Surferi novog talasa

Naš poznati pijanista bio je sa Divljanom uostalom dugogodišnji blizak prijatelj, a zatim i dragocen, poštovan i voljen muzički kolaborant.

Tuga za preranim odlaskom Vlade Divljana nikako ne jenjava u ovim krajevima.

Na novotalasnoj mapi, Vladino ime blista neugaslim sjajem i nakon svih proteklih godina.

Ovakav gest dobrog druga već sam po sebi izaziva simpatiju i oduševljenje. Ali, bilo je to i mnogo više od tek očekivanog.

Muzika Vlade Divljana odjeknula je svom snagom u Velikoj dvorani Kolarčeve zadužbine – tom našem priznatom hramu klasike.

Ali, ako ćemo pravo, i Divljanova muzika i te kako je svojevrsna klasika u okvirima popularne kulture.

Štaviše, ona nekako deluje sasvim prirodno na Kolarcu.

Divne melodije, sa svom radosnom začudnošću ideja, neponovljivi polet i doticanje istinske emotivne srži, apsolutno ni priseni nečeg banalnog pri tom: nije li glavnina takozvane ‘klasike’ sastavljena od sličnih, prijemčivih tema?

Dodamo li još one poznate rime – koje su se sve vreme koncerta podrazumevale u našim srcima, a za koje je pravo čudo da odavno već nisu našle svoje mesto u čitankama celokupnog eks-jugoslovenskog prostora – ovaj događaj jednostavno morao je da uspe.

Da pojasnimo, reč je o projektu „Nebeska Rusija – 4 maljčika“ koji je pijanista Aleksandar Šandorov sproveo u delo zajedno sa svojim mladim kolegom i nekadašnjim studentom Nemanjom Nikolićem.

Zamišljen kao rođendanski poklon Vladi Divljanu ovog 10. maja, događaj je zbog poznatih pandemijskih okolnosti premešten za poslednji petak u oktobru.

Dvostruki koncert – iz istih bezbednosnih razloga – održan je pred značajno redukovanom publikom na Kolarcu, ali su ovacije priređene Šandorovu i Nikoliću bile glasne kao da je sala dupke puna.

Međutim, nisu to bile samo neverovatne pesme Vlade Divljana, tog izuzetno kreativnog i plodnog autora grupe Idoli i potonjeg atraktivnog solo umetnika, već još jedna velika muzička ljubav Saše Šandorova i njegovog saborca Divljana takođe.

Sergej Prokofjev stalno nas je ove večeri preporođivao i očaravao svojom Tokatom u de-molu, fragmentima Sonate br. 3 i čuvenim Trećim klavirskim koncertom u Ce-duru.

Istančana zvučna mašta i visoka spiritualna i tehnička povezanost između dvojice umetnika na sceni, donosila je tako briljantne osvrte na celu nisku Vladinih kompozicija iz perspektive ‘teške’ klasike i obratno, stalno se pretapajući među sobom.

Od „Moja si“, preko „Retko te viđam sa devojkama“, „Plastike“, „Nema“, „Nebeske teme“, „Dok dobuje kiša (u ritmu tam-tama)“, „Rusije“ i „Odnesi me“, pa sve do „Devojko mala“, „I uvek kad se“, „Gde si sad Cica-maco“, „Malene“…

Naravno, najveće uzbuđenje vladalo je u vezi sa pesmama „Maljčiki“ i „Kenozoik“ koje su podigle atmosferu do vrhunca.

A nekako najmoćnije delovala je nenadmašna „Poslednji dani (Maršal)“, sa svojom metafizičkom jezom koja na naša bića deluje nepromenjeno od 1982. do današnjih dana.

Muzika Vlade Divljana i Idola sjajno korespondira sa klasikom Sergeja Prokofjeva.

Taj precizni, uvek moderan ritam, ta basnoslovna alatnica klavirskog zvuka iz ideala onih autentičnih stvaralačkih vizija Prokofjeva oko druge decenije XX veka, dovedeni su ovde u neodoljivo saglasje sa ‘new wave’ dobom nekadašnje Evrope i SFRJ u njoj, s početka 1980-ih.

Možda su to bile i zablude, ali sada nakon svega, nije nam uopšte žao što smo bili zaneseni, vedri i odvažni da menjamo svet, mi surferi novog talasa, kako na sceni, tako i u publici podjednako.

Saša Šandorov i njegov mladi kamarad Nemanja Nikolić savršeno su to shvatili.