Strankinja

Književnici, slikari, muzičari, iz celog sveta. Jednog jutra, dok je ulazio u moju sobu, on mi reče:

– Znate, dragi moj Lucije, juče su me upoznali s veoma interesantnom Amerikankom. Vidite, ona je vrlo imućna žena koja živi u palati koju je s namerom sagradila na mestu gde su postojale dve velike zgrade za koje je naložila da se sruše – i to, možete misliti, na samoj Aveniji Bulonjske šume! Žena izuzetne lepote. Ne možete da zamislite. Sa njom me je upoznao onaj američki slikar s plavim naočarima. Sećate li se? Ne znam kako se zvaše… Svakog popodneva je možemo je naći u Paviljonu Armanonvij. Ima običaj da odlazi tamo na čaj. Želim da je upoznate. Videćete, vrlo je zanimljiva!

Sledećeg dana – bilo je to jedno od onih divnih, blagih zimskih popodneva, plavog i sunčanog neba – uzeli smo fijaker i zaputili se u taj veliki restoran. Seli smo i poručili čaj… Nije prošlo deset minuta, kad me Žervazio povuče za ruku. Družina od osmoro njih ulazila je u salon – tri žene, pet muškaraca. Među ženama, dve su bile plavokose, omalene, mlečno bele i ružičaste puti, tela skladnih i senzualnih – ni po čemu se nisu razlikovale od mnogih drugih ljupkih Engleskinja. Ali treća je, uistinu, imala nekakvu sanjalačku, misterioznu lepotu. Visokog stasa, vitka, duguljastog lica i zlatastog tena, kose plameno riđe, bujne i zanosne. NJena lepota bila je od onih koje ulivaju strahopoštovanje. Zapravo, čim sam je ugledao, osetio sam strah – strah nalik onome koji doživimo kad se nađemo pred nekim ko je počinio kakvo strašno, monstruozno delo.

Sela je ne načinivši ni šuma, ali čim nas ugleda, pohita nam u susret raširenih ruku:

– Dragi moj, mnogo se radujem što vas vidim… Juče su mi o vama divno govorili… Jedan vaš zemljak… pesnik… M. de Lourejro, čini mi se…

Bilo je teško nazreti portugalsko prezime u njenom nerazgovetnom izgovoru.

– Ah… nisam znao da je u Parizu – promrmlja Žervazio.

Pošto me je predstavio strankinji, okrenu se meni i reče:

– Poznajete li ga? Rikardo de Lourejro, pesnik koji je napisao Žeravicu…

Rekoh da nikada nisam s njim pričao, da sam ga znao samo iz viđenja i da sam se, povrh svega, izuzetno divio njegovom delu.

– Da… neću da ulazim u raspravu o tome… mada, vidite, za mene je takva umetnost već prošlost. Ne može da me zainteresuje… Dajte mi da čitam divljake, a sve ostalo neka ide dođavola!…

Strankinja nas je pozvala za njihov sto i predstavila svojim prijateljima, koje u to vreme nismo poznavali: novinar Žan Lami, koji je radio za Figaro, holandski slikar Van Derk i engleski vajar Tomas Vestvud. Druga dvojica bili su američki slikar s plavim naočarima i zbunjujuća pojava plavokosog, bledunjavog, jako našminkanog vikonta od Nodijera. Što se one dve devojke tiče, samo je rukom pokazala:

– Dženi i Dora.

Tokom čitavog razgovora, jedine koje ni reči nisu prozborile, bile su dve Engleskinje, DŽeni i Dora, ne odvajajući ni trena, sve vreme, svoje svetle plave oči od Žervazija.

U međuvremenu svi promeniše mesta i sada je vajar sedeo kraj Amerikanke. Kakav divan par! Kako su se divno stopili obrisi njihovih profila istom senkom izvajani – dve zveri ljubavi, jedinstvene, obespokojavajuće, evociraju nedokučive tajanstvene mirise, užarene mesece, purpurne sutone. Lepota, razvrat, poročnost i ludilo…

Ali noć se spustila. Par ljubavnika velikog sveta povukao se da potraži sklonište u slavnom zdanju, gotovo opustelom od zime.

Prevod s portugalskog: Vesna Vidaković

Autor je moderni klasik portugalske književnosti i najbolji Pesoin prijatelj. NJegov roman Lucijeva ispovest objavljen je u izdanju Arhipelaga.

_________________________________________________

(c) za srpski jezik: „Arhipelag“ www.arhipelag.rs