Foto: J. Patarčić/DanasDa li ste se ikada zapitali ko stoji iza svih tih kostima u kojima glumci igraju predstave? Jedan od njih je Marko Marosiuk, glavni kostimograf subotičkog Narodnog pozorišta i modni dizajner, koji je radije izabrao da njegove haljine nose glumice na sceni pozorišta, nego manekenke na modnim pistama.
Da je ovo njegov životni poziv, Marko je bio siguran još u tinejdžerskim danima, pa je tako izabrao da pohađa Srednju školu za dizajn “Bogdan Šuput” u Novom Sadu.
Potom je diplomirao na Akademiji lepih umetnosti na Odseku kostimografije u Beogradu i vratio se u svoj rodni grad, gde je počeo da “kali” zanat kao asistent kostimografa u subotičkom Narodnom pozorištu.
Istovremeno mu se, kako kaže, sasvim slučajno i zahvaljujući entuzijazmu jednog mladog i ambiciznog profesora, ukazala prilika da predstavi svoj rad i kroz bavljenje modnim dizajnom, te je imao priliku da izlaže na Belgrade Fashion Week-u.
“Tamo sam prvi put pokazao svoju kolekciju, koja je zapravo bila moj diplomski rad. Nju sam radio da bih dobio dobru ocenu i nisam imao uopšte nameru da to ima bilo kakav komercijalni uspeh. Nisam ni sanjao da će se to prikazati pred publikom na Fashion Week-u. Međutim, kada se prikazalo, odmah su krenule da me pitaju žene da li se to prodaje, pošto je i tu je krenula moja modna karijera, zato što sam u prvih godinu dana nakon izlaganja svoje kolekcije zaradio gomilu para. To je meni tada bilo gomilu para, pošto sam tek završio fakultet”, priča Marko.
O uspehu ove kolekcije govori i to što je u prestižnom modnom časopisu “Elle” dobio prvu duplericu, na kojoj je bila jedna od njegovih diplomskih haljina, a koja je, kako kaže, bila “bestseller” i prodavala se u svim veličinama i bojama.
Zarađen novac, Marko je odlučio da uloži u svoju drugu, odnosno prvu samostalnu kolekciju, nakon koje je osetio i “gorak ukus” bavljenja modnim dizajnom.
“Koliko je ta prva kolekcija bila komercijalno uspešna, tako ova druga nije. Iako su mi dolazili stilisti, tražili stvari za fotografisanje i govorili da su mi radovi prelepi, da sam talentovan, to se iznajmljivalo za fotosešn, ali nije bilo komercijalno i nije bilo nosivo. Tada sam prvi put shvatio šta znači kada uložiš sve pare koje si zaradio u neki projekat i čekaš kad će se te pare vratiti i nikada se ne vrate”, kaže Marko.
Osim finansijskog aspekta, bavljenje modnim dizajnom mu je “preselo” i zbog odnosa stilista prema modnim dizajnerima.
“Dođu ti u stan, uzmu ti stvari i ti se u početku raduješ jer će neko to da obuče, izaći ćeš u novinama i onda se desi da zapravo nekada ne izađeš u novinama, nekada izađeš, niko te ne potpiše ili te obuče neka pevačica i onda si u fazonu ‘jej’, ali potpiše stilistu, zato što pevačice imaju svoje timove ljudi kao što su šminker, frizer, stilista i oni su svi potpisani, a niko nikada ne potpiše modnog dizajnera”, ističe Marko.
Agonija je bila i to što je, kako kaže, posle morao da “juri” stiliste da mu vrate odeću, a posebno što je u modnom dizajnu intelektualna svojina prilično apstrakta, pa se dešavalo njemu i njegovim kolegama da im ukradu ideju, a “ti si tu popuno bespomoćan”.
“Ne postoji zaštita autorskih prava, to ne postoji, jer ako neko doda jedan cvet ili red čipke, to je već druga haljina”, objašnjava Marko.
“Neko može da izmeni karner ili da promeni boju i to je već onda jedan popuno drugi dizajn, a pri tome, manje-više sve postoji, jer se sve nekako ponavlja. Sad su u modi 90-te, dakle, sve se nekako vrti i ko si ti da kažeš da si izmislio romantičnu haljinu na karnere”, dodaje.
