Superherojke u Beogradu

Jači su tukli slabije bejzbol palicama. LJudi su se poput zmija merili po kožici koju su navukli na sebe i po otrovu koji su nosili u zubima. Tog dana sam napustila pakao, ali pakao nikad nije napustio mene. Na vratu iznad grkljana ispod kože ću do kraja života morati da nosim beogradski organ, kesicu zelenog otrova i neprekidno ću je napipavati jer od njene veličine zavise mnoge stvari.

Kada se kesa naduje, golubija aktivnost počinje da izmiče kontroli. Ukoliko bi se otrovna kesa raspukla i izlila, opet bi nastala klanica, ali čisto sumnjam da će se izliti. Smatram da su prošla vremena kada su masovno pucale vratne kese. Okolnosti su se promenile. Uostalom, uverila sam se u to kada sam pre nekoliko godina otišla u Beograd da pokupim stvari iz stana koji je moja porodica izgubila u desetogodišnjoj parnici sa državom. Išla sam da vidim da li u tom ružnom oboru za ljude u kom sam provela detinjstvo postoji ijedan predmet koji bi trebalo sačuvati i odmah po ulasku prepoznala miris detinjstva koji je nastajao divljim mešanjem domestosa sa ustajalom prašinom, i od tog mirisa su u meni živnule stare, zaboravljene alergije. Oči su mi suzile, iz nosa mi je curila providna tekućina.

Izgledalo je kao da plačem. Prošla sam kroz dnevnu sobu, kupatilo i ostale prostorije, i pošto nisam našla ništa što mi je bilo važno, rešila sam da zapalim cigaretu na terasi pre nego što konačno odem. Na terasi sam slučajno sam nogom odgurnula lak predmet. Pogledala sam prema dole i videla staru metalnu činiju prekrivenu sasušenim zacementiranim ptičijim izmetom. Činiju, naravno, nisam htela da ponesem. I dalje je važilo sve što sam prethodno rekla, naime da u stanu nije bilo ničega vrednog i činija je bila kužna. Međutim, dovoljan je bio jedan pogled na to leglo zaraze na terasi iz detinjstva oko koje su nekada kružila jata golubova, jedan udah isparenja skorelog ptičijeg izmeta, da se u meni kao velika vojska u epskom filmu, sa svih strana, sa zastavama i uz odgovarajuću muziku, podignu sećanja na Mariju. Sasušeni ptičiji izmet u nosu me je naglo povukao u neko drugo vreme, u kom je govno još plutalo sveže u vodi pored natopljenog hleba, u Marijinoj činiji, na Marijinor terasi. Videla sam i samu Mariju sa metlicom u ruci kako razgovara sa crnim očerupanim jednonogim golubom i šalje ga da uništi komšinicu.

„Gru, gru. Izbriši nju. Miletićku“, i ne sećam se cele formule, ali ne sećam se ni Miletićke pa na osnovu toga pretpostavljam da je brisanje uspelo. Kada sam napunila jedanaest godina, Marija mi je poklonila zlatni lančić i pozvala me u svoju sobu. I ranije sam često sedela u njenoj sobi i igrala se šarenim koncima. Tog dana, na moj jedanaesti rođendan, Marija mi je servirala parče torte i počela da me podučava svemu što je jedna devojčica/devojka/žena/baba trebalo da zna. Od tada na dalje, svakog dana posle ručka bi me pozvala u svoju sobu da vežbamo šivenje i paranje. Blic i brisanje. Na njenu žalost već tokom prvih dana učenja se ispostavilo da nisam imala strpljenja za pipave poslove, da mi nije ležao rad sa iglom i da su mi se golubovi gadili. Zadala mi je abažur ali ga nisam završila. Zadala mi je da prizovem golubove, ali oni me nisu slušali. Svaki dan sam sedela na Marijinoj fotelji i preko volje ubadala iglu u platno i ponavljala formule za prizivanje ptica. Ona je u početku bila strpljiva u okviru svojih mogućnosti, trudila se da mi objasni pravila i prenese iskustvo, ali moj podsmešljivo-ravnodušni izraz lica ju je izluđivao. Ošamarila me je kad sam zaboravila da zatvorim prozor, pa su golubovi pohrlili u stan. Tada smo prekinule saradnju. Ipak osnovni principi brisanja su mi se zahvaljujući Marijinim lekcijama u detinjstvu bili urezali duboko u podsvest, pa sam negde oko osamnaeste godine, nakon više nedelja strpljivog eksperimentisanja u izolaciji svoje sobe, donekle nehotice trigerovala magiju, i tada je sve počelo.

Dok je cigareta gorela na terasi, razmišljala sam o Mariji i njenim moćima i u mislima naletela na podudarnosti s Rabijom. Nisu li se i Marijine moći pojavile kao jedan od pratećih simptoma ludila? Za razliku od Rabije, koja je imala vizije i volela da razgovara sama sa sobom, Marija je bila zla i opaka, senilna, gubila je koncentraciju i orijentaciju. Otkad sam je poznavala – doduše bila mi je baba, što znači da je kad smo se upoznale već bila stara – razgovarala je s golubovima radije nego s ljudima. NJena moć je iz nekog razloga mnogo bolje radila na povređenim pticama, pticama bez oka ili jednog od četiri prsta na nozi, ili cele noge. Zvala ih je svojim malim invalidima. Prema njima je bila nežna, prema ljudima surova. I danas se dogodi da osetim kako me njene odvratne, zlobne oči prže u potiljak. Između ostalog, zato mrzim golubove. Stalno se plašim da su neki od njih još u Marijinoj službi i da me prate kako bi izvršili staru kletvu. Jer, iako nemam dokaza da ju je bacila, sigurna sam da jeste. Ona je sa svoje strane jednog dana podlegla zabuni, zaboravila da je čovek, pa se bacila s dvanaestog sprata.

Autorka je poznata austrijska književnica rođena u Beogradu, čiji će roman „Superherojke“, napisan na nemačkom, uskoro biti objavljen u izdanju Arhipelaga.
_________________________________________________
(c) za srpski jezik: „Arhipelag“ www.arhipelag.rs