Sudar sa haosom

U predstavi igraju: Miki Manojlović, Branislav Lečić, Mirjana Karanović, Jasna Đuričić, Jovana Belović, Peđa Marjanović, Ana Rudakijević, Miloš Lazić, Miloš Lučić i Nina Perišić. Svi oni, izuzev Dejana Dukovskog i Mikija Manojlovića, koji, kako je rečeno, iz objektivnih razloga nisu juče mogli da prisustvuju konferenciji za novinare, istakli su da je reč o posebnoj predstavi koja je aktuelnija više nego ikad i to ne samo za ovdašnju sredinu i region, nego za svet generalno.

Gorčin Stojanović, umetnički direktor JDP, podsetio je da je, kako se u originalu kaže, drama „Mame mu ebam koj prv počna“ svojevrsni nastavak kultnog „Bureta baruta“ čiji je autor takođe Dejan Dukovski i da je deo iz ovog teksta interpoliran u film „Bure baruta“.

Slobodan Unkovski primetio je da na Balkanu autori u mladosti uvek urade svoje najbolje stvari, pa su tako i drame Dukovskog napisane dok još nije imao 30 godina.

– Ova drama je stara preko 20 godina, imala je odavno praizvođenje a ovde na Bitefu je osvojila nagrade kada ju je radio moj student Aleksandar Popovski – podsetio je s ponosom Unkovski.

Prema njegovim rečima, tekst ove drame je veoma kompleksan i težak za rad ali je zato ekipa koja je okupljena da radi na njemu „ozbiljna i ambiciozna“.

– Zahvaljujući tome mislim da je tekst učinjen prepoznatljivim i da uspostavlja vezu sa vremenom u kome živimo na sofisticiran način, da uspeva da uhvati neizgovorljivi haos koji nas okružuje – istakao je Unkovski dodajući da je želeo i da lične sudbine ljudi prikaže kao rezultat svega što se dogodilo u poslednjih više od 30 godina.

– To je, na neki način, ugrađeno u naše ponašanje nezavisno od toga da li smo mi svesni toga ili ne. Komad ima desetak scena koje su naizgled nepovezane, svaka je za sebe i u tom smislu je slična sa drugim Dejanovim komadima kao što je „Bure“. Vezuje ih ljubav, gubitak, nasilje, i sve ono što je poremetilo naš život posle svega što se dogodilo na našem prostoru sa raspadom Jugoslavije, sa ratovima i sa današnjim pokušajima da artikulišemo svoja htenja, namere, identitet, postojanje, razumevanje politike – konstatovao je Slobodan Unkovski.

– Ono što je mene privuklo ovom komadu jeste taj sudar sa haosom. Ovaj tekst je nastao kad je taj haos bio očigledan, prosto, raspadala se zemlja, sve je bilo vidljivo spolja – da ništa više nije sveto i da se sve ruši – kazao je glumac Branislav Lečić.

Prema njegovim rečima, uprkos tom tamnom trenutku rođenja teksta on u njemu ipak vidi nadu.

– Kako se posle tog raspada sve to odrazilo na čoveka, kako se odrazilo na ljubav, kako se odrazilo na međuljudske odnose, iz mog ugla, ovaj komad govori upravo o tome. Da se posledice tog raspada vide u međuljudskim odnosima, u samoj duši. Vrednosti koje su vezane za sveta imena kao što je ljubav u ovom komadu su očigledno dovedene do krajnosti ali ne bih voleo da se pomisli kako se ova predstava isključivo bavi destrukcijom koja se hirurški razlaže na sceni, nego da se radi i o jednom početku nade, o tome da treba pokušati pronaći smisao u tom sudaru Erosa i Tanatosa, neko polazište koje je potrebno čoveku i koje se najbolje pronalazi u tišini sa samim sobom i tek onda može se podeli dalje.

Jasna Đuričić smatra da je bilo lakše raditi na ovom komadu dok je haos bio aktuelan.

– Od tada je prošlo gotovo tri decenije, a imamo utisak da se situacija sve više usložnjavala užasnom brzinom i više nije pitanje regiona, Balkana, nego je u pitanju čitav svet. Utoliko tumačenje ovog komada postaje još kompleksnije, zato što se sada te večite teme – ljubav, čast, vera, nada, smisao propituju na jedan drugačiji način. Zato što svi živimo ovaj trenutak sa osećanjem da se raspada apsolutno sve, i svako i svuda – zaključila je Jasna Đuričić.

– Ja volim ovakve komade u kojima ima mnogo kontrasnih emocija – istakla je Mirjana Karanović, dodajući da je ovaj komad bolan i smešan i da se to smenjuje – Smeh i razdirući bol. Za mene je to i glumački i ljudski veoma uzbudljivo – konstatovala je Mirjana Karanović.

Šestoro mladih glumaca i glumica, pored zahvalnosti što rade sa velikim glumačkim imenima, rekli su da su srećni što su imali prilike da uče od iskusnijih kolega i da kroz rad sa njima, iako nisu proživeli turbulentna istorijska vremena, mogu donekle da osete kakva su bila, budući da i njih danas muče mnoge nesigurnosti, strahovi i sumnje.

U ekipi predstave pored navedenih su i dramaturškinja Jelena Mijović, scenografi Branko Pavić i Dejan Miljković, kostimografkinja je Lana Cvijanović, a kompozitor Vladimir Pejković.