Stefano Dominela, autor izložbe „Italija je u modi“: Moda pedesetih bila je ženstvenija, ali ne bi išla uz društvo u kome živimo

Ova postavka je ambiciozni projekat iz kog stoje Vlada Italije, Grad Rim, Italijanska privredna komora, region Lacio, sa željom da se kroz istorijski presek italijanskog planetarnog modnog uspeha od modne revije Govanija Batiste Gorđinija u Firenci 1951. do današnjih dana spoje tradicija, tehnologija, biznis i ekonomija kroz koncept koji prevazili prostor Apeninskog poluostrva.

Da je u Italiji moda ozbiljan posao, Stefano Dominela, kog je ova izložba ponovo dovela u Beograd posle dve decenije, objasnio je odmah na svečanom otvaranju izložbe sa 50 kreacija vodećih italijanskih modnih kuća, uključujući i glamurozne kostime koje su nosile operske dive i holivudske zvezde na filmu i u privatnom životu.

Prema njegovim rečima, moda je i fakturisani godišnji prihod, izvoz, stotine hiljada zaposlenih, škole modnog dizajna kao zalog za novu italijansku modnu budućnost…

U razgovoru za Danas Stefano Dominela kaže da je izložba ”Italija je u modi”, koja se u svetu već pročula, do Beograda stigla iz Rima, preko Ženeve, Barselone i Seula.

Kako kaže, Južna Koreja našla se na listi gostovanja ove postavke kao “napredna zemlja okrenuta budućnosti, koja ima izvanrednu tehnologiju i u kojoj se upravo rađa nova moda“.

Šta je Vama bio najveći autorski izazov u zadatku da pola veka italijanske mode „spakujete“ u 50 modnih „komada“?

– To jeste bio veliki izazov jer da su mene pitali, ja bih stavio hiljadu haljina. Ali, to bi već bilo previše teško da se realizuje i zahtevalo bi veliki prostor.

Zbog čega je baš Đorđinelijeva revija u Firenci 1951. bila prelomna za italijansku modu i svetski bum koji je usledio?

– Taj bum nije došao odmah posle te modne revije. Ta grupa kreatora imala je prvu modnu reviju 1949, ali ni tada ni 1950. nije se ništa specijalno dogodilo. Međutim, kad se američki glumac Tajron Pauer, Džordž Kluni tog vremena, venčao sa prelepom meksičkom glumicom Lindom Kristijan u Rimu, ona je nosila haljinu koju su kreirale sestre Fontana, a on Litrikovo odelo. Slike sa tog venčanja obišle su svet, bile su u svim časopisima tako da su u Americi videli da postoji nova moda koja se rađa u Italiji i tada je nastao taj modni bum.

U čemu je tajna tog planetarnog uspeha – vrhunski dizajn italijanskih modnih majstora ili je moda bila deo razvojnih privrednih preioriteta italijanske države?

– I jedno i drugo. Upravo tako, Vlada Italije prepoznala je da moda može sa bude bitna i važna za ekonomiju, tekstilnu industriju, prerađivačku industriju, razvojnu tehnologiju i odlučila je da tu investira. Pogotovo što smo imali vrhunske kreatore.

Šta italijanska visoka moda duguje malim posleratnim krojačkim radionicama?

– Sve, tim malim krojačkim radnjama duguje sve. U sektoru modne indsutrije Italije i danas postoji 330 hiljada manjih ili većih firmi koje se time bave. Tu je i 2.500 jako malih krojačkih radnji sa samo dve-tri zaposlene osobe.

Na ovoj izložbi puno pažnje poklonjeno je vezi italijanske mode i filma. U prvom planu je Holivud. Šta je sa Rimskim filmskim gradom, kakva je uloga Činečita u razvoju italijanske mode jer je filmska industrija u Italiji među prvima stala na noge posle Drugog svetskog rata?

