Susret u Južnom Ilinoisu

Sama Makanda je smatrana siromašnim mestom, ali Jakovu su se dopali i izdužena klisura, i reka, i železnički nasip, i mir, i šarene jednospratne zgrade i mala crvenkasta benzinska stanica. Ovde su živeli mnogi umetnici, jer je svetlost bila konstantna, vazduh – prozračan, a nebo – otvoreno kao blistavo jezero, vedro i slobodno.

Velikodušno je zavideo još nepoznatom Mastersonu – pisac je živeo ovde, daleko od histerije Njujorka, daleko od elitnih žudnji i muka, samoizolujući se od intriga, večitih težnji, bolesne ambicije i interpersonalne diverzije takozvanih superkrugova.

Preko puta njega pokaza se prostrana terasa sa stolicama od pruća i drvenim stubovima, ukrašenim afričkim maskama, indijanskim čergama i kožnim sedlima.

Domaćin je bio sam, pio je zaslađenu limunadu i očekivao je Jakova na prijateljski i opušten način.

– Šalom alehem, Jakove! – nasmeši se pisac.

– Oh, kako je zabavno! Zaista dolazim u miru, jer nikada nisam naučio da ratujem! – stegnuše jedan drugom ruke i sedoše na trem. Rano preduskršnje proleće tiho je prolazilo pred njima kroz eter, s jedva uznemirujućom teskobom, brdo je drhtalo bledozelenim krunama, a mlada trava, na širokoj livadi ispred kuće, radovala se svežoj vlazi.

– Dugo poznajem Borga – poče Masterson. – Za mene, on je od one retke vrste ljudi koji novi svet osuđuje na propast. Istina je, drži se, napravljen je od gvožđa, jer tako nalaže svoju krajnje budnu i živu svest. Pokušaću da vam pomognem da donesete odluku, sa akademikom me povezuju retko i vredno prijateljstvo. Šta god da se desi, u obavezi sam da vam kažem sve što znam i to od sada.

– Kao da osećam nedostatak optimizma? – nasmeši se Jakov.

– Oh, prvo, ja sam pisac, i na ova moja stanja ne mora uvek da se obraća pažnja, tuga je stalni pratilac stvaralaca.

– Kao kod Fransoa Sagan?

– Drago mi je što kao naučnik imate smisao i za umetnost. Osetio sam to čim sam vas video. Oprostite, ali niste dosadni!

– Ha! I ovo je dobro! Jesu li su svi učenjaci, po vašem mišljenju, dosadni ljudi?

– Ah, barem su mnogo voljeniji od nas pesnika, kako bi se reklo. I u društvu se bolje kotiraju, traženi su.

– Ne budite u zabludi. Cediljka je svuda dovoljno sitna. I ispletena je od korporativnih interesdžija.

– Pa, da. Ipak… Ponekad je interesdžijama neophodna nauka i dobro je plaćaju. A umetnost u našem vremenu teško nalazi tržište…

– Mislio sam da umetnost nije na prodaju…

– Nije na prodaju. Oskar Vajld je govorio da je ona „potpuno beskorisna“.

– Verovatno je već bio u dubokoj depresiji.

– Oh, hvala vam! Dakle, ne mislite da je beskorisna?

– Ne, naravno. Ja sam osoba koja veoma ceni slobodu. Definiše me, iako nisam umetnik, već običan naučnik. Ali upravo zato volim umetnost, jer mi to dokazuje da čovek može da postoji kompletno, izvan prinude, potrošnje, aktivizma i niskih zahteva.

– A vi kako uspevate?

– Oh, ja sam mali srećnik. Imam pristojno nasledstvo u novcu i zemlji, tako da mogu sebi da priuštim bezbrižan život pisca. Pa, ne baš kao grof Tolstoj, ali ipak…

– Da, zaista zvuči kao ostvarenje američkog sna.

– I to se ponekad dešava. Ali vi ne verujete u slučajnost, zar ne?

Prevod s bugarskog: Elizabeta Georgiev

Autor je bugarski romansijer i pripovedač čiji je roman Raptus nedavno objavljen u izdanju Arhipelaga, u ediciji 100 slovenskih romana.

_________________________________________________

(c) za srpski jezik: „Arhipelag“ www.arhipelag.rs