„Život u privatnoj firmi jedne hunte“: Dnevnik Stevana Filipovića

Odlazak do Istre ne mora da bude noćna mora od 15 sati čekanja po kolonama i na graničnim prelazima, ako se ustane u 4 ujutro. Znam da ova ideja zvuči bogohulno umetnicima koji su navikli da ustaju u podne, ali, eto…

Subota je rezervisana za otvaranje Pulskog filmskog festivala, ceremoniju gde se vide sve snage i slabosti ovog festivala, koji posle raspada SFRJ, nije uspeo da iskoristi pun potencijal nasleđa koje mu je ostavljeno u amanet.

Jugoslavija se pominje, ali više kao neki eho, a ne kao kamen temeljac festivala. Sve je u znaku hrvatskog filma i hrvatskih koprodukcija.

Okej je da postoji i takav lokalni i nacionalni festival, ali nikako nije okej da to bude Pula, čiji su potencijali mnogo veći.

Na primer, od ove godine je ukinuta kategorija međunarodnog takmičarskog filma, u kojoj je 2015. naš film Pored mene dobio glavnu nagradu, a zamenjena je revijalnom kategorijom Greater Adria u kojoj je premijera novog filma Pored tebe.

U glavnom takmičarskom programu se, za mesto u Areni, filmovima broje krvna zrnca.

Mi, koji nismo koprodukcija sa Hrvatskom, sad smo u kategoriji sa nekim italijanskim, španskim filmovima…

Sve mi se čini kao politička ideja da se izbriše SFRJ i region iz koncepta i da se kaže „mi smo sad Evropa“. Što bi bilo kul, kad bi tu Evropu bilo briga, ali ona ima Kan, Berlin i Veneciju…

Jedina porodica koju Pula ima uvek će biti Jugoslavija. Ili, samo Hrvatska. Šteta.

Nije me interesovalo da odem na ceremoniju otvaranja. Ako me nervira srpski nacionalizam, svakako neću trpeti ni hrvatski.

Hoću festivale gde je kriterijum kvalitet filma, ne broj „pravih“ krvnih zrnaca. A možda grešim, i možda je bilo lepo, a ja sve gledam kroz ličnu prizmu. Ko će ga znati.

Nedelja, 16. jul

Dani odmora pred premijeru, sa porodicom i prijateljima. Grad je lep, još lepši nego poslednji put kad sam bio, sad već davne 2016. Uređen. Ljudi u Puli su predivni, ljubazni i srdačni, ali bez foliranja. Mnogim porodicama iz Istre su sudbine neraskidivo vezane za Jugoslaviju, i stvarno ih zanima kako je danas u Beogradu, Srbiji…

Opet razmišljanja o idiotizmu ratova i užasa koje su generacije pre nas svojim izborima napravile. Jugoslavija je, uz sve probleme, bila civilizacijski koncept svetlosnim godinama udaljen od ovih današnjih malih, nacionalističkim atavizmima podeljenih, klero-fašističkih kolonija…

Srbija je, zasluženo, najgore prošla, ali ni ostali nisu puno odmakli, uz izuzetak možda Slovenije. Ali, ne, ljudi nisu hteli Antu Markovića, Evropsku zajednicu i konfederaciju, i plate od 2.000 tadašnjih maraka, nego su želeli crkvu, naciju, Miloševića, Tuđmana i Aliju. Drugim rečima – rat.

Neki su se od tih ratova i podela obogatili i odlično prošli, ali se ipak čini da je većina, uz ogromne žrtve, trampila slobodu za… pa kako se već zove život u ovakvim proto-kapitalističkim društvima, gde su vlasnici krupnog kapitala ili strane kompanije, ili ljudi povezani sa onima čije su ruke bile krvave do lakata u tim ratovima.

Kako god, mislim da su današnje politike identiteta i na globalnom nivou velika greška, vraćanje u 19. vek i pokazatelj toga koliko svet ništa nije naučio iz naše gluposti. A nisu naučili, jer nisu pažljivo pratili. A nisu pratili, jer su nas, iz imperijalističke oholosti, gledali kao neke tamo balkanske divljake koji se kolju međusobno.

Ponedeljak, 17. jul

Dan pred premijeru nemam nikakvu anksioznost ili tremu. Možda zato što sam odlučio da celu stvar gledam kao letovanje sa premijerom, a ne kao festival gde je potrebno minglovati, družiti se sa ljudima, lažno smeškati i loviti poslovne prilike.

Znam da smo, što Majkl Korleone kaže, svi deo istog licemerja, i da filmski posao tako svuda funkcioniše, ali mi prija ovo distanciranje i fokus na drage ljude, koji su potegli na premijeru iz Zagreba, Beograda i Londona. To me vraća na jednostavnu, a surovu činjenicu da lepe trenutke sa najbližima ne treba uzimati zdravo za gotovo.

Sećam se kako je sve ovo bilo drugačije sa prvim filmovima. „Nije se imalo vremena“ za porodicu. Neka auto-indukovana frka, gužva, teškoća da se stigne na sve obaveze… Pa mi posle neko kaže kako su dvadesete i tridesete lepe. Nikad se ne bih vraćao nazad. Sad je sav taj besmisleni šum zamenio mir i spokoj, uživanje i jasna svest da sam zadovoljan filmom, da želim ljubav oko sebe, i da se samo radujem javnom prikazivanju.

