Zašto je postala osoba koja ne postavlja pitanja, koja skreće pogled, kao jedna od mnogih pasivnih saučesnica iz tog vremena, pitanje je koje je sebi postavila Barbara Jelin, autorka grafičkog romana „Irmina“, kada je pronašla među starim stvarima dnevnik i pisma svoje bake.
Vreme o kojem autorka pita i koje razrađuje tokom priče jeste doba uspona i pada Trećeg rajha. Kada se govori o njemu, obično se misli na teror nad nevinim žrtvama, na nepravdu, na Drugi svetski rat, Hitlera i Gebelsa. Međutim, priča inspirisana starim dnevnikom više govori o civilima, običnim ljudima, njihovim uverenjima i razočarenjima. Pokazuje suprotnu stranu od one veličine, moći i raskoši u pričama tvoraca nacističke Nemačke.
Kako ne postoji nešto što nema makar dve strane, priča nas vodi i kroz drugu vrstu terora, prikrivenog, u kraljevskom Londonu. Prikrivenog zbog toga što istoriju pišu pobednici.
Mlada Nemica po imenu Irmina 1934. godine našla se u Londonu kako bi zaradila pare, a zadobila je ljubav crnca Hauarda sa Barbadosa, stipendiste na Univerzitetu u Oksfordu. Svojim mladalačkim zanosom dvoje zaljubljenih uspeli su da prebrode teške osude društva. U Londonu nije lako bilo biti crnac, a pogotovo pripadnica najgoreg naroda na svetu (prema mišljenju Engleza iz stripa) čija je jedina vrlina disciplina.
Teške istorijske okolnosti primorale su mnoge, pa i Hauarda i Irminu, da se razdvoje. Irmina u Berlinu započinje novi posao u jednom ministarstvu, a ubrzo i sasvim novi život sa novim idealima. Nakon što se udala za mladog arhitektu i pripadnika SS odreda, počinje u potpunosti da menja svoj pogleda na svet i društvo koje ga čini. Uz stalno muževljevo bodrenje i priču o velikom svetlom carstvu, Irmina postaje prava nacistička žena (objašnjenje sledi) duboko uverena u viši cilj više rase. To više nije ona Irmina koja se mladom Hauardu žalila kako za nju u porodici pored braće nije bilo sredstava za školovanje, već neka druga za koju žena treba da bude temelj nove, zdrave nacije. Ta ideja superiorne nemačke rase u Irmini postoji i tokom njenog (za nju) prelepog boravka u Longonu, kada je jednom prilikom uvredila Hauardovu drugačiju boju kože.
Žene u nacizmu bile su tretirane kao majke, stubovi kuće i nacije. Dobijale su takvu funkciju iz prostog razloga što je nacizam muška ideologija i sve što je od vitalnog značaja za napredak društva i države u rukama je muškaraca. Postojao je još jedan vid afirmacije žene u Rajhu – one su dobijale poslove proteranih Jevreja i Jevrejki i tako vršile dužnost prema naciji.
Kako Treći rajh nije bio zaista onakav kakvim se predstavljao svedoči razočarenje Irminog muža, mladog arhitekte koji se divio novim građevinama i stvaranju velikog carstva. Sav novac ubrzo nakon početka rata sliva se u vojnu mašineriju, rušilačku, ne graditeljsku. Ljudi su bili siromašni, neretko nisu imali osnovne potrepštine. Morali su da gase svetlo da ne troše električnu energiju, štedeli su i kada više nije moglo ništa da se uštedi, a u sve te okolnosti smestila se priča o zaljubljenima Irmini i Hauardu. Nemici i crncu.
Potresne scene – od morbidnih do ljubavnih, smenjuju se velikom brzinom. U jednoj knjizi autorka je uspela da prikaže i opis ubistva jevrejskog deteta udarcem kundaka puške u glavu i kako Irmina gubi Hauarda mnogo godina kasnije na aerodromu na Barbadosu.
Barbara Jelin rođena je 1977. godine u Minhenu. Stripovskoj publici je poznata po stripovima „Posetilac“ i „Kašnjenje“. Njena prva knjiga u Nemačkoj bila je „Otrov“ prema scenariju Petra Metera o istorijskom kriminalnom slučaju i učinila ju je poznatom najširoj publici u Nemačkoj.
Grafički roman „Irmina“ izašao je ove godine u saradnji izdavačke kuće Modesti stripovi i Komiko.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