– Tu ima mnogo toga da se ispriča, a ja to predajem i na fakultetu. Šta se dogodilo? Posle rata američki ambasador u Italiji bila je En Kler Bot Lus. Tada je bio aktuelan Maršalov plan za obnovu zemalja koje su pretrpele ratna razaranja i upravo je En Klet Bot Lus uzela deo sredstava iz Maršalovog plana i upotrebila za rekonstrukciju Činečita. A onda je pozvala velike producentske kuće kao što su Metro-Goldving-Majer, Univerzal, Luks… da dođu u Italju i da u Italiji snimaju filmove jer bilo jeftinije. Postojala je Činečita, obnovljena i spremna za tako nešto. Onda su u Rim došle glumice poput Elizabete Tejlor, Ingrid Bergman, Lane Tarner i mnogih drugih koje su tu počele i da se oblače. To važi i za glumce – Tajrona Pauera, Hemfri Bogarta… Ali, nisu tu bili samo čuveni glumci i glumice. U tim sad već velikim krojačkim radnjama i centrima koji su nastali, pravljena je odeća i za italijansko plemstvo, kao i za novi bogati sloj ljudi koji počeo da se stvara u tom periodu. Recimo, 1950. italijanska moda imala je fakturisan prihod već tada od pet milijardi lira, a visoka francuska moda potpuno je bila prouzvedena u Italiji.

Da li je Rim i dalje prestonica italijanske mode ili je Milano preuzeo primat?

– To je ipak Milano. Za modu za muškarce važna je Firenca, dok je Rim više za visoku modu i krojenje po meri, ali to je mali deo modne industrije. Centar je Milano.

Kad gledate ove modele iz pedesetih i šezdesetim godina 20. veka i današnju modu, čemu bi ste dali prednost i da li su, kako mnogi misle, današnji kreatori svesno i namerno ženama oduzeli ženstvenost?

– Moda je ogledalo našeg društva. To jeste tačno. Kako se menja društvo, tako se menja i moda. Moda pedesetih bila je dosta ženstvenija, ali danas to nekako ne bi išlo uz ovo društvo u kome živimo.

Najavili ste ekološki održivu modu kao trend budućnosti. Tu su i nove tehnologije, živimo u digitalnom svetu. Koliko u sve to može da se uključi modna tradicija koju ste prikazali na ovoj izložbi?

– Tradicija može savršeno da se uklopi sa svim modernim tehnologijama i onim što nosi moderno vreme jer to je upravo ono što moda radi – uzima prošlost, prerađuje je i osavremenjuje. Ne bi bilo Gučija da nije bilo nekih stilista iz šezdesetih godina ili Armanija bez Valtera Albinija iz tog nekog prvog perioda. Znači, moda uvek uzima ono što već imamo – tradiciju, prošlost, ali i nove materijale, nove tehnologije i savremenost.

Prevod sa italijanskog jezika Jelena Martinović

Od Firence do Tokija

Sagovornik Danasa Stefano Dominela član je naučnog i organizacionog odbora projekta “Modni arhivi”, među čijim prioritetima je širenje svesti o značaju kulturnog nasleđa, očuvanja njegovog identiteta, koji je neophodan za promociju i inovaciju “Made in Italy”.

Aktivan je u Firenci, Milanu, Rimu, Parizu, Londonu, Antverpenu, Njujorku, Tokiju…

S Ranijerom Gatinonijem radio je na restilizacije brenda Gatinoni, jedne od najpoznatijih italijanskih modnih kuća.

Pre pet godina u okviru Sekcije za tekstil, odeću, modu i dizajn Unije industrijalaca i privrednika osnovao je „Klub kreativnosti“ za podršku mladim dizajnerima njihovim fokusiranjem na kulturu „lepog i dobro urađenog“, kao i radi njihove međunarodne promocije.

Više godina bio je glavni organizator nedelje visoke mode u Rimu.

Tvorac je najpretižnijeg takmičenja za mlade italijanske kreatore i autor je brojnih međunarodnih izložbi, od kojih je poslednja “Italija je u modi”.

Podrška iz Kinoteke

Izložbu u Etnografskom muzeju od 21. do 23. maja prati revija filmova u Jugoslovenskoj kinoteci u kojima su nošene haljine iz postavke “Italija je u modi”.

Na programu su: “Kaktusov cvet” Džina Saksa sa Volterom Matjuom, Ingrid Bergman i Goldi Hon, Felinijev “Slatki život” sa Marčelom Mastrojanijem i Anitom Ekberg, dvotomni “Rat i mir” u režiji Kinga Vidora sa Odri Herbern i Henrijem Fondom u glavnim ulogama.

U ovom modno-filmskom izboru su i “Imitacija života” Daglasa Sirka sa Lanom Tarner i Džonom Gevinom, “Evropa ‘51” Roberta Roselinija u kome igraju Ingrid Bergman i Aleksander Nork.

Reviju završava domaći fimski omaž italijanskom modnom čudu – kultni film Ljubomira Raičevića “Ljubav i moda” sa Desankom Bebom Lončar i Dušanom Bulajićem u glavnim ulogama.