Utorak, 18. jul

Sad je cela ekipa tu, i svi se spremaju za projekciju filma koju čekamo od 2020. Previše čekanja, previše opstrukcija od vlasti u Srbiji, na svim nivoima. Mada, mislim da je to okej. Ako hoću da pravim pankerski film, ne mogu posle da kukam kad se opstrukcija desi, posebno ako sam svestan da ne živim u slobodnoj i demokratskoj državi, već privatnoj firmi jedne hunte.

Skupljamo se u nekadašnjem Domu armije, sad Domu hrvatskih branitelja. U sebi se pitam da li to uključuje i one osuđene u Hagu, ali prećutkujem.

Među prvima dolazi Mina Nikolić, glavna glumica, prelepa, pametna, sigurna u sebe. Izgleda kao neka holivudska diva iz 1930-ih.

Mislim da bi njen otac, veliki Marko Nikolić, bio ponosan na nju. Tu je i njena divna mama.

Dolaze glumci i autori, od producenta Baneta Jevića, sa kojim mi je ovo već 4. film, preko Isidore Bulatović, moje bivše studentkinje, glumca Darka Ivića i Natalije Atanacković, saboraca i kreativnih saradnika sa kojima sam i došao do Pule, tu je i Markus Agar, pridruženi producent koji nas je povezao sa dobitnicom BAFTA nagrade koju igra Mirijam Margolis, pa glavni glumac Bane Trifunović, sjajni i raspoloženi Goran Jevtić, iz Rovinja dovoze Cecu Bojković, stižu nam i zvezde iz prethodnog filma, Milica Majkić, Nikola Glišić, Jelena Kesić, Milica Petrović, producenti, kostimografkinja, sektor kamere… Opet taj osećaj bliskosti sa ljudima sa kojima si prošao i najlepše i najteže trenutke.

Odlazimo na premijeru u čuveni kino Valli, gde nas dočekuje puna sala. Film, naravno, gledam drugim očima, prolazi brzinom svetlosti. Publika reaguje burno, pozitivno. Porođaj prolazi uspešno. Osmesi nisu lažni. Fotkaju nas ispred Arene na crvenom tepihu, fizički sam tu, ali u mislima i emocijama sam spojen sa tim ljudima koji su na svojim leđima izneli ovo malo čudo od filma.

Vraćamo se u bivši Dom armije, na žurku. Bend svira muziku iz filma, Bella ciao. Doduše, u jednom trenutku, na užasavanje prisutnih, pevaju i, kako kažu, „nepravedno demonizovanu“ pesmu, Lilie Marlen. Mislim se, posle ovoga može i Tompson, ali, nema veze. Ostajemo još malo i razilazimo se… film se rodio, i „beba“ je dobro. Baš dobro.

Sreda, 19. jul

Konferencija za štampu gde se, na iznenađenje svih prisutnih, osim nas iz Srbije, ne pojavljuje niko iz RTS-a. Dakle, nacionalna televizija, koju mi plaćamo, a koju je festival akreditovao, ne dolazi na jedinu svetsku premijeru srpskog filma na festivalu. Teška sramota. Domaćinima neshvatljiva, nama, nažalost, očekivana. Auto-cenzura je ponekad gora od cenzure.

Krećemo za Sarajevo. Trebalo je da se u Zagrebu nađem sa bivšim predsednikom Hrvatske, Ivom Josipovićem, koji nam je bio domaćin još 2011. godine, kad sam gostovao sa Šišanjem. Tad smo išli na Brione i pričali o filmskoj muzici iz Battlestar Galactice, i sećam se da mi je čovek nedelju dana kasnije poslao mail da je odslušao muziku i da mu se sviđa. Šta god mislili o njemu politički, samo zamišljam koliko smo se survali civilizacijski od tog trenutka. Zamišljam razgovor sa Zoranom Milanovićem o umetnosti. Ove naše ne mogu ni da zamišljam.

Srećom, susret iz tehničkih razloga odlažemo, i tako izbegavamo uragan koji je poplavio Zagreb, nosio drveće i lomio saobraćajne znakove po autoputu, jedva stižemo kroz kišu i vetar do Sarajeva.
Noć je sablasna, sa munjama i gromovima kakve nisam video u životu.

Četvrtak, 20. jul

Sarajevo kakvo volim i poznajem. Veselo, živo, grad koji te zagrli i ne pušta. Dočekuje nas direktor najpankerskijeg festivala u regionu, Kenan Musić. OFF ili Omladinski festival je započeo pre 15. godina. Sećam se kad je par klinaca iz Sarajeva došlo u hotel Moskva da me pita da li mogu da prikazuju moje filmove. Danas – ozbiljan festival, buntovnički, svetski.

Premijeru svoja dva kratkometražna filma ima Isidora Bulatović. Ponosan sam i kao profesor i kao kolega. Kompletna, formatirana rediteljka, spremna za dugi metar, sa glasom koji bi valjalo čuti. Filmovi dobijaju komplimente od publike i voditelja programa.

Petak, 21. jul

Sutra je premijera. Sad već jesam uzbuđen. Javljam utiske u nekom sledećem broju.

Autor je filmski reditelj