Stendalov sindrom u Veneciji

Sat kasnije sam u mraku izlagačkog prostora blizu grupe ljudi koji nešto čekaju i zurim u gajtan zmijoliko položen na podu uverena da će za koji sekund da se vaspostavi u bič, da će da poskoči, opali i prestravi prisutne iznenadnim zvukom, baš kako mi je koleginica prepričala i za šta sam ja, za razliku od ostalih posetilaca, pripremljena. Od očekivanog samozadovoljstva zbog te prednosti, međutim, ništa.

Niti je to rad koji sam tražila, nego sam uspela da naletim na jedan od onih koji zahteva minimum polučasovno slušanje objašnjenja kustoskinje, a za koje mi novinari iz Srbije nemamo vremena. Izvučem se lagano iz tog prostora i zaputim dalje centralnim paviljonom uz zaključak da je preporuka „pogledajte rad svakog umetnika“ neostvariva. U parku „Đardini“ su nacionalni paviljoni, njih 90, u „Arsenalima“ gde izlažu umetnici koje je pozvao kurator Bijenala Ralf Rugof 80, a ja prvi put na Bijenalu savremene umetnosti u Veneciji, preciznije, apsolutni gušter među novinarima džombama kada je u pitanju ova smotra.

Reporterka Danasa je dakle u blagoj panici i kroz postavku se kreće gotovo trčeći. Prolazi kroz kratak i efektan prazan beli hodnik u kome svetlost zaslepljuje – garant nečiji rad, ali traženje legende i pres-materijala otimaju dragoceno vreme. Nešto dalje iz velikog hola dopire zvuk mašine.

Ogroman prostor i u njemu gigantska robotska „ruka“ s četkom na kraju, koja izvodi svoj „ples“ – podiže se, uzglobi u vazduhu, a potom spusti na tlo da pokupi „krv“ prema svom centru. I tako neprestano, u nekoliko agresivno odsečnih pokreta. Robotizovana četka sakuplja crvenu tečnost, a ova se ponovo i neumitno iznova širi po tlu. Rad je ograđen providnim najlonom kroz koji zure posmatrači nesposobni da bilo šta učine povodom prizora ispred sebe.

Ni mašina ne deluje kao da će ikada biti prenuta iz ovog perpetuum mobile transa – opšta ravnodušnost ili latentna panika su osećanja koje emituje ovaj rad u sadejstvu sa publikom. NJegovi tvorci, umetnici iz Kine, Sun Yuan i Peng Yu nazvali su rad „Can’t Help Myself“ preuzevši naslov prvog robotizovanog umetničkog dela izloženog u Gugenhajmu.

Reporterka Danasa razmišlja o temi Bijenala („May you live in interesting in Times“) u slobodnom prevodu „Dabogda živeli u interesantnim vremenima“ i konstatuje da je „robot“ impresivan rad, da u potpunosti odgovara kontekstu i trenutku u kome danas živimo.

U nastavku izložbe instalacije, slike i skulpture, ako se pored njih brzo prolazi deluju kao dekoracija, i tako sve do lutaka obučenih u haljine od keramičkih pločica koje fotografišu posetioci. Piše da su lutke dugoročni projekat pod naslovom „Second Hand“ ukrajinske umetnice Zhanne Kadyrove koji referiše na arhitekturu i društveno pamćenje u određenim zajednicama. Za ovu priliku Kadyrova je napravila odevne predmete od pločica iz jednog venecijanskog hotela, dok je ranije koristila isti materijal ali iz svoje domovine poznate po dugoj tradiciji proizvodnje ovih artikala.

Reporterka Danasa sad nailazi na živu trudnu ženu u do poda dugoj beloj haljini s otvorom kojim izlaže svoj goli stomak. – Ovo je najbolji rad – stoji ispisano na obodu njene haljine rasute po tlu, taman da se zbunjeni bace u još veće stanje konfuzije. Reporterka Danasa izlazi napolje, na kišu, a ispred ruskog paviljona dugačak red. Izlaže čuveni reditelj Aleksandar Sokurov i svi pričaju o tome.

On je u gornjem delu paviljona, a u donjem Aleksandar Šiškin – Hokusai. Naslov njihove izložbe je „Lc.15 : 11-32“ i poziva se na parabolu o bludnom sinu iz jevanđelja po Luki i Rembrantovu sliku na tu temu koja je postala centralno delo u muzeju Ermitaž. To sve i mnogo više stoji ispisano na zidu kao putokaz za kretanje kroz postavku paviljona ali gomila ljudi će vas već nežno potisnuti da krenete dalje u zamračeni prostor gde se izložbeni materijal dramatično pojavljuje iz tame pod okomitim svetlom. Najpre je to replika nogu gigantske figure atlanta, koji je vremenom postao zaštitni znak najčuvenijeg ruskog muzeja. Naime, deset atlanta još od 1848. dočekuju posetioce Novog Ermitaža pa su postali gotovo sveto mesto za gomilu ljudi iz čitavog sveta koji u znak obožavanja umetnosti dolaze makar samo do njihovih stopala.

