Subjekti koji prevazilaze rod kao fantazije androginog ideala: Umetnica povodom izložbe „Gde će ti duša?“

Umetnica trenutno živi i radi na planini Rudnik okružena pilićima, kozama, mačkama i psima, a u Beograd se vraća kako bi prikazala novu seriju radova u okviru kojih istražuje tenzije između unutrašnje i javne ličnosti. Subjekti njenih radova spajaju suprotnosti i u njima rod prikazuje kao transcendentan, stvarajući fantaziju fluidnih idola.

– Verujem da su svi ovi likovi androgeni i važno mi je da slikam pojedince koji oličavaju ovaj kvalitet, delujući kao neka vrsta božanstva, a da pritom ostaju likovi sa kojima svako može da se poistoveti, koji ostaju obični. U suštini, oni predstavljaju sve nas, pošto svi posedujemo potencijal skrivenog božanstva – pojašnjava Aleksandra svoje radove i dodaje da su fokus njenih dela i okruženja u kojima se živi, a koje takođe transformiše.

Na otvaranju će muziku puštati DJ Časna sestra, kao i na žurci u studiju nakon otvaranja. Izložba će biti dostupna posetiocima svakog radnog dana od 10 do 18 časova do 30. juna. Tim povodom, svoja delo umetnica predstavlja u razgovoru za Danas.

Na šta referiše naziv „Gde će ti duša?“

Naslov za izložbu sam prepustila kustosu galerije Monolog, Denisu Leu Hegiću, kojeg je iz mojih radova inspirisao momenat spajanja ljudsko-svakodnevnog sa božanskim, anđeoskim. Naziv „Gde će ti duša?“ je njegov prikaz onoga što je on video kao pitanje koje se tka kroz moja dela i važnog aspekta ljudskog konstantnog preispitivanja gde smo i ko smo u svojoj suštini.

U radu eksperimentišeš principima, predstavljajući „skrivena božanstva“. Kako si iznašla koncept – šta te je inspirisalo da prevaziđeš konvencionalno posmatranje polova i predstaviš skrivena božanstva u svima nama?

Konvecionalno posmatranje vodi u površno neshvatanje sklono gotovim obrascima koji pretvaraju ideju o hristolikom čoveku u spoljni predmet obožavanja. Moji likovi su „imitatio Christi“ tj. slede uzor i postaju slični njemu, težnjom za razvojem i uzdignućem vlastitog unutrašnjeg čoveka. Moji subjekti prevazilaze rod i postaju fantazije androginog ideala. Izduženih formi, asketskog lica i sentimentalnog izraza, oni predstavljaju ljudsku težnju za spajanjem suprotnosti.

Ne samo sa konvencionalnim polovima, već eksperimentišeš i sa prostorima i rušiš koncept nametnutog društvenog ustrojstva. Koliko je prema tvom mišljenju bitno da umetnik razbije postojeće forme da bi društvo napredovalo?

Postoji tendencija da se prostor nagomilava kao simbol prezasićenosti i konzumerizma. U tim svakidašnjim prostorima odvijaju se sve drame naših života. Moja uloga kao umetnice je da slikam svoje doba i njegove sumbole kao i univerzalne kolektivno nesvesne arhetipe i da izrazim smisao svoje svakidašnjice. Razbijanje striktne socijalne uloge u jasno definisanim hijerarhijama je nužno za progres. Samo u konstatnom kretanju i transponovanju ima mesta poretku.

Šta te je u vezi sa gradom „oteralo“ na planinu, tj, kako doživljavaš savremeni život u urbanim sredinama i njihov učinak na pojedinca?

Mislim da ne bih mogla da generalizujem učinak urbanih mesta na pojedinca, nekome takva sredina apsolutno prija. Moja odluka da odem iz grada je krajnje lična – motiv je bila Ljubav. S tim da sam oduvek maštala o takvom životu, ali sam ga pak zamišljala daleko. Onda se pojavio neko ko me je pozvao u taj svoj svet i nisam mogla odbiti.

Koji je, tj da li je, neki učinak gradskog života ostavio trag na tvoju umetnost?

Svako okruženje ostavlja trag na delo svesno ili nesvesno. Radovi su bili ekspresivniji možda i produkcija je bila manja.

Na koji način se trenutno stvaranje na planini Rudnik razlikuje od onog iz prethodnog perioda, i u kom smislu?

Moj prvi kontakt sa stvaranjem desio se na jednom baš takvom mestu. Provela sam svako leto svog detinjstva na planini i tamo se izrodilo nešto što će me kasnije pratiti kroz život. Verujem da je kontakt sa takvom sredinom u ranom dobu značio sve za razvijanje kreativnosti i ovaj povratak danas mi je ništa manje nego blagoslov. Ovde sam doživela potpunu transformaciju. Iz smirenosti je došla neka lakoća, fluidnost svakog novog započetog projekta. Rad iziskuje određenu dozu anksioznosti na početku koja je iščezla, ne bih znala koji procesi se kriju iza toga, ali desilo se ovde na ovom mestu.

Kako sa tim u vezi vidiš društvo oko nas? Šta nas koči, a šta „uliva nadu“ u ljude?

Mladi ljudi koji se vraćaju prirodi i još uvek odlaze na proteste.

Kako birate naslove za umetnička dela? Da li naslovi igraju važnu ulogu u interpretaciji rada?

Pošto nastojim da ostavim otvoreno delo za dalju interpretaciju, dugo su bili bez naslova. Kasnije sa novijim radovima je moja partnerka od koje sam dobijala taj inicijalni feedback krstila skoro sve radove (osmeh) Na čemu sam zahvalna.

U čemu nalazite inspiraciju?

U svakodnevnici, u razgovoru, u slikama, knjigama, u temama koje biram za predmet istraživanja, najviše dolazi iz samog rada u ateljeu.

Šta je stvaralaštvo, umetnost, tebi i na koji način ti pomaže da se izraziš kao biće?

Verujem da svako ko se bavi kretivnim poslom doživljava to kao neophodnost. Stvaralaštvo za mene je najviša potreba i cilj, odgovor na sve potrebe da se izrazim kao pojedinac. Služi mi i u terapeutske svrhe, i kao izvor intrinzične motivacije. Način je da doprinesem nečim izvan sebe, saopštim nešto i donesem. „Nijedan čovek ne može živeti bez nekog cilja i napora da ga ostvari.“ (F. Dostojevski).