Suština je naći svoj glas

 Susrećući se sa takvim džez veličinama, kakvi su Majls Dejvis, Čarli Parker i ini, Konic se naučio rasterećenom hodočašću po zvuku, sa mnogo ozbiljnosti i uloženog truda da pronađe svoj sopstveni glas. Li Konic nastupa sa talentovanim mladim pijanistom Denom Tepferom na 29. Beogradskom džez festivalu u petak u Velikoj sali Doma omladine. Ne propustite!

Na koji sve način je džez promenio svoju društvenu ulogu od tridesetih i četrdesetih godina, kad ste vi počeli da ga pratite, pa sve do današnjih dana?

– Da bi se odgovorilo na tako ozbiljno pitanje, morali bismo da razmotrimo doprinos svakog važnog džezera. Svi su oni omogućili da se džez promeni i dođe do visokog nivoa. Pri tome, civilizaciju ni najmanje nisu zadužili ljudi koji su godinama imitirali Luja Armstronga ili Čarlija Parkera – oni su radili ali nisu ništa stvarali. Važni ljudi jesu oni koji su stvarali nešto što su osećali svojim ličnim izrazom – e to su zaista važni umetnici, tako je bilo i tako će uvek biti, čini mi se.

Inače, da, džez se promenio tokom tih decenija, onoliko koliko su te decenije donosile kulturnih preobražaja sa sobom. Srećan sam što je džez imao priliku da doprinese velikim promenama u umetnosti tokom tih godina.

Da li ste odlazili u džez klubove i koji su bili prvi u koje ste išli?

– Ne bih mogao da vam odgovorim, jer baš i nisam voleo prave džez klubove iz više razloga. Pre svega, za mene je džez klub bio Karnegi hol, jer sam u njemu gledao džez koncerte. Dalje, naravno da sam u nekim godinama odlazio u džez klubove, ali to za mene nije bilo ugodno iskustvo – nikad nisam imao gde da okačim svoj kaput, ljudi su pušili mnogo i mnogo su pili, previše! Danas je bolje, jer u klubovima ne smeju da puše…

Iz vašeg iskustva – koliko je važan bio radio za rano širenje džeza?

– Mnogo je bio važan! Običan svet, koji sačinjava najširu publiku, prvi put je čuo za džez i kako on stvarno zvuči – preko radija. Nisu svi imali novac da izađu, odu do kluba, plaćaju piće i večeru, plaćaju muziku da svira… Zapravo, vrlo malo ljudi je to sebi moglo da priušti. Tako da je radio bio od suštinske važnosti za uspešno širenje džeza.

Evo, ja sam kao klinac sedeo kod kuće i u vreme kad sam uveliko već morao da spavam, slušao tiho radio ispod pokrivača (smeh). I sve sam upijao, a najviše sam voleo Benija Gudmena i Kaunta Bejzija i njegov Big Band. Za mene je to bilo veoma, veoma inspirativno iskustvo… Koga ne bi bilo bez radija!

Koliko je sam Beni Gudmen bio uzor za vas?

– On je bio fantastičan muzičar, a ja sam veoma uživao slušajući njegov bend. Sviđao mi se zvuk klarineta… Ali uskoro sam saznao da postoji i saksofon i da ga moraš imati u sastavu ako želiš da bend svira plesnu muziku, što je džez u tom trenutku bio. Klarinet, sa druge strane, nije bio neophodan – i tako sam se zainteresovao za saksofon, a zaboravio na klarinet.

Koliko su klasični big bendovi i njihov zvuk uticali na vaš kasniji razvoj kao muzičara?

– Lester Jang je bio jedan od mojih apsolutnih heroja, a on je bio član benda Kaunta Bejzija, tako da – naravno – veliki orkestri onog vremena su uticali mnogo na mene. Bilo je veoma, veoma posebno iskustvo slušati te big bendove kad počnu da sviraju, uvek se toga sećam. Luj Armstrong je bio izuzetan svaki put kad sam ga slušao sa velikim ansamblom. Nikad nisam imao svoj veliki orkestar, ali sam vrlo rado svirao kad su me pozivali da učestvujem, i u SAD i u Evropi, naročito sa radijskim big bendovima.

Kako ste upoznali Majlsa Dejvisa, sa kojim ste kasnije stvorili „cool jazz“ zvuk. Kakav je bio vaš prvi utisak o njemu?

– Preko Gila Evansa, koji je svirao u jednom ansamblu u kome sam i ja bio pozvan da se pojavim, a oni su pripremali neku muziku tada mladog Majlsa Dejvisa – upoznao sam ga na taj način. Prvi utisak je bio baš to – radilo se o mladom, ali veoma ozbiljnom umetniku koji je tražio nove ideje svuda okolo. Meni se posebno sviđalo kako je inspirativno radio sa drugim muzičarima.

Ne znam da li su neke moje ideje uticale na njega, kao što neki tvrde – lepo je to pomisliti – ali znam da sam jako cenio njegovo muzičarsko umeće i jedinstven izraz, a on je uvek bio izuzetno drag i blagonaklon prema meni.

Nisam, nažalost nikad upoznao Lestera Janga, ali jesam Čarlija Parkera, i moram reći da je on bio više nego dobar prema meni, pun saveta i pametnih opaski. A najvažniji je bio – nemoj nikad da zvučiš kao ja nego kao ti. Suština je naći svoj glas.

To bi bila i vaša poruka mladim džezerima?

– Apsolutno. Svi najveći koje smo pomenuli, Luj Armstrong, Lester Jang, Čarli Parker, Majls Dejvis, pa onda onaj, kako se beše zvao – aha, Koltrejn – kao i Vejn Šorter i drugi… Svi su pronašli svoj zvuk. Oni su stvarali ovu muziku i, naravno, studenti moraju da nauče šta ona znači tako što će je kopirati dok uče… Ali posle toga moraju da je učine ličnom. Moraju džezu da daju pečat svoje individualnosti. To je poslednji korak.

Zato mi se Čarli Parker uvek zahvaljivao, jer sam uradio nešto sa njegovim uticajem na mene, otišao sam korak dalje i stvorio poseban zvuk.

Neki mladi džezer koji vas inspiriše?

– Da, naravno, pre svega Den Tepfer, sa kojim sviram u Beogradu – veoma inspirativan momak – a ima ih mnogo, i obećavaju da ima mesta džezu u budućnosti, i te kako. Poseban novi pomak je veće prisustvo dama koje sviraju džez – ima ih sve više koje su moje studentkinje, a one donose novu ličnu interpretaciju i nove mogućnosti ovoj muzici. Mislim da se svakako treba radovati takvