„Moj hladni, ludi, strašni otac“. Ovim rečima Meri M. Talbot nas uvodi u priču o
teškom odrastanju dve devojčice koje su prostorno i vremenski udaljene.
Iako različitih sudbina, obe su se razvijale u velikoj senci dominantnih očeva, čije su odsustvo i nepristupačnost imali snažan uticaj na njihove živote. Jedna priča je smeđe boje, a druga sive. Zajedno tvore grafičku novelu „Ćerke“ ili u originalnoj verziji „Dotter of her Father’s Eyes“. Ova neobična priča, koja ruši mit o tome da očevi najviše vole ćerke, bilo je prvo okušavanje Meri Talbot u devetoj umetnosti. Prethodno je prepoznata kao naučnica međunarodnog renomea, predavačica i autorka niza knjiga koje se bave pitanjima jezika, roda, medija, moći i potrošačke kulture.
* Koji su bili razlozi da napišete „Ćerke“?
– Dugo sam bila univerzitetska profesorka i bavila se naučnim radom koji se ticao
odnosa između muškaraca i žena, rodnim pitanjima u društvu, očekivanjima od
žena u društvu i tako dalje. Pre sedam godina sam se penzionisala i prosto sam
tražila način da nastavim da se bavim istim stvarima. Brajan, moj suprug, koji je
veoma dugo na strip sceni, predložio mi je da napišem scenario koji bi on crtao.
Kako se Brajan i ja znamo još od tinejdžerskih dana, on poznaje moju porodicu i
zna koliko je odnos između mene i mog oca bio težak. Predložio je da napišem
priču o tome. Takođe, znao je da grafičke biografije postaju nešto što je sve
popularnije.
* Otkud u ovom grafičkom romanu Lucija DŽojs, ćerka DŽejmsa DŽojsa?
– Moj otac DŽejms S. Atherton je bio jedan od najvećih naučnika koji se bavio
opusom DŽejmsa DŽojsa i napisao je bibliografsku jedinicu o njemu za
enciklopediju Britanika. Brajan je predložio da moja priča bude autobiografska, ali
sam s tim u vezi osećala izvesnu nelagodu, a znala sam da je DŽejms DŽojs
imao ćerku pa sam tragala za mogućnostima da pišem i o njoj.
* Do kakvih ste uvida došli upoređujući vaš odnos sa ocem i Lucijin s njenim.
Koje su sličnosti, odnosno, razlike?
– Ima mnogo više razlika. Zato sam čitavu priču i koristila da bih istražila kako je
izgledalo odrastanje devojčice u mladu damu na početku 20. veka, a kako u
drugoj polovini 20. veka i kako su se stvari po tom pitanju menjale. Od Lucije
DŽojs se nije očekivalo da zarađuje za život, nego da postane pristojna mlada
dama s finim manirima, koja zna kako da uđe u prostoriju i kako da nosi svoj
kišobran. Ali, ona je strastveno želela da bude plesačica, a to joj je uskraćeno.
Zbog toga je većinu svog života kao odrasla osoba provela u psihijatrijskim
bolnicama, što je veoma tragično.
* Šta je bilo komplikovano u odnosu s vašim ocem?
– Stalno smo se svađali. Bio je veoma teška osoba.
* U romanu Red Virgin oživeli ste lik i delo francuske anarhistkinje i zaboravljene
revolucionarke Luis Mišel. Da li je ovo ostvarenje imalo odjeka u akademskoj
sredini?
– Pozitivne reakcije postoje i u akademskim krugovima. Pozvana sam da
učestvujem na nekoliko predavanja u vezi sa mojim istraživanjima o Lusi Mišel,
između ostalog i u Francusku, što mi je posebno drago.
* Zašto su rodne studije važne za feminizam, kako glasi naslov jednog od
poglavlja vaše knjige „Rod i jezik“, i kako vidite položaj žena danas u medijima,
a naročito u sferi politike?
– Važno da ljudi uoče uticaj koji jezik ima na odnos između muškarca i žene, a
to se tiče drugog dela pitanja, mogu samo da komentarišem britanske medije. Tu
se pojavnost žene, čak i u sferi politike, mnogo više procenjuje nego kada je reč
o muškarcima. Žene su danas znatno više izložene ocenjivanju nego pre i stvari
u tom pogledu ne postaju bolje, već mnogo gore. Danas sam recimo gledala
Faschion Channel i šokirala se u kojoj meri se ženska tela stalno prikazuju u
seksualnom kontekstu.
*Imate li ideju zašto je sada gore?
– Sasvim je moguće da je to reakcija na feminizam ne samo u Britaniji nego u
zapadnom svetu.
* Da li možda feminizam kao pokret doživljava krizu?
– Sam pokret nije u krizi, ali prolazi kroz određene promene. Recimo, postoji vrlo
zdrav feministički pokret među mlađim generacijama žena u Britaniji.
* A kako vidite odnos jezika i moći, budući da je i to jedna od tema vaših naučnih
studija?
– Ljudi koji su navikli da upravljaju i kontrolišu opušteni su po pitanju upotrebe
jezika, ali znaju načine kako da koriste jezik da zadrže svoju vlast. To je više
stvar konvencija nego jezika po sebi. Recimo, osoba može veoma samouvereno
i sa apsolutnom sigurnošću govoriti o nečemu. Pretpostavlja se da će se takvoj
osobi verovati zato što ima neku vrstu autoriteta. S druge strane, osobi koja nije
na poziciji moći reći ćemo da ućuti. To nije stvar lingvistike, već je uvek stvar
društvenih odnosa.
* Zašto se junakinje vaših priča uvek bore za nešto?
– Naprosto mlađi ljudi i žene treba da znaju za osobe koje su ostavile veliki trag
za sebe i čija dela žive među potonjim generacijama.
* Da li je strip kao medij može da prenese takvu vrstu poruke i da na neki način
podigne svest o značaju takvih ličnosti?
– Zapravo, strip je briljantan medij upravo za bavljenje kompleksnim pitanjima na
vrlo direktan način.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