Nakon izlaganja samostalnih modnih kolekcija na Belgrade Fashion Week-u, Serbia Fashion Week-u, Maastricht Fashion Clash-u, kao i na Sarajevo i Budapest Fashion Week-u, Marko je odlučio da se posveti isključivo radu u pozorištu.
Danas je glavni kostimograf u subotičkom Narodnom pozorištu, gde je uradio kostime za 22 predstave.
“Hteo sam da se bavim kostimografijom i da radim u pozorištu još od srednje škole, ako ne i pre, jer sam mislio da je pozorište maksimum slobode i kreativnog izražavanja. Međutim, uopšte nije, zato što postoje određena pravila. Dakle, šta je rediteljeva vizija za tekst koji se radi, da li je kostim dovoljno funkcionalan da se u tome igra predstava, da li može da se radi koreografija. Tako sam shvatio da sam tip osobe kojoj mnogo više odgovaraju smernice i ograničenja. Kad mi neko kaže da imam svu slobodu da radim šta hoću, ja sam u fazonu, pa ne znam šta da radim. Super je i puna sloboda, kada si inspirisan, ali za moj rad i ispoljavanje moje kreativnosti, mnogo bolje reagujem na upustva i granice”, kaže ovaj talentovani kostimograf, dodajući da je upravo u tome razlika između modnih kolekcija i pozorišnih kostima.
“Na pisti može sve da prođe. Mogu manekenke da pošaljem u limenkama i konzervama, i kažem ovo je moj koncept. One se prošetaju i to je sve legitimno i dozvoljeno, dok kostim mora da bude funkcionalan, jer će se u njemu igrati predstava”, pojašnjava Marko.
A izrada kostima počinje od rediteljeve vizije za tekst po kojem će se raditi predstava, na osnovu koje Marko izrađuje skice. Kada ih reditelj odobri, sledi nabavka materijala, koji se potom nose u krojačnicu na šivenje, gde glumci dolaze na krojačke probe.
Zbog toga naš sagovornik ističe da je ključna dobra saradnja sa celim timom koji stoji iza predstave.
Do sada je imao, kako kaže, sreću da je sarađivao sa rediteljima sa kojima se vrlo dobro razumeo, kao i sa sjajnim krojačima, od kojih posebno ističe krojača starog kova Andraša, koji je majstor za muška odela, kapute i uniforme.
Međutim, Markova najveća strast su raskošni i glamurozni kostimi, u čijem stvaranju mnogo više uživa nego u onima koji moraju da budu oskudni i minimalistički.
“Kad bi svet bio idealan, postojao bi kostimograf za svaki tip predstave. Po mom mišljenju, ja bih trebalo da radim mjuzikle, opere, operete, dečije predstve, gde se rade šareni prelepi kostimi, a neko drugi bi sigurno bolje uradio minimalizam ili kada kostimi treba da izgledaju jadno, potrošeno. Neki tekstovi to zahtevaju, jer kada se radi tekst o siromašnim ljudima koji su nesrećni, oni sigurno ne mogu da nose ogromne barokne haljine i korset od šljokica. To mi se sviđa kod pozorišta, zato što sve ima svoje opravdanje, ali lično, kada mi kažu da treba da odem u seknd hend i da patiniram odeću, a patinirati znači potapati u neke boje, grebati i obrađivati kako bi to izgledalo staro i potrošeno ili da se sašije kostim, pa da mora da se patinira, bude mi žao. Ali i to je neophodno i važno, jer ima predstava gde je to smisao i to radim, jer mislim da se i na taj način razvijam kao kreativna individua”, smatra Marko.
Jedna takva raskošna predstava bila je “Kneginja Čardaša”, na kojoj je radio u Zagrebu, a koju pamti kao najizazovniji projekat u dosadašnjoj karijeri.
“Imao sam tu sreću da upoznam hrvatskog reditelja Ivana Leo Lema, koji je radio predstave u subotičkom Narodnom pozorištu i tu me je primetio i pozvao da radimo u Zagrebu. To je bilo vatreno krštenje u svakom smislu, jer dolazim u Zagreb, grad u kojem ne znam ništa gde se nalazi i treba da se osmisli 160 kostima, šiju četiri krojačnice, koje ne znam gde se nalaze, i bilo mi je jako traumatično, a s druge strane, jako lepo iskustvo, zato što sam puno naučio. Imali smo hor, soliste, balet, tako da je to bio jedan ogroman projekat, najveći do dana današnjeg, i kasnije sam sa Lemom sarađivao i radili smo kabare u Splitu, posle u Osijeku i tako dalje, vodio me je po Hrvatskoj, a to je sve stalo zbog korone, ali se najavljuju neki projekti i u budućnosti”, kaže Marko.
U budućnosti, Marko ne krije da bi voleo da se oproba u filmovima i serijama, ali bi još više od toga voleo da radi i u drugim pozorištima po Srbiji.
“Meni je žao što sam u Hrvatskoj radio u Zagrebu, Splitu, Osijeku, Velikoj Gorici, a u Srbiji samo u subotičkom pozorištu i u Kraljevu prošle godine. Voleo bih da radim u više srpskih pozorišta i, iskreno, kažem da bih voleo da radim na filmu i serijama, ali zbog tih satnica, voleo bih da mi se još više nude pozorišne predstave”, kaže Marko.
Marko pozorište doživljavao kao drugu kuću, u kojoj kaže da postoji gomila talentovanih ljudi, od reditelja i glumaca, preko scenografa i koreografa, do muzike i dizajnera svetla, te kada se nađu na probama, vode kreativan razgovor, spremni su da slušaju jedni druge i svako u okviru svoje umetnosti doprinosi istom cilju, a to je da predstava bude nabolja moguća.
“Svi ljudi koji rade u pozorištu, to rade isključivo iz ljubavi, zato što svi znaju da tu nema para. Ljudi tu dolaze zaista iz ljubavi i kada si okružen ljudima koji vole svoj posao i talenovani su, onda je to stvarno divno”, poručuje Marko Marosiuk.
Anatomija na Odseku za kostimografiju
“U srednjoj školi smo dobili predmet Savremeno odevanje i prva stvar koju treba da naučite je da crtate ljudsku figuru. Meni je to bilo toliko teško, sve figure su mi padale, nijedna nije stajala i ja sam sekao sve moguće slike Naomi Kembel iz ‘Blica’, jer tada nismo imali modne časopise, i pokušavao da nacrtam ljudsku figuru. Profesor mi je uvek govorio: ‘Marko, padaju ti figure, ne možeš da budeš modni dizajner ako ne znaš da crtaš ljudsko telo’, a onda, kad sam došao na fakultet, jedan od najkorisnijih predmeta koji sam imao je bila anatomija. Mnogi se iznenade kad kažem anatomija na Odseku za kostim, ali je zapravo jako važna, zato što učiš kako izgleda ljudsko telo. Cele prve godine smo učili da crtamo ljudski skelet, a na drugoj mišiće, i zapravo kroz to crtanje prvo skeleta, na koje dolaze mišići, konačno sam razumeo kako izgleda ljudsko telo, kako treba da stoji i jako mi je pomoglo u procesu dizajniranja odeće, jer tačno znam gde je šta i kako to treba da se namesti”, kaže Marko.
Naomi Kembel kao stavka u CV-ju
“Kao što sam rekao, učio sam da crtam ljudsko telo na Naomi Kembel. Sećam se da sam iz ‘Blica’ imao isečenu sliku, gde je ona u nekom bikiniju i izgleda neljudski koliko je prezgodna, i ta ljubav ili opsesija, šta li je već, traje od srednje škole. Jednom prilikom sam ilustrovao momenat kada se ona pojavila na Met Gala i Naomi Kembel je šerovala moj crtež na storiju. Čak me je i potpisala. Kada je objavila ovaj crtež na svom Instagramu, bio sam u fazonu, ma mogu sad i da umrem, ovo mi je glavna stavka u CV-ju”, šaljivo će Marko.
Lažni sjaj i pravi uzori
“Meni su se uzori kroz život menjali i bio sam, a i dalje sam na neki način, opsednut pop kulturom, tim preglamuroznim pevačicama, glumicama, manekenkama, ali sam u nekim zrelim godinama shvatio da je to lažni sjaj. Da je to sve šminka, da je sve to mašinerija, Holivud i muzička industija, sve to što mi vidimo je jedna fasada. Tako da sada, moji uzori su zapravo ljudi koji su istrajali u svojoj kreativnoj viziji, koji su imali jasan cilj, koji su se jasno borili za svoj cilj, ali koji su ostali negde, da kažem, narodski, dobri ljudi”, poručuje Marko Marosiuk.
Više vesti iz ovog grada čitajte na ovom linku.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
