Što je veća lepota, to su zagađeniji ljudski odnosi

Film koji je izabran za crnogorskog kandidata za Oskara govori o stanovnicima malog sela Luštica u Boki Kotorskoj koji su na pragu da prodaju veliku zemlju i time reše sve svoje probleme. Jedina prepreka na njihovom putu je tvrdoglavi pop Petar koji odbija da proda svoj deo. Osim što je „Igla ispod praga” pametna komedija, što nije često slučaj u domaćoj, ali i regionalnoj kinematografiji, ovo je i retka prilika da se glumica Jelisaveta Seka Sablić vidi na filmu. Ona za Danas govori zašto je to tako.

* Činjenica je da vas zaista nije bilo dugo na filmu. Šta vas je privuklo priči filma „Igra ispod praga”?

– Stvarno me nije bilo dugo na filmu, niti će me verovatno biti. Moje je prošlo. Pa prvo sam ja privukla Ivana Marinovića, verovatno jer imam te godine za ulogu, ali i zato što sam, bez lažne skromnosti, proverena glumica. Nisam imala neku preveliku želju da igram, ali kada sam pogledala scenario, videla sam da je studiozno napisano i da nije kao česta uobičajna površina kod nas. Dugo se čekalo da taj film krene, a kad je završen, dugo se čekala premijera. Dobra sam i živa da sad s vama pričam. Teško je setiti se utisaka. Iako je Ivan škrt, ja sam imala priliku da film pogledam, i mogu da kažem da je lep. Svetski je snimljen. Rukopis koji zaista prelazi ove granice. Velike čestitke prvenstveno Ivanu, a onda i na odabiru glumaca. To su glumci koji su nabijeni humorom i duhovitošću ali on je to sve strogo kontrolisao i bio je jako oprezan. Ceo film ima nekakvo ujednačeno igranje, ujednačene aktere. Jednu metafizičku ravan postiže sa tim božanstvenim predelima Luštice koje je slikao Đorđe Arambašić. To je zaista neotkrivena lepota. Jedno čudo. Sve deluje potpuno vanzemaljski. I onda kontekst te priče, tih malih ljudi i njihovih zagađenih odnosa, gde svi deluju kao crvi u toj lepoti. To je nekako šekspirovski. Odavno sam se pitala kako to da što je veća lepota u kojoj se ljudi nalaze, to su zagađeniji ti ljudski odnosi. Ne znam šta je to, ali to je tako ljudski.

* Film zaista pokazuje sliku našeg društva i način na koji ljude pokušavaju da prežive…

– Nije tu samo to. Tu se pojavljuje zlo. To je zlo kao kod Bergmana u „Devičanskom izvoru” kada u onoj lepoti, onoj vanzemaljskoj, pojavljuje zlo. I Živko Nikolić je to pokazivao, ali on nikada nije uhvatio tu lepotu koju vidimo u ovom filmu. Ti ljudi koriste tu lepotu, uživaju u njoj, pa se onda zabavljaju svojim prljavštinama.

* Iako su vašu karijeru obeležile filmske uloge poput Kristine u „Maratonci trče počasni krug”, na filmu vas nije bilo previše. Je l’ to sticaj okolnosti ili lični izbor?

– Stvarno me nisu zvali. Ja sam lično zadovoljna, jer film je uvek tražio neko odvojeno vreme. Verovatno je tu bilo i slučajeva gde su me zvali a da ja nisam mogla da odvojim vreme za to. Sećam se da me je zvao i Srđan Dragojević. Film traži mesec dana da budeš na setu. To ja ne mogu. Ali nisam ni sklona tome. Ne volim te odlaske od kuće i takvo druženje. To je sa mnom kontraindikativno. Sad kad me pitate, bilo je tu i toga, ali glavno je da su me sigurno malo zvali. A pri tom me je i prešišalo vreme. Teško je naći uloge mojih godina sada, ali i pre deset godina. Jednostavno nije bilo mesta.

* Na filmu ste najviše sarađivali sa Slobodanom Šijanom (uz „Maratonce”, „Kako sam sistematski uništen od idiota”, „Davitelj protiv davitelja”). Šta je to on video u vama što možda drugi reditelji nisu?