U sledećoj prostoriji Sokurov opservira temu Rembrantovog „Povratka bludnog sina“ kroz simultano predstavljanje hodnika „Ermitaža“ i umetnikovog studija čije video-instalacije opisuju ratni metež iza tih zidova. Unutrašnje stepenice vode u donji deo paviljona i svet Flamanske škole slikarstva koju oživljava umetnik Šiškin. On je ovaj svoj rad posvetio komplikovanim mehanizmima u Zimskoj palati kao što je „Paunov sat“ tako što je od šperploča napravio skulpture u obliku ljudskih figura koje se posredstvom mehaničke konstrukcije kreću – podižu i spuštaju, i donekle podsećaju na „mrdalice“ našeg umetnika Ilije Nešića.

– Gore su ti oštri kontrasti svetla i tame, a kako se krećeš ka donjem prostoru iz kojeg bije crveno svetlo, počinje horor… – pomogao je jedan od foto-reportera reporterki Danasa da sumira utiske o „Rusima“.

Suprotno tome, u japanskom paviljonu gde je izložba „Cosmic Eggs“ vlada umirujuća atmosfera. Čuje se ambijentalni zvuk nalik zviždanju koji izlazi iz krošnje artificijelnog drveta „izraslog“ iz velikog gumenog balona na koji posetioci mogu da sednu ili prilegnu ako žele. Vazduh kruži čitavom instalacijom, drži težinu ljudi u napetoj gumi balona i pokreće zvuk iz drveta, objašnjava čovek zadužen za izložbu u ovom paviljonu. Upitan kako on izdržava da po ceo dan sluša manje-više jednoličan zvuk, odgovara hitrim potezom ruke, sklanja kosu s ušiju i pokazuje u njima čepove. U venecijanskom paviljonu posetioci se imaju prvo izuti, a zatim opremiti specijalnom obućom za hod kroz dugačak beli tunel na vodi. Ova instalacija nosi naslov „Corpo reale“, u njenoj izvedbi je učestvovalo sedmoro umetnika/ca, i počinje od premise da u našem savremenom postojanju „dar da se vidi daje moć i da se zna“.

Na austrijskom paviljonu je natpis „Discordo Ergo Sum“ (Ne slažem se, dakle postojim), svojevrsna parafraza čuvene krilatice Cogito Ergo Sum, kojim umetnica Renate Bertlman na ironičan način označava paviljon zemlje koju predstavlja, ali i dihotomiju našeg postojanja.

Ona je još jače potkrepljena instalacijom ruža-noževa u dvorištu paviljona. Paviljon Amerike je gotovo skroz zaklonjen monumentalnom instalacijom „Swallowed Sun“ Martina Puryeara u vidu ogromnog rešetkasto zrakastog ekrana. Koračajući oko njega u dvorištu nailazite na crni spiralni oblik koji cveta iz zemlje da bi se pridružio ekranu: „Kao da je Puryear na prednjoj strani hteo da kaže kako morate prodreti kroz površinu da biste došli do dinamične utrobe predstave.“ I ostale Puryearove skulpture i instalacije u paviljonu su impozantnih dimenzija, konkretne, minimalističke i simbolične.

Sve zajedno objedinjene su naslovom „Liberta“, temom kojoj se ovaj umetnik stalno vraća, kao i svim ostalim pitanjima koje iz nje proističu – socijalnoj pravdi, nezavisnosti, demokratiji.

Reporterka Danasa je videla još mnogo toga zanimljivog prvog dana u Veneciji, pila besplatno odličan espreso, vozila se električnim automobilom do pres-centra, napunila do vrha dva cegera pres-materijalom, katalozima, usb-ovima, i konstatovala da će doživeti Stendalov sindrom ako se ne odmori i ne pristupi rezimiranju viđenog.

U vaporetu, italijanskom gradskom prevozu kojim se uveče naša grupa vraća u hotel, utisci se polako sležu. Kroz prozor promiču prizori teatralnih zdanja, čipkastih palata i mostova osvetljenih mesečinom. Reporterka Danasa se konačno malo smirila i pomislila da je ovo mesto na kome će početi da piše poeziju. Iz tog sanjarenja koleginica koja sedi do nje nežno je prene pokazujući rukom ka nebu. Pita: „Da ne znaš možda šta im znače ovi baloni?“ Reporterki Danasa srce počne ubrzano da tuče dok joj u sebi odgovara. „Ne znam, do malopre sam mislila da je to Mesec…“

Napad besa

Reporterka Danasa je bič videla tek po povratku u Beograd na internetu i saznala da su ga radili isti umetnici koji i „robotizovanu četku“. Bič izlazi iz sedišta bele silikonske stolice i u periodičnim erupcijama napada besa manijakalno udara po okolnom prostoru. Bič je toliko nasilnički nastrojen prema okruženju da ostavlja vidljive tragove po providnom zidu oko sebe i pravi veliki kontrast u odnosu na umirujuće linije stolice iz koje se pojavljuje. Ona je, inače, inspirisana oblikom rimske carske stolice koja je sastavni deo statue Linkoln memorijala u Vašingtonu. Instalaciju su osmislili Sun Yuan i Peng Yu i nazvali su je „Dear“.