Sunčani oktobarski dani u Frankfurtu

Otprilike tri dana ubrzane internacionalne ludnice, koji se tradicionalno svake večeri završavaju okoponoćnim druženjem u poznatom „Frankfurter Hofu“, mestu sasvim van sajma, ali mestu koje niko od onih koji u svetu izdavaštva drže do sebe neće propustiti. Fluid diskretnog šarma buržoazije u bašti otmenog hotela, nakon celodnevnog rada, pomaže radnicima u izdavačkoj industriji, urednicima i književnim agentima uglavnom, da se opuste. No, oni, umesto da se odmaknu od poslova, upravo ovde ih završavaju, a opuštenu, nazoviprijateljsku atmosferu koriste da završe ili ubrzaju pregovore i sve druge aktivnosti koje su započeli u toku dana. Ili jednostavno da otvore nove mentalne slike, prozore i vrata.

U svakom slučaju, to je jedno od ključnih sajamskih tačaka. Ima ih još, i sve su manje-više locirane van samog sajma. Van sveta upadljivo vidljivih stvari. Frankfurtski sajam knjiga je pre svega posao kupovine i prodaje, diktata i zavođenja, kulturnog i poslovnog uticaja i potčinjavanja. U stvari, postoji nekoliko paralelnih sajmova, svetova ili planeta koji kruže oko mističnog istovremeno i neopipljivog i opipljivog „Sunca Knjige“.

Pre nego što uopšte uđete na ovaj sajam, okružen neboderima moći finansijskog centra Evropske unije, srešćete se sa svetom knjiga izašlih iz mode u bukinističkom dvorišnom buvljaku. To naravno ne znači da je u pitanju svet prošlih knjiga, već, kao što rekoh samo svet knjiga izašlih iz mode. A kada uđete u sam „Frankfurter Messe“, lavirint koridora između barem osam ogromnih sajamskih hala, vodiće vas na tri mesta koja se baš i ne zovu tako. Na međunarodni sajam knjiga, na sajam nemačkog izdavaštva i u „Rights center“, centar za kupovinu i prodaju prava. Iako sve pod jednim krovom, u pitanju su tri potpuno različita sajma. Na nemačkom sajmu prodaju se knjige, u „Rights centru“ prodaju se prava, a međunarodni sajam izlaže pred očima posmatrača moć i nemoć, postojanje i značenje, u ovogodišnjem slučaju, 110 zemalja sveta.

Sve je dakle sasvim jasno, sajmovi služe za prodaju, za ubrzavanje te prodaje, za gradnju kulturne percepcije i za uvećanje te iste percepcije. Ako imate izdavačku industriju, kao što je ima Nemačka (ili Francuska, ili Kina, svejedno), sajam će vam služiti za prodaju knjiga, čak iako ste, kao ta ista Nemačka, već u toku godine prodali knjiga u vrednosti devet milijardi evra (da dobro ste pročitali, to je ona suma novca koja skoro da odgovara ukupnom državnom budžetu Republike Srbije!).

Uostalom, što ne bi prodavali na Sajmu knjiga knjige, od nečega mora da se živi, pogotovo što se nemački izdavači ionako žale na pad prodaje od 1,6 odsto iz 2017. u odnosu na 2016. godinu. Uzgred, kukaju i francuski izdavači (od kojih najveći, „Hachette Livre“, ima godišnji obrt od 2,289 milijardi evra, a i ostali ga slede u brojevima između 100 i 750 miliona, evra, naravno) da se eseji i dokumentarne knjige ne prodaju baš previše, eto na listi od 100 najprodavanijih takvih knjiga od prošle godine (inače, eseji su doneli francuskim izdavačima ukupno 92 miliona evra), na prvom je knjiga nemačkog pisca Petera Volebena „Skriveni život drveća“, koja je prodata u tiražu od 389 hiljada primeraka (dobro ste videli i ovaj broj!), dok je poslednja, stota knjiga sa te liste, prodata samo u 21-oj hiljadi primeraka. Naravno da im to izgleda malo, u poređenju sa romanima, gde je na prvom mestu „Apartman u Parizu“ Gijoma Musoa, sa skoro pola miliona primeraka. Brojni tiraži od stotine hiljada drugih naslova, očima sa Balkana, pak, govore o finansijskoj i svakoj drugoj moći izdavačke industrije. Govore nam i da se podaci o svemu u sređenim zemljama lako mogu naći i upoređivati.

Ovim izdavačkim velesilama, ubrzano se primiče i Kina, čije tržište knjiga raste po 15 odsto godišnje, a samo u prošloj godini, ostvarili su više od 11 milijardi evra obrta. Pri tome kineski izdavači obraćaju posebnu pažnju na vrednosti, kako tradicionalne, tako i novostečene, kult knjige i svega onoga što ovaj mentalni prostor imanentno nosi u ovom starom društvu ima posebno značenje. A i brojne i komplikovane informacije sa ovog tržišta i kulture knjige u ekspanziji su lako dostupne. I što je najvažnije, kineski pisci, kojih je sve više, pišu knjige koje se tiču i nas koji smo daleko zapadnije.

Sajam je ove godine posetilo nešto manje od 300 hiljada ljudi i to su mahom posetioci koji razgledaju i kupuju knjige u „nemačkim“ halama. Nekoliko desetina hiljada ljudi, pak, šparta međunarodnim sajmom, prevashodno u prva tri dana. Zajednica ljudi koji se bave knjigom, relativno je velika, ti ljudi se sreću na različitim tačkama globusa, ali Frankfurt je ipak najkoncentrisanije mesto.

A centar centra je „Rights centre“, gde se u tri dana na 600 stolova kupuju i prodaju prava za knjige. Za svakim sedi po agent, koji ima zakazanih 10 do 15 susreta u toku dana. Na svakom susretu se ugovaraju poslovi. Neki vrede 500, a neki i do 50 hiljada evra. Pa sada izračunajte koliko se tu para okrene. Uzgred, veliki izdavači, poput „Pengvin Rendom Hausa“, „Harper Kolinasa“, ili „Hašeta“, imaju i do stotine stolova na svojim štandovima. Dakle, ne trguje se na 600, već na barem 1.600 stolova.

Šetati ovim sajmom je kao šetati svetom. Raspored prisutnih 110 zemalja često ima, a često i nema veze sa geografijom, ekonomijom ili našim predstavama o njima. Neke zemlje su veće nego što izgledaju na mapi, neke pak neprepoznatljive. Proizvodnja kulturnih, u ovom slučaju književnih vrednosti, i znanje njihovog pokazivanja, različito je.

Gruzija je ove godine počasni gost sajma. Obasjana je reflektorima sa svih strana. Osim brojnih programa u posebnoj hali sajma, imaju relativno veliki štand u jednoj od međunarodnih hala. Doveli su brojne pisce, pokazali su brojne knjige, izgledaju puno veći od zemlje sa tri i po miliona stanovnika, koja postoji od 1991. i čija književnost tek prolazi faze moderniteta.

A srpski štand? Teško ga je i naći. Nema godine a da se na ovom sajmu nisam najiskrenije začudio nad dubinom nerazumevanja sveta i procesa u njemu dok sam posmatrao kako se srpska književnost predstavlja. Jedne godine nas nije ni bilo tamo, posle se svake godine menjao naš organizator gostovanja, uredno izvučen iz tenderskog šešira, a konstanta svakog nastupa naše zemlje na ovom sajmu je da nigde na štandu nema jasno ispisanog imena zemlje, već malenim slovima piše Ministarstvo kulture, informisanja i čega sve ne… Nigde natpisa SRBIJA. Kao što piše BRAZIL, RUSIJA, POLJSKA… ma piše ISLAND, kada se pogleda u nebesa hale…

Kakvi su nam programi? Uglavnom nevidljivi. A koga smo promovisali na ovom sajmu? Pisce iz književne istorije i tradicije, uglavnom. Da li smo imali adekvatne kataloge savremene srpske književnosti? Nismo, nemamo ih godinama. Da li na našem štandu učestvuju i naši izdavači? Ne, godinama ih nema. Druge zemlje pak praktikuju da na nacionalni štand uključe i izdavače, pošto im se čini da ipak imaju veze sa procesom izdavanja knjiga. Šta sam ja pomislio dok sam čitao ime Vuka Karadžića na jednom od zidova štanda? Da bi ovaj naš spin-doktor iz 19. veka sasvim sigurno drugačije osmislio strategiju promovisanja srpske književnosti.

Kako ovde stoje naše komšije iz bivše zemlje? Kako ko. Slovenci su sasvim „in“, spremaju se za koju godinu da budu počasni gost sajma. Makedonci su se dobro predstavljali ranijih nekoliko godina, a ove su skliznuli u sferu nevidljivosti. Države Crna Gora i Bosna i Hercegovina nisu ni izlazile iz te sfere, oni se tradicionalno i ne pojavljuju na ovom sajmu. Hrvati su uglavnom ličili na nas po dosadi i neinventivnosti, ali ih je prošlogodišnja velika kritika u tamošnjoj javnosti naterala da se ove godine malo više potrude oko svog štanda. Štand zaista izgleda sada bolje, no, baš im je zanimljiva ideja da ne dovode pisce, nego da ih pokazuju na televizijskom ekranu.

A koji je pisac ove godine otvorio sajam? Čimamanda Ngozi Adiči, istinski velika spisateljica poreklom iz male zemlje, nama dobro poznata kao autorka „Amerikane“, ali i drugih romana kod nas na vreme prevedenih, poput „Pola žutog sunca“, „Drhtaja“ ili „Hibiskusa“. I šta je rekla? Da je važno čuti različite glasove „ne zato što želimo da budemo politički korektni, već stoga što želimo da budemo tačni. Ne možemo da razumemo svet ako nastavimo da se pretvaramo da mali deo sveta predstavlja svet u celini“.

A je li bio nemački predsednik? Naravno da jeste. Ovde je to važna stvar. Prošle godine sam, ispred gradske kuće u Frankfurtu, u vreme sajma, skoro pa naleteo na Merkelovu i Makrona. Za političare je pitanje prestiža da budu viđeni ovde, makar na otvaranju. Ove godine posebnu čast da razgovara na otvaranju Sajma sa predsednikom imala je hrvatska književnica Ivana Sajko. Čestitamo!