– To je veliki kompliment za mene. Ja Šijana toliko cenim. Zaista. Kada me je zvao za „Maratonce”, uopšte nisam bila zainteresovana za film, a nisam ni imala dobro mišljenje o našem filmu. Moj život je prošao u partizanskim filmovima, koje nisam htela da gledam. Zašto bih gledala te filmove, kad ima divnih filmova koji su snimani izvan naših granica. Nisam bila u toj priči. Ali sećam se kada me je Šijan zvao za „Maratonce”, rekao mi je da to treba da bude intonacija kao u „Ranjenom orlu”. Dugo godina smo igrali tu predstavu u Ateljeu. Tako da sam odmah razumela šta njemu treba. I zaista on je uzeo ateljejske glumce. To je bilo 50 odsto ateljejskih glumaca, a i oni što nisu bili, oni su po svojim sredstvima pripadali Ateljeu. Paja Vuisić, koji uopšte nije igrao u teatru, ili Mija Aleksić, koji je igrao u Ateljeu, ali je igrao pre svega u Narodnom pozorištu. Hoću da kažem da su taj rukopis i taj sastav ateljejskih glumaca, uz naravno i Duška Kovačevića i Šijana, napravili zaista jedan film koji vreme nije pregazilo.

* Pominjete Atelje i njegove glumce. Nedavno je obeleženo 60 godina ovog teatra. Po čemu je iz vašeg ugla to pozorište bilo drugačije?

– Ja sam davno otišla iz Ateljea i emotivno i fizički. Nije više to što je nekad bilo. Možda je to stvarno starački reći, ali zaista je tako. Neke kocke su se tako skockale. Mislim da je tu bila najvažnija Mira Trailović, koja je imala sluha za najbolje. Ona je bila jedan menadžer i čupala je sa svih strana. Imala je osećaj za razne stvari. Ona je stvarala nove pisce. Ona je stvarala nove reditelje. Čupala, borila se za njih. Kad imate jednog takvog vođu… a onda je sve to i vreme činilo. Jugoslavija je tada bila na vrhuncu svoje demokratije i otvaranja prema svetu. Sve se to podudarilo.

* Nazivaju vas „kraljicom komedije”. Jednom ste rekli da biste propali da ste upali u dramu. Da li je i odabir žanra bio sticaj okolnosti ili ipak izbor?

– Rekla sam da je svako ko je upadao u dramu i propadao. Pogotovo u onom smislu drame kakva je bila u mom vremenu i pre mog vremena. Manir Ateljea je zavladao i u drugim teatrima. Svi su prišli tom maniru na neki način. Jedan hrabar teatar, otvaranje novih stranica, napuštanje klasike… Što je možda malo i šteta. Ipak, treba čuvati i tradiciju. Ali i u Jugoslovenskom dramskom radili su predstave koje bi potpuno legle Ateljeu ili u Narodnom. Nemaju više teatri svoje tipične boje, pa da kad ideš u neko pozorište, znaš i šta ćeš tamo da gledaš, odnosno koji prilaz predstavi ćeš videti.

Istina je najdragocenija kada je u pravom momentu izgovoriš

* Vi kažete da je politika život, i da bi trebalo svih da nas se tiče, ali glumcima se često zamera kada imaju svoj politički stav. Kako danas gledate na svoju javnu podršku LDP-u?

– Dešavalo mi se da mi neko nešto dobaci, ali ako vidim da je neko budala, ja to preskočim. Kažu – vi ste za ovog ili onog. Meni se desilo da me je jednom taksista u Crnoj Gori bukvalno napao: „Znaš li ti koji je on lopov?” Za Čedu Jovanovića. Ja njega i dan-danas slušam. On je uvek tačan ko švajcarski sat. Ko je on, šta je on privatno, šta ima, to je, što ovi kažu na televiziji, za istražne organe, to se uvek vade. Ja osluškujem i uvek čestitam onome ko doprinosi istini. Jovanović uvek doprinosi istini. I dan-danas kaže sve ono što bih i ja rekla. Kad bih ja umela da pričam politički, sve bih isto kao on izgovorila. Nažalost ta populacija je nestala. Tu više nema nikoga. Ja znam da postoje ti ljudi koji su pametni, koji razmišljaju, koji su tačni, što je najvažnije. Tačnost u svakom trenutku je najvažnija. Ali oni sada ćute. Možda tako i treba. Jer istina je najdragocenija kada je u pravom momentu izgovoriš.

Ekipa filma

Pored Jelisavete Sablić u filmu igraju i Nikola Ristanovski, Bogdan Diklić, Leon Lučev, Ljubomir Bandović, Dragana Dabović i mnogi drugi. Ivan Marinović pored režije potpisuje i scenario a fotografiju Đorđe Arambašić. Svi oni doprineli su da estetika ovog filma podseća na stare italijanske filmove, ali i na radove Živka Nikolića.