Stilska nekonzistentnost

Ne obazirući se na to da su ljudi odavno otišli i da je njegov smisao postojanja uveliko iščezao, Voli je, krivudajući između monumentalnih naslaga svakojakog otpada, iz dana u dan vredno vršio svoju programiranu misiju za koju nagradu (ili bar pohvalu) ni od koga nije ni mogao da traži…

Dejmon Albarn je, uvereni smo, gledao Volija jer i njegov alter-ego-bend Gorillaz čine fiktivni crtani članovi, a koliko je radnja filma realistična mogao se uveriti obilazeći afričke zemlje gde bukvalno postoje brda nerecikliranog otpada. Po povratku u Englesku, lutajući plažama okruga Devon u potrazi za jatima galebova (možete ih čuti u uvodnoj „Orchestral Intro“), pažnju su mu privukli nebrojeni komadi bačene plastike prekriveni peskom . „Kao da hodam plastičnom, a ne prirodnom plažom“, pomislio je i pod tim utiskom ušao u sopstveni studio gde je napisao, producirao i otpevao većinu od 16 kompozicija koje danas čine treći Gorillaz projekat pod imenom „Plastic Beach“. Dvanaest godina ranije sve je počelo kao eksperiment dvojice cimera, lidera benda Blur, D. Albarna i strip autora i animatora Dž. Hjulita, koji su kreiranjem prvog virtuelnog rok benda u istoriji osmislili inteligentan marketinški koncept, u početku bez većih komercijalnih pretenzija. Međutim, hitovi kao „Clint Eastwood“ i kasniji „Dare“ i „Feel Good Inc.“ doneli su im finansijski uspeh u Americi kakav su Blur, recimo, mogli samo da sanjaju. Dejmon je u intervjuima pojašnjavao da je Gorillaz zvuk inspirisan bendovima Big Audio Dynamite i Massive Attack i da ga je Britpop naučio da je u UK teško probiti se eksperimentalnom dab-hip-hop-elektronskom muzikom kakvu Gorillaz prave. Raspadom originalnog Blur-a Albarn se posvetio „drugom oku u glavi“, pa je vrlo dobri „Demon Days“ iz 2005. imao samo jednu manu: odsustvo mogućnosti promovisanja pesama uživo jer je bend postojao samo u crtanom filmu! Hologramske projekcije virtualne četvorke na dodeli MTV nagrada 2007, koje predstavljaju jedino „pojavljivanje“ članova benda uživo do danas, predstavljale su, ispostavilo se, tehnički teško izvodljiv projekat, pa se odustalo od ideje o turneji. Ostao im je samo studio i video spotovi. Radeći na „Plastic Beach“ Albarn je, stoga, još jednom posegnuo za starim receptom: kad već ne može promovisati pesme uživo dovešće na album gomilu zvezda da nešto otpevaju/odrepuju/odsviraju i projekat učine unikatnim. Snup Dog, Mos Def, Kano, De La Soul, Bobi Vomak, Jukimi Nagano, Lu Rid, Mark I. Smit (The Fall), Mik Džons i Pol Sajmonon (The Clash) čine zaista impresivnu listu koja ukazuje i na najveće mane CD-a: stilsku nekonzistentnost (iako su pesme mahom o problemu zagađenja) i produkcijsku bezidejnost, koje je Albarn pokušao prikriti zvučnim imenima iz različitih žanrova. Svega nekoliko melodija (Stylo, Rhinestone Eyes, Broken) imaju tipičan zarazan „gorilaški“ zvuk, ali nisu kalibra jedne „Feel Good Inc.“, dok ostale zvuče kao da su pisane za reklame (Superfast Jellyfish) ili su previše „otkačene“ čak i za Gorillaz standarde (Sweepstakes). Pojedinačno neke od melodija sa svojim elektro-pop-fank zvukom imaju radijski potencijal, ali je pitanje kojoj publici je projekat namenjen. Ponovno okupljanje Blur-a je verovatno pomerilo Albarnov fokus na nastupe uživo (koji donose najveću lovu) pa je zbrzao celu priču oko „Plastic Beach“, ali to ne može biti opravdanje da se posao ne uradi kako valja do kraja. Jer, čak je i Voli svoj besmisleni posao uspešno priveo hepiendu.