Izložba „Živi, mrtvi i ostali – finale početka“ povodom 20 godina postojanja Centra za kulturnu dekontaminaciju biće zatvorena danas. Ona će tokom godine koja je pred nama biti dragocena arhiva za zajedničku istoriju u pisanju. Pored postojećeg arhiva, CZKD oslanja se i na pamćenje i saradnju civilnog društva, javnih institucija, saradnika i prijatelja, kulturne javnosti, publike i učesnika programa da bi i dalje upotpunjavali zajedničke biografije kritičke i stvaralačke aktivnosti.
„Napad moralne panike nameće da slavlje bude radno, skromno, u krugu porodice i u duhu ušteda. Mi (se) pozivamo na bogato nasleđe, koje obavezuje na hrabre i nepredvidive nastavke a(rti)k(ula)cije“, stoji u programu objavljenom povodom dvadesetogodišnjice CZKD. Sa Borkom Pavićević razgovarali smo o paljenju svetla u mraku rata, nemaštine i bede u trenutku nastajanja CZKD, ali i o tome kako je bilo teško održati svetiljku i naterati ljude da gledaju u svetlo. Ukratko, dvodecenijska (da je samo toliko) alegorija o pećini.
- Dok smo gledali film o osnivanju CZKD, postavili ste sebi moje prvo pitanje: Šta nam je bilo..?
– To je nekako bio nužan izbor. U to vreme imaš značajan kvantum ljudi koji više nisu bili u okviru bilo kakve institucije, dakle, države. Pogledajmo samo pravnike, taj izgon. Pre svega, bio je rat i postojao je potencijal da se tome čovek suprotstavi. Dakle, to nastaje kao jedna volja, rad koji je bio protiv režima, nacionalizma, rata, ksenofobije, rata protiv drugoga i to je bio veliki pogon da se na različite načine kaže, da se oblikuje jedan vid pobune, konstruktivne pobune u okviru institucije u kojoj je bilo moguće organizovati predstavu, izložbu, javnu raspravu, lični gest, razne oblike iskaza javnog stava koje ne možeš i ne moraš žanrovski da odrediš. Dokumentaran i umetnički rad, sa produkcijom na jedan nov način, uplivavali su iz tog iskustva u projekat koji se zove „rizik“- ta nova produkcija. Ono što je to činilo mogućim je empatija prema ljudima koji su stradali. Napor da oni čuju u našoj bivšoj domovini da ima nekoga… Sve ono čime će Mićunović pred sudom u Hagu braniti Srbiju: „Srbija ne treba da bude osuđena za genocid jer je bilo dezertera, antiratnog pokreta, Žena u crnom i Jelene Šantić“. To je bio pogon, istovremeno očajan zbog raspada naše zemlje ali i način da se izrazi protest protiv zločina…
- Intrigantan je naziv ove ustanove…
– Trebalo je nešto stresno reći. Ne može da bude „Krug 222“, neki fin slogan. Trebalo je imenovati ono što radiš. Ako smo bili uverenja da je kultura i propaganda doprinela zlu, onda mora da postoji način da se taj proces „odvrne“, da se vrati unazad, da se može kulturom dekontaminirati ono što je postojalo kao ideološki, kulturni i svaki drugi spin vladavine Slobodana Miloševića. Trebalo je tačno krstiti stvar jer nije bilo vreme za eufemizme i kategorije. Trebalo je dekontaminirati stvarnost, ono što je realno oko tebe. Ovde to ima i praktičan karakter – pogledajte poplave! Koja je mera uništenja? Seča šuma, krađa šljunka iz reke i najzanimljivije, to što Sava od ‘91. nije očišćena. A reke teku bez obzira šta mi ne/radili. Privatizacija vodoprivrede… E, to je dekontaminacija.
- Jeste li tada bili „underground“, jeste li i sada?
– Ako „underground“ podrazumeva subverzivno, onda jeste. Nije bilo lako prevaliti da postoji tako nešto. Subverzivnost je za mene apsolutno imanentna kulturnom činu. Ako je takav, onda je i kritički. Odnos politike i kulture je u tom stavu. Etike i estetike nema jedne bez druge… Mi nismo bili prihvaćeni, osim kao izdajnici i to traje. Oduvek su postojali kulturni paralelizmi. Tada su neki gledali B92 i Vreme kao što neki danas čitaju Danas, a neki Kurir. Složeni su ti procesi, uvek postoji kritička i vladajuća pozicija…
- A dekontaminacija, kako napreduje?
– To je posao bez kraja. Ja ne mogu da znam sa čime će neko iz CZKD otići kući. Ne znam koja će se ideja u njegovoj glavi zadržati, šta će uzeti za svoj život…
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
