Stevkić: Uvek ima prostora za dobru priču koja još nije napisana

Podatak iz prošlogodišnjeg istraživanja Zavoda za proucavanje kulturnog razvitka koje je pokazalo da čak 80 odsto Srba godinama nije pročitalo nijednu knjigu i da radije sedi pred televizorom je zabrinjavajuć. Stariji biraju televizor, mlađi internet i društvene mreže, a knjige postaju „nužno zlo“ kao obavezna lektira za školarce. Iako ovi podaci nisi nimalo optmistični za književnike ima onih koji lepu pisanu reč smatraju značajnom i svojim radom traže mesto u domaćem književnom prostoru. “Biti pisac je, slikovito rečeno, kao da ti je neko dao domaći zadatak za čitav život” smatra profesor engleskog jezika, Damjan Stevkić, tridesetčetvorogodišnjak iz Donjeg Milanovca koji je ozbiljno „zaplovio“ u književne vode. Od „Kvarnog vlaškog pira“ , prvog romana objavljenog uz podršku Književne omladine Srbije i Centara za kulturu Majdanpek i Donji Milanovac do danas, Stevkić je objavio i „Bokanegru“, „Ničije generale“ i serijal romana „Irina“ o kraljici Irini, izmišljenom potomku cara Stefana Uroša, čija su poslednja dva segmenta nedavno objavljena .

– Teme su uvek različite u mojim knjigama, ali neka centralna ideja se provlači u svima njima, a to su odnosi moći koje analiziram kroz različite istorijske periode i žanrove.“ Ničiji generali“ se bave ratom u Bosni i ranim godinama demokratskih promena, „Bokanegra“ je, u suštini, utopijski roman gde se različite društvene strukture međusobno upoređuju i sukobljavaju, a „Irina“  istorijski roman u nastavcima koji se na nov i originalan način bavi dramatičnim periodom neposredno pred Kosovski boj, koji ja smatram za centralni istorijski događaj čitavog naroda na ovim prostorima. – objašnjava Stevkić čiji je prvi roman vezan za vlašku magiju i natprirodne moći koje se koriste u nečastive svrhe.

Zadovoljan onim što je uradio u prvoj deceniji svog književnog rada, nastavlja dalje. Kako kaže priprema se za pisanje serijala romana pod radnim nazivom Torovi sinovi, koji se zasigurno neće naći u štampi pre 2020. i koji će predstavljati žanrovski kontinuitet sa istorijskim serijalom „Irina“.

– Pisanoj reči bi trebalo pristupiti na ozbiljan, istraživački način, sa jasnim metodološkim pristupom i uz mnogobrojne sate tihe meditacije koji imaju za cilj stvaranje najbolje moguće priče u datim okolnostima. Zarazio sam se pisanjem, leka nema za ono što ljudi poput mene rade, i ja bih samo voleo da se taj rad isplati u smislu da ljudi uživaju u onome što čitaju. Ne mislim da je hiperprodukcija u književnosti obavezno loša stvar koja zamagljuje kvalitet i ističe neke polunapisane knjige u prvi plan. Uvek ima prostora za dobru priču koja još uvek nije ispričana, a ima mnogo tema koje nikada nisu obrađene, čak i u našoj neposrednoj okolini, a kamoli ako posmatramo širu svetsku ili istorijsku scenu. Recimo, zašto nije napisan jedan kvalitetan roman o izgradnji brane na Đerdapu? Mislim na pravi roman, tipa Na Drini ćuprija roman? Ako je moja uloga samo to da napišem, i to u narednih dvadeset ili trideset godina, rado bih je prihvatio, bez ikakvog pompeznog poređenja sa istinski velikim Andrićem. – zaključuje Stevkić.

Uz romane naš sagovornik piše i naučne radove, do sada je objavio pet, dramske tekstove, uradio je i scenario za dokumentarni film i pre par meseci završio doktorske studije. Kao prosvetni radnik i književni autor osoba je koja verovatno ima „recept“ kako mlade koji danas vreme uglavnom provode na društvenim mrežama vratiti knjizi. I ne samo njih.

-Mlađa generacija se neće vratiti knjizi niti lako, niti bez mnogo ubeđivanja. Ono što je šansa književnosti, jeste spoj sa vizuelnom umetnošću koja znatno dominira u odnosu na pisanu reč danas, ali ta ista vizuelna umetnost zahteva i neophodna joj je dobro napisana priča i kvalitetna podloga da bi nešto na filmskoj traci bilo ispričano. Mislim da je u tom spoju napisanog i vizuelnog negde ključ i rešenje ove zagonetke. Ipak, nema sumnje u mojoj glavi da je knjiga, ipak, knjiga, i da u je u njoj moguće znatno bolje izraziti svoje ideje i stavove. – smatra Damjan Stevkić.