Stevan Filipović: Dati šansu novim, mlađim ljudima

Iako to deluje kao „normalna“ stvar, zapravo ćete se ozbiljno pomučiti da se setite kad se poslednji put desilo da se zaista pokrene živa rasprava na bilo koju temu iz kulture (a da to nije banalizacija, tipa, goli ljudi na Bitefu), i da se zaista čuju obe strane. Kao što sam naveo u svom autorskom tekstu na Peščaniku, smatram da je ovo još jedan pokazatelj pozitivnih promena u (delu) Javnog servisa. Negovanje kvalitetne javne debate, kako sa stručnom javnošću, tako i sa publikom (koja sad ima daleko bolje platforme za komunikaciju nego pre, na primer, 10 godina) jedini je način da dođemo do nečega što, nadam se, svi posmatramo kao opšte dobro i javni interes – poboljšanja kvaliteta televizijskog programa.

U tom smislu, mislim da je važno istaći da se ne slažem sa gospodinom Bradićem u izboru reči „hajka“. Razmena mišljenja u javnoj sferi, u koju svakako spadaju i društvene mreže, nije hajka, već usluga Javnom servisu, naravno, ako je sprovedena na civilizovan i konstruktivan način. Takođe, „hejterski“ komentari publike, ismevanje i sprdnja na Tviteru su normalna stvar od kad postoji Tviter, mogu i ne moraju da budu konstruktivni, ali svakako govore nešto, jer „obična“ publika inače nema šansu da komunicira sa autorima ili urednicima. Valja ih oslušnuti. Važno je i istaći da već decenijama naše kolege u većem delu zapadnog sveta rade pod pritiskom izuzetno kritički nastrojene javnosti, koja je agresivnija, bučnija i brojnija nego ikad pre u istoriji, i da velika većina njih razume da to 2018. predstavlja uobičajen deo ovog posla. Na RTS-u se emituju izuzetno kvalitetne strane serije, nije realno očekivati da domaća publika ima niže kriterijume za domaće proizvode. Naprotiv. Takođe, ideja da je „hajka“ politički naručena može da bude legitimna za iznošenje jedino ako se otvoreno kaže na čije se izjave misli (pošto ih je bilo dosta, sa različitih strana), kao i ko bi bili eventualni naručioci, i koji bi bili politički ciljevi tih naručilaca. U suprotnom, to je pucanj u prazno, i bespotrebno etiketiranje sagovornika, kao i konstatacija da je reč o mazohizmu. Jedino bih se složio sa izjavom direktora Javnog servisa, Bujoševića, u intervjuu Novostima, da kod nekih sagovornika postoje lični interesi. Ne znam za ostale, ali u mom slučaju oni nisu ni skriveni ni misteriozni – nemam nikakvih neraščišćenih računa sa RTS-om, a nije nikakva tajna da kao scenarista i reditelj želim da radim serije za državnu televiziju. Međutim, kako svako može da izvaga kvalitet argumenata koje nude obe strane, eventualno postojanje ličnih interesa nije a priori diskreditacija bilo koje od njih u ovakvoj debati.

Tačka koja je takođe sporna je da se u stranim serijama ne obrađuju teme poput: kancera dojke (Parenthood, Grey’s Anatomy, Seks i grad, Beverly Hills…), zavisnosti od heroina (Oz, Skins, Breaking Bad, True Blood, Nurse Jackie, Mad Men, Ray Donovan…), postnatalne depresije (Homeland, Girls, Nashville, Catastrope…), prihvatanja seksualnosti (skoro svaka značajnija američka serija u poslednjih petnaestak godina), demencije (Porodica Soprano, Urgentni centar, Red i zakon…), multipl skleroze (praktično sve serije o bolnicama i lekarima), i tako dalje.

Što nas vodi do tačke u kojoj se zapravo apsolutno slažem sa gospodinom Bradićem – ovo jesu važne teme, i u interesu pretplatnika Javnog servisa je da vidi kako zavisnost, MS, seksualno sazrevanje, Alchajmer, ali i ljubav, raskid, prelazak iz sela u grad, policijski ili lekarski posao, ili bilo šta sa tog beskonačnog spiska izgleda u srpskim, a ne u američkim uslovima. Slažem se da je potpuno suludo da državna televizija ulaže državni/naš novac u većinski strani program ili nekakve loše kopije zapadnih televizijskih serija i filmova. Ili čak dobre kopije. Ali ja nisam ni stekao utisak da je to bila ideja nekog od učesnika ove debate? Srpske i jugoslovenske teme su neiscrpni izvor priča od kojih mogu da se rade serije u narednih 200 godina. Problem je samo – kakve serije? Većini kolega i „običnih“ gledalaca sa kojima sam razgovarao je kvalitet proizvoda koji su nam ponuđeni jedina sporna stvar, a ne to da li je sadržaj lokalnog ili „univerzalnog“ karaktera. Sjajno je što je RTS radio film o Petru Kočiću, ali pre svega što je to dobar scenario i veoma korektan televizijski film, koga se ne bi postidele ni mnogo veće televizije. Odlična je i ideja da se radi serija o Nemanjićima, ali – ne ovakva, i ne na ovaj način. Gledaoci žele seriju o srpskom selu, ali neka bude bliža Đekni, a ne Selima koja gore. I tako dalje.

Tu dolazimo do dva zaključka kojima bih voleo da poentiram.

Prvi se tiče forme. Kad pominjem kvalitetne strane serije poput Porodice Soprano ili Žice, ja pre svega mislim na njihovu superiornost u poznavanju i razumevanju scenarističko-rediteljsko-glumačkog zanata čije izučavanje bi nam pomoglo da pravimo daleko bolje serije, naravno, na „domaće“ teme, u lokalnom duhu, sa autentičnim likovima sa ovog podneblja, koje bi publika onda (naravno) sto puta radije gledala od mrtvih tela na švedskim mostovima. Savremen pristup pisanju i produciranju serija, sa tekovinama kao što su writers’ room ili vođa projekta/showrunner, samo bi doprineo formiranju sposobnog novog kadra, koji bi zaista mogao da zablista, čak i sa skromnijim budžetima. Našim autorima, makar onima koji imaju priliku da rade na državnoj televiziji, uglavnom nedostaje znanja i obrazovanja da primene ove principe, i to su, nažalost, sasvim dovoljno puta dokazali.

Drugi zaključak je ujedno i odgovor na pitanje kako popraviti situaciju. Iz moje perspektive, dosta jednostavno – dati šansu novim, mlađim ljudima, fokusirati se na poboljšanje i modernizaciju procesa pisanja, i učiniti proces selekcije kvalitetnijim i transparentnijim. Ovako serije na RTS-u često rade ljudi kojima je jedina preporuka to da su radili serije na RTS-u, što je začarani krug. Ko zna, možda bismo tako čak došli do nekog domaćeg Mosta ili Ubistva koje bismo izvozili strancima, umesto da ih uvozimo? Ako su Nemci uspeli da naprave Dark, čisto sumnjam da ne možemo i mi. Pritom, ne mislim da je ta serija zbog tog uspeha išta manje „nemačka“ – baš zato što je autentično nemačka uspela je da komunicira sa publikom širom sveta. Nema boljeg načina da se ojača Javni servis.