Milan Todorov

Napuštena zgrada radija. Studio M potpuno zamračen zbog nekog projekta u okviru proslavljanja godine ili prestonice kulture. U principu ne volim ništa što je glavno. Samo male stvari. Spotičem se u prolazu između teniskog igrališta i studija jer je sve pogašeno. Neki momak izlazi iz uzvišene kabine ispred zadnjeg ulaza u nekadašnji radio. Nije mi jasno šta će on u toj stražari.

Bez obzira na vreme, padala kiša ili sneg, svaki dan dolazim u tu slepu ulicu i parkiram auto.

Velika okna studija M podrhtavaju u svojim okvirima.

Čika Vasa je uradio akustičku oblogu studija.

Radili su je od ljuski kokošijih jaja.

Ova lomnost koju sada uočavam svakako je posledica toga.

Krhkosti ljuske jajeta.

Šta je starije?

Jaje, kokoška ili seks?

Teško pitanje.

Još nosim masku.

Kuga se samo prikrila, a pošto nisam onovremeni papa da se okružim otvorenim vatrenim ložištima radi zaštite, ukrašavam se hirurškom maskom.

Rat u Evropi nije daleko.

Tipovi koji nose koferčiće s dugmetom na čiji se pritisak briše naše postojanje ne misle na maske.

Gole lobanje nemaju maske.

Gole lobanje mogu samo da, eventualno, kažu: pozdravite ostatke one koja beše najlepša među izgubljenim planetama.

Ali ne treba sumnjati da će nas za nekoliko milenijuma pronaći već neko.

Koliko jutros sam čitao da su američki istraživači podmorja na dobrom tragu da nađu Atlantidu.

Tone kamenja pod plavim vodama.

Dok ovo beleškarim, Mesec je pun kao stog mirisnog sena.

Nadam se da ću ipak spavati mirno i dugo.

Bez pokojnih.

Interesantno je da u snu bude u meni lošija osećanja nego po danu.

Možda je sve to vezano za ideju života koji traje bez obzira na zvaničnost prekida.

Snovi su druga tačnost.

Videti pokojnike na čas a zatim otvorenih očiju gledati u mrak.

Šta hoće?

Šta, koji kurac, hoće?

Da nas pripreme da budemo kao oni?

Srpski jezik je jedini jezik u kome se za neću kaže: Hoću, kurac.

Šta ti hoćeš?

Ja sam ugledan građanin starog Rima koji je slučajno izmakao sjajnom sarkofagu.

Rastojanje između mene i običnog drveta je strah na koji drvo uzvraća lepotom.

Kako da svoju slabost pretvorim u draž?

Bolestan sam od reči.

Badem cveta u gradskom parku.

Uskoro će i divlja trešnja.

Samo strela što putuje ka srcu…

Samo strela da ne bude razblaženo stanje egzistencije.

 

Vetar u predvečerje punog Meseca.

Mladi vitki mladići trče gradom i viču: „Trabl, trabl.“

Šalim se.

Mladići viču: „Vetar, vetar. Spuštaj suncobrane!

„Nesreća, nesreća“, viče žena koja je u nekom romanu, ne sećam se kom, prevarila svog večno pijanog muža sa štićenikom doma koji je njen muž nehotice zapalio i tako se to završilo kao što se nesreće završavaju, bez smisla.

Autor je pripovedač, romansijer i aforističar čiji je novi roman „Kukavičke junačke pesme“ objavljen u izdanju Arhipelaga.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari