Foto: Jovan Njegović DrndakStevan Subić je naš strip umetnik i ilustrator za koga sa punim pravom možemo reći da je zvezda devete umetnosti, a istovremeno osoba koja je i dalje skromna i posvećena fanovima.
Stevan Subić, rođeni Zrenjaninac, odmalena je crtao, ali je napravio pauzu sa devetnaest godina, kada se okrenuo radio emisijama, scenarijima i montaži.
Nakon proboja na Salonu stripa u SKC-u, usledili su pozivi za saradnju, prvo sa Bonelijem, a kasnije i od drugih izdavača.
U međuvremenu je počeo da radi i na naftnoj bušotini u Zrenjaninu, što je jedno vreme nastavio da radi paralelno sa crtanjem, za koje su bili rezervisani kasni večernji i noćni sati.
Stevan je od tada crtao Konana, Tarzana, Betmena i druge likove, radio je strip „Zagonetač: Godina prva“ sa Polom Dejnom, „Pingvin: Nebitan čovek“ sa Tomom Kingom, a sada radi serijal „Batman: Full Moon“ sa Rodnijem Barnsom.
On je vrlo traženi umetnik u celom svetu i konačno vrlo poznat i popularan i kod nas, a mi smo sa njim popričali o ljubavi prema stripu, upornosti i aktuelnom trenutku.
Ti si neko ko se bavi stripom odmalena, ali si pravio pauzu i naknadno se vratio na velika vrata. Kakav je bio osećaj kada si ponovo počeo da crtaš?
– Povratak crtanju je bilo nešto što je, sada je to izvesnije, bilo neminovno. Tokom bezmalo decenije koliko dugo nisam uzimao pero u ruke, pisao sam, posvetio se srodnim umetničkim izrazima ali crtanje je bilo izraz koji je morao dobiti svoje mesto nazad na mom stolu. Isprva, želja i hrabrost da se vratiš nečemu sto si duboko zakopao za sobom, nisu dovoljni da bi išta supstancijalnije učinio povodom toga, jer zaista puno nedostaje, zanatski najpre. Bile su potrebne godine da bih stigao do nivoa na kome znanje koje imam i iskustvo, umetnički izraz, mogu da se odazovu izazovima koje vrhunski strip na evropskom planu postavlja pred autora. U mom slučaju, taj proces povratka trajao je 4 godine.
Koji stripovi su te oblikovali tokom odrastanja i da li je bilo nekih izdanja zbog kojih si poželeo da se posle pauze vratiš svetu devete umetnosti?
– Neposredne uticaje nekog naslova ili umetnika ne bih mogao da navedem jer ih u mom slučaju nije bilo, barem ne na način dostojan odgovora na vaše pitanje. S druge strane, nažalost, Ili srećom, u jugoslovenskom prostoru, koji je vrednosno stimulisao određeni kvalitet i to nemilice, u sferi stripa to je tada bio dominantno italijanski korpus naslova. S obzirom na okolnosti, osim možda Betmena, jedini stripovi koje sam raspoznavao na tadašnjim kioscima bili su bez razlike Zagor, Teks, zatim Dilan, Marti. Nešto kasnije paznju su mi okupirali ti brojni jugoslovenski magazini koji su se u kolosalnim tiražima nalazili svuda, bogati žanrovima i estetikom, što je bilo veoma bitno. Mislim da su 80-ih, stariji tinejdžeri ili već stasali citaoci stripa i te kako mogli da uživaju u izobilju koje je uvoz stripa iz svetskih centara tada omogućavao.
Pre tog povratka, radio si jedan ne tako tipičan posao za Srbiju. Kako si uspevao da crtaš i paralelno radiš celodnevni posao?
– Mislim da je to jedino moguće kada radiš nešto što zaista izaziva samo pozitivne impresije, određeno oduševljenje i radost pri činjenju. Nikako ukoliko postoje određena očekivanja ili prisila, mislim na uporedni rad na nekoliko različitih poslova. Naprosto, veoma brzo to tada može prerasti u preveliki napor i samim time lišeno zadovoljstva koje stvaralaštvo mora imati unutar svojih slojeva. Ne mislim da je stvaralaštvo proces koji se odvija bez napora, naprotiv, ali ukoliko je neophodno raditi uporedo na više poslova, ovo je jedini način. Nisam imao utisak da radim a provodio sam zaista puno vremena za stolom, najpre jer sam imao svoje radno vreme zbog kojeg sam ustajao rano i vracao se kući veoma kasno. Tu se već jasno sagledava razlika, i nadahnuće. Jedno je posao, drugo je ono što je glas tvoje duše. Možda isprva sasvim tih i nejak, ali ukoliko je prisutan, to je nešto što osoba nipošto ne sme da zanemaruje.
Da li si bio nervozniji kada je usledio poziv iz italijanskog Bonelija, francuskog Delkura ili pak američkog DC-ja? Mnogi su za tebe ovde čuli tek nakon saradnje sa njima.
– U svakoj etapi, možemo ih zvati i fazama, naslovi koji su mi se nalazili na stolu bivali su zahtevniji, odgovorniji, i moram priznati da nikada nisam osetio nervozu pred njima ili veličinom samog izdavača. Upravo naprotiv, jedno veoma sadržajno nadahnuće koje zasenjuje bilo kakve lične nedoumice, uz izazove koje donose, ne ostavlja mnogo prostora za suvišna preispitivanja. Uživao sam u radu na svakom prizoru na bilo kojem od svojih naslova, mislim da drugačije cak i nije moguće. Upravo iz razloga jer se bavimo umetnošću a to nije poziv koji se bira tako olako, naročito ne da svoj život posvetiš tome. Neke lične osobine, uz talenat, moraju se posložiti u jednom stabilnom održivom nizu elemenata kako bi se u stvaralačkom smislu odolelo sebi samom, izazovima koje pred osobu ispostavlja zanat i motivi koji se obrađuju. U mom slučaju, put koji je otpočeo sa italijanskim strip izdavaštvom, razvio se u evropski tokom rada sa francuskim izdavačima da bi sa amerićkim, ono što smatram svojom umetnošću, počelo da dolazi do najšire čitalačke publike, globalno. Sve u svoje vreme, i u trenucima kada se trebalo dogoditi.
Koji trenutak je bio presudan da shvatiš da možeš svoje puno vreme da posvetiš stripovima, a koji da si već svetska zvezda?
– Nakon četiri godine rada na svojim autorskim naslovima, što je uzimalo doslovce sve moje slobodno vreme tokom tog perioda, ono sto je bio Pijemont za mene bila je ponuda francuskog giganta, Delkura. Tada uz Boneli sa kojim radim već par godina u tom trenutku, još jedan naslov, izrazito gabaritan i zahtevan kakav je debitantski album sa Delkurom, nisu ostavljali mnogo prostora za promišljanje o tome kuda bi mi se život trebao usmeriti sa te tačke. Oko statusa svetske zvezde, zaista nemam utisak o tome koji bi to potvrdio ili demantovao. Imao sam tu privilegiju da se na tri kontinenta sretnem sa ljudima koji u redovima čekaju na potpis za mojim stolom, koji znaju ko sam, odakle dolazim i sa mojim naslovima u rukama. Nekako se ta prepoznatljivost koja je globalna, dogodila mimo moje pažnje, u svetskim centrima stripa i brojnim knjižarama po svetu, dok sam sedeo za svojim stolom u Banatu, radeći na novim naslovima. Ono što je sigurno jeste da radim za svoju publiku koja stasava sa svakim mojim narednim naslovom uz mene, i raste, uporedo sa odgovornošću koju kao objavljivani umetnik sa glasom koji dopire van zemlje i kontinenta na kome živim, imam.
Već si radio „Konana“ i „Tarzana“, a sada briljiraš u Betmenovom svetu. Da li postoji neki poznati stripski lik koga bi voleo da crtaš a nisi dobio priliku?
– Zaista sam zahvalan na prilikama da ovekovečim svojim izrazom toponimske pikove svetske strip industrije radeći na naslovima koje ste nabrojali. Oni su ujedno i moja lična lista najbližih karaktera sa kojima sam odrastao, koje bih uvek iznova birao. Kada su mi izdavači ponudili slobodu da kreiram svoje iteracije tih arhetipova u svetu stripa, zaista sam sa nemalim uživanjem, ne samo da sam dao sve od sebe, već i smelo ponudio redakcijama sve ono sto sam oduvek mislio da tim karakterima nedostaje. Kada si ogoljeno iskren u svom radu, i prema svom radu, i naslovi manjeg gabarita ili dometa, rađaju unutar sebe tu posebnost koja se ne magnifikuje naslovom koji rezonuje sa najširom globalnom publikom, već sami za sebe razvijaju jedan naročit, poseban kvalitet. Rekao bih da lista karaktera nije toliko presudna za umetnika, koliko kvalitet koji se može ili mora izdici iz svega čega se umetnik prihvati da uradi. Ne mogu nabrojati neke likove na kojima bih sledeće želeo da radim, osim da mogu reći da me mnogo više zanimaju karakteri za koje šira javnost još uvek ne zna, koji dolaze i čijem vremenu tek prilazimo.
Da li se publika koja prati devetu umetnost podmladila otkako si ti počeo da se baviš time? Uz veću popularnost mangi, puno klinaca ušlo je u ovaj svet, da li njih ima više od „okorelih“ starijih fanova?
– Pre bih rekao da se naprosto publika devete umetnosti iznova budi. Tome svakako doprinosi manga, nema sumnje. Ne škodeći tradicionalnom stripu, štaviše. Strip prodire do mladih, prosto takav je medij, bio oduvek i danas je, a Bogu hvala, receptivnost mladih odlično prianja uz sve ono sto medij stripa nudi čitaocima u izobilju. Mislim da je prepoznavanje sasvim očekivano, zdravo i u pravom svetlu govori o čitalačkoj kulturi u Srbiji, u najužem smislu. S obzirom da smo mala zemlja, moram reći da sam ipak zadovoljan time koliku pažnju kod publike budno drži strip, ne samo kao publikovana vrednost već i kao umetnost sama po sebi.
U međuvremenu, tvoj rodni Zrenjanin još uvek nije dobio pijaću vodu. Kad bi to prepričao nekome od stranih izdavača, da li bi ti verovali, ili bi mislili da je u pitanju zaplet nekog novog stripa?
– To jeste višedecenisjki, istinski problem, otvorena rana mog rodnog grada. Nedavno sam preslušavao radio drame koje sam pisao 2002, koje su emitovane na nekada čuvenom radio Zrenjaninu koga nalik brojnim drugim vrednostima mog grada više nema, a koje sam namenio isključivo pitanju pijaće vode u Zrenjaninu. Čitave 22 godine kasnije, ne samo što se ništa nije pomerilo, već biva sve gore premda su instalacije sada još 22 godine starije, uz to i 17.000 duša je napustilo Zrenjanin između dva poslednja popisa te slika grada nema ohrabrujuć kolorit. Znam zaista dosta mojih sugrađana koji ne odustaju, čiji glas ne jenjava i bez obzira na okolnosti, javnost grada na Begeju će pre pre nego kasnije ovaj problem resiti, jer gore ne može biti. Zamislite kada biste porodični budžet još dodatno mesečno opteretili kupovinom par stotina litara vode za piće, mimo sanitarne koju već plaćate za svoj dom. Kada to zamislite, setite se Zrenjaninaca.
Koja je tvoja poruka mladima u Srbiji po pitanju upornosti, bilo u karijernom ili nekom drugom smislu?
– Da gledaju ispred sebe, da podignu svoja čela prema nebu, prema onome sto su naši preci slavili, a to je sloboda. Živimo u nikada otvorenijem svetu, isprepletanom komunikacijama koje ruše sve barijere. Takođe, kada sagledavamo vreme u kome živimo, važno je makar i samo na tren se osvrnuti ka istoriji i tamo sresti umove Nikole Tesle, M. Pupina, M. Milankovica, Crnjanskog i Andrića. Iz jednog iznad svega važnog razloga, naša generacija mora da se poveže sa linijom istorije, duha, nasleđa koja iz dubokih davnina prolazi kroz umove ovih titana naše kulture, i od njih prožima se do nas, danas. Hoće li ona nastaviti svoj rast, ili početi da vene sa nama, na našim glavama i ramenima je da o tome imamo stav. Pupin ih je nazivao Zvezdobrojcima, ja ih imenujem Svicima. U najmrklijoj tami, i samo jedno tanano svetlo koje se odupire mraku ponosito u daljini može se činiti kao jedan kosmos nade i smisla.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
