagalice i kažete da vam je to najomiljeniji deo.

* Nele, koja vam je najomiljenija klasična kompozicija?

Nele Karajlić: U pripremama za ovaj projekat gledao sam Stefanov koncert na Kolarcu na kome je svirao Bramsa. Bilo mi je uzbudljivije nego finale Svjetskog prvenstva u fudbalu.

* Da li će na Tašmajdanu biti svetski na Svetski dan muzike? Čija je ideja da baš na taj dan održite koncert?

Stefan Milenković: Nekoliko puta se menjao datum koncerta zbog pandemije. Kada smo konačno ugledali taj juni 2022, onda je to ispalo i simbolično da će naš projekat biti zvanično predstavljen na Svetski dan muzike, što je, naravno, fenomenalno.

Nele Karajlić: Dan koncerta se odlaže dvije godine zbog pandemije korone, tako da ako vam je neko rekao da nam je osnovna ideja bila da sviramo na Dan muzike, lagao vas je (smeh). Ispalo je da nam se, nakon trećeg odlaganja, Dan muzike sam nametnuo. Pomislio sam da se korona baš zbog toga i pojavila. Da nas natjera da sviramo na Dan muzike, jer je to red.

* Možda je nezahvalno pitati, ali kakvu publiku očekujete na Tašu, onu kojoj je bliži rok ili klasika?

Stefan Milenković: Očekujem moju i Neletovu publiku, koja inače prati i klasiku i rok, ali nadam se i nekoj novoj, trećoj publici. Nama je uvek cilj kao muzičarima da približavamo drugima ono što radimo, da obogaćujemo naš izraz, da kroz našu umetnost dođemo do što više ljudi jer verujemo da je ono što radimo plemenito i da obogaćuje živote svih onih koji dođu na koncert i zaborave na ta dva sata na svakodnevicu i realnost. Zato verujem da će probuditi znatiželju i kod ljudi koji nisu redovni posetioci koncerata klasike i roka.

Nele Karajlić: Ja mislim da je muzika ista za sve. Pjesma može da vam se sviđa ili ne. Niko od nas ne može da se kladi da li će za sto godina klasika biti Red Hot Chili Peppers ili Aca Lukas. Ono što mi danas zovemo „ozbiljnom muzikom“, nekada je bila pučka zabava. Zbog čega se ljudi ne bi veselili sa Mocartom danas ako su to činili prije dvjesta godina.

* Koliko je korona uticala na vaše živote i da li je možda ona kriva za „višak vremena“ u kome ste razmišljali o ovakvom spoju?

Stefan Milenković: I da i ne, jer smo pre dve godine počeli da razmišljamo i razgovaramo o ovom projektu. Korona ga je samo malo odložila. Nije bila razlog da razmišljamo o nečem trećem da bismo popunili vreme. Mene je korona zadesila usred turneje u Italiji, a par meseci kasnije mi se rodio sin, tako da mi je to vreme i te kako bilo popunjeno. Stvari su polako vremenom počele da se vraćaju i brdo onoga što sam započeo nastavio sam. U ovom projektu korona ipak nije imala direktnu zaslugu.

Nele Karajlić: Korona je djelovala otrežnjujuće. Pokazala nam je svima koliko smo minorni prema prirodi. Trebalo bi da je shvatimo kao opomenu. Žuti karton. Jedino dobro je to što nas je pritisnula da se okrenemo sebi. Međutim, pokazala nam je da najveći otrov nije virus nego informacija. Miljković je bio u pravu. Ako nam šta dođe glave, to će biti prejaka reč.

* Stefane, imate li tremu kako će publika reagovati na brisanje granice klasike i roka?

Stefan Milenković: Nemam tu vrstu treme, bojazni kako će ljudi reagovati na brisanje granica između ova dva stila. Svu bojazan sam nastojao da prođem mnogo pre. Verujem u svoj umetnički i muzički instinkt i sve što mi nije idealno ili što mi smeta izbegavam još u preliminarnim fazama. U trenutku kada izađem na scenu, ja 100 odsto verujem u to i više nemam nikakvu bojazan. Ukusi su različiti i suludo je misliti da će sve svakome da se dopadne, bez obzira da li je to muzika, hrana, filmovi, moda, šta god. Ono što je bitno, to je da ulazimo u ovaj projekat sa samopouzdanjem i da verujemo u to. Onda na sceni to samo isporučujemo i direktan smo kanal između tog spoja, projekta i publike. Što se tiče stadionske atmosfere, osećam da je to lakše jer mi smo navikli na jednu veoma zastrašujuću, sterilnu atmosferu zatvorenog prostora, gde se čuje svaki šum vašeg instrumenta, a samim tim i svaka nepravilnost. Po meni je to mnogo teže nego izaći pred hiljade ljudi gde je ta muzička četkica kojom slikam veća i šira.

* Nele, postoji li nešto što vas na sceni može iznenaditi kada su u pitanju ovako veliki nastupi?

Nele Karajlić: Svaki nastup je priča za sebe. I pored velikog iskustva, ja pred svaki koncert imam onu početničku tremu, bez obzira da li nastupam u Londonu ili Valjevu.

* Šta biste poželeli čovečanstvu u 2022, osim konačnog zaustavljanja pandemije?

Stefan Milenković: Želim da se planeta, naravno, vrati u normalu. Istovremeno želim svima da budemo otvorenog uma i fleksibilni. Ovo je situacija koja nam nameće mnogo toga, da menjamo svoj ustaljeni način profesije i života i da svako u ovom nametnutom ritmu i okviru postojanja i delovanja pronađe svoj ritam i svoju sreću, da ostanemo bliski jedni drugima. To je baza za sve drugo, i za sreću i za ljubav. Da steknemo osećaj zahvalnosti. U ovakvoj situaciji veoma je lako da se čovek oseća nemoćan, kao da se nizašta ne pita. Lično verujem da ako se svaki dan setimo svih stvari za koje smo zahvalni, koje imamo, ne onih koje nemamo, shvatimo da je ta lista prilično duga. Nailazićemo i onda na teškoće, ali ćemo im pristupati na otvoreniji, mirniji način.

Nele Karajlić: Poželio bih mu da se vrati svojoj primarnoj ulozi. Da ostane Čovjek. Čovjek mora da prestane da glumi Boga. Da ga pusti da radi svoj posao, a ne da ga imitira. Koliko je samo daleko od te uloge pokazala je i pandemija korone. Nismo znali šta nas je snašlo, ali ipak smo, kao pravi nadmeni egocentrici, pomislili da je to neka naša ujdurma. Dakle, čovječanstvu bih poželio da se opusti. Nije toliko važno koliko misli da jeste.

Nova godina na Siciliji

Stefan Milenković: Za Novu godinu biću na Siciliji jer tamo sviram 1. januara u Palermu, u poznatom teatru Garibaldi politeama, koji je nekad bio cirkus. Nažalost, neću zbog otežanih uslova putovanja zbog kovida Novu godinu provesti s porodicom. U suštini, nemam nikakav plan. Tamo su mere zbog kovida jako stroge, pa ne znam šta će biti otvoreno i dostupno za doček.