Stogodišnjica rođenja Radeta Markovića

Stogodišnjicu rođenja glumačkog velikana koji je tokom višedecenijske karijere odigrao više od 80 filmskih uloga, Jugoslovenska kinoteka obeležiće od 11. do 17. oktobra, ciklusom filmova kojima će podsetiti publiku na njegova kultna ostvarenja.

Program počinje u Sali Makavejev „Čudotvornim mačem“ Vojislava Voje Nanovića, u kojem je Rade Marković 1950. godine ostvario lik mladog Nebojše, i „Sumnjivim licem“ (1954) Soje Jovanović.

Na velikana „pokretnih slika“ podsetiće nas i ostvarenja „Lažni car“ (1955) Velimira Stojanovića, „Prvi građanin male varoši“ (1961) Puriše Đorđevića, „Adopolje“ (1963) Stoleta Jankovića, „Diverzanti“ (1967) Hajrudina Šibe Krvavca, „Roj“ (1966) Miodraga Miće Popovića, češki film „Voda nešto nosi“ (1969) Jana Kadara i Elmira Klosa, u kome mu je partnerka bila Milena Dravić.

Rade Markoviće je sarađivao sa brojnim, kultnim rediteljima ovdašnjeg filma (Aleksandrom Sašom Petrovićem, Lordanom Zafranovićem, Srđanom Karanovićem, Bahrudinom Batom Čengićem, Borom Draškovićem, Želimirom Žilnikom, Milošem Mišom Radivojevićem, Zdravkom Šotrom, Stipom Delićem, Veljkom Bulajićem, Karoljom Vičekom, Nikolom Stojanovićem, Draganom Kresojom…), a po nezaboravnim, testamentarnim ulogama posebno ćemo ga pamtiti u filmovima koje je režirao njegov sin, reditelj Goran Marković.

Na ova ostvarenja Jugoslovenska kinoteka podsetiće nas izborom filmova „Variola vera“ (1982) i „Sabirni centar“ (1989), koji su na programu u nedelju, 17. oktobra.

Rade Marković je igrao i u antologijskim ostvarenjima „Nacionalna klasa“ (1978), „Majstori, majstori“ (1980), „Tito i ja“ (1992), koji su Gorana Markovića svrstali među najvažnije reditelje, a jednu od najuspešnijih saradnji imao je sa rediteljem Purišom Đorđevićem, s kojim je bio i dugogodišnji prijatelj.

Pored toga što je igrao u njegovim brojnim filmovima, Rade i Puriša su posle rata, 1950-ih godina, na beogradskom Krstu, na Vračaru, osnovali prvo „privatno“ pozorište, a u dugom nizu godina koje su sledile, nezaboravni majstor umetnosti glume na pozorišnim scenama ostvario je blizu 200 uloga.

I u TV dramama i serijama, „saldo“ Radeta Markovića je impresivan, više od 60 uloga, a kao profesor Akademije umetnosti u Novom Sadu izveo je četiri klase, sa 39 glumaca.

Jednu od najimpozantnijih karijera u ovdašnjem glumištu obeležavaju i brojne, najveće nagrade koje je Rade Marković dobio – tri Zlatne arene u Puli, nagrada „Slavica“ (danas Gran pri „Pavle Vuisić“ za izuzetan doprinos umetnosti glume na domaćem filmu), dve Sterijine nagrade, Oktobarska nagrada Grada Beograda, Dobričin prsten, najznačajnije pozorišno glumačko priznanje…

Veliki umetnik i veliki gospodin našeg grada i celog regiona, koga ovaj prostor pamti i kao prvog spikera Filmskih novosti po oslobođenju Beograda, iznenada je preminuo 10. septembra 2010. godine, nepunih mesec dana pre premijere predstave „Zlatno tele“ u Narodnom pozorištu.

Čuvena komedija Ilje Iljfa i Jevgenija Petrova, u režiji njegovog sina Gorana Markovića, u kojoj je Rade imao jednu od uloga, otvorila je 6. oktobra 142. sezonu nacionalnog teatra.

Glumac magične harizme i dara, koji je ostao upamćen i po lepoti koja je ostala jedna od njegovih odrednica i u najpoznijim godinama, prvi put je odsustvovao sa predstave u kojoj je trebalo da igra.