Stočiću, namesti se, stočiću, razmesti se

Žena je možda nekada davno, u Ibzenovo vreme, i bila lutka. Onda je postala komad nameštaja divote pun. Zatim, prekrasna slika u ram uhvaćena kao u kavez, što momentalno izaziva ono ‘začaranje srca’ koje pominje Džojs. To su sve bajke, uostalom. U zbilji, žena se natovari svojom sopstvenom ljubavlju, brigom i strepnjom i onda je zbog toga kažnjavaju. Ona ista čudesna bića ka kojima se baš ta ljubav, briga i strepnja pružaju poput prenežnog pokrivača, kažnjavaju nju pokvarenu prevrtljivicu koja samo troši i zvezde im sa neba skida. Zar je to pravda, pitaju se preneraženi posmatrači?! I onda idu kućama da se maze i dovikuju sa svojim suprugama-životinjicama, koje su ah toliko neodoljive kao veverice i gugutave ptičice, sve dok i one same ne pokažu istinska osećanja iz svoga srca. Tad se sve slomi i pripreti im se onda malko i još malo više da će im biti zabranjeno ovo i ono, te da su im život upropastile – što su im ga, samo uzgred budi rečeno, pre nekog vremena i spasile. Ali, ne, neće one takve odgajati njihovu decu i kvariti mlade. Neka se odvuku u svoj ugao i ćute, čemu li služe osim da pripale muškarcu finu cigaru i svuku se gole, pa da on preko njihovih leđa načini kakvo veliko delo i razmesti svoju kancelarijsku mastionicu, pero i hartiju, razbaca neko posluženje za goste i prospe svoje celove kada je dobro raspoložen. Jer, zaboga, postao je direktor banke! Ili … već nešto. On – doprinosi. Ona – rasipa i bruka ga pride.

O, draga Nora. S takvom pomišlju od prve gledate scensko uprizorenje Ibzenove „Lutkine kuće“. Mesto je Bitef teatar, mitski prostor bez sumnje. Autorka-rediteljka je Senka Bulić, znači biće rokenrola! Preplavljena životom, Nora je Helena Minić Matanić. Njen sitničavi pedant od muža Torvald Helmer – Marko Cindrić. Prijateljica što Noru i ostale aktere drame pojačava do neslućenih intenziteta, dok cela radnja ne zaplamti – Gospođa je Linde sudbonosne Lucije Šerbedžije. Tu su još Beležnik Krogstad sa demonskom aurom što mu ga do pred sam kraj dodaje Igor Kovač, te Darko Japelj u ulozi posve nadrealnog Doktora Ranka. Pa šta, reći ćete, svi znamo Ibzenovu „Noru“. Šta, znamo? – Mi jesmo Nora! Ali, zašto? Kako se to desilo, danas, dve hiljade osamnaeste, ej?

Samo udisati atmosferu ove „Nore“ zagrebačkog Kazališta Hotel Bulić elektrifikuje vas toliko da radnju kao da posmatrate sa one razapete (bodljikave?!) žice koja je u isti čas i Norina intima i mrežica za tenis i nekakav moguć spoljašnji svet slobode ka kojem vode svejedno ipak (pre)visoko postavljena vrata. Kad na sceni zadrma nekakav industrial-punk, vi ste u svojim stolicama odlepili i božićno raspoloženje eksplodira, radeći vas poput dobro prodrmane flaše šampanjca. Ali, stare aveti strpljivo čekaju i glasovi se isprva ne prolamaju toliko ka napolju, koliko prema unutra. Razgovori su površni dok ne postanu direktni. I reči obraćanja baš u taj čas dobiju moć da se preobrate u muziku, brutalnu i potkrepljenu materijalnim dokazima. Šuštanje zlokobnog pisma, menica i vizitkarta obeležena crnim znamenjem – kako svaki od tih tanušnih predmeta u životu ume, baš kada ne treba, da ispusti onaj svoj sovin huk i kobno zalebdi dok vam se ne dohvati kože i počne da mjauče te ledenim dahom zavija uz vašu kičmu.

Komunikacija između likova naglašeno je izveštačena ovde – karijera, dobra kondicija tela, atraktivne ženske, nečiji upropašćen život što ga svi preziru i nervira ih pride, jer nije u saglasju sa tom laži svakodnevice, umotanom u filc i staniol praznika. U ovaj neprekidni maskenbal idealno se tako uklapa baš Sting, sa svojom „Fragile“ u nekoliko verzija, podsećajući i Ibzenove likove i nas u gledalištu, jednim primerno mekušnim, srceparateljnim načinom, na to koliko su sve naše uloge privid, kao i da kiša onih mondenskih teniskih loptica može da zabubeta i po našim leđima poput batine iz bajke „Čarobni stočić“. Jer, zamisao o tom nekakvom stolu iz zlurade mašte o ženskom mestu u leglima malograđanštine, kakvi su uzorni brakovi takozvanog ‘finog sveta’, zbilja u današnjici otelovljuje onu ‘garnituru’ skulptura Alena Džounsa iz 1969, pod nazivom „Čiviluk, sto i stolica“. Žena je taj sto i doslovno i kako god hoćete. O tome govori „Nora – Lutkina kuća“ Senke Bulić. Stočiću namesti se, stočiću razmesti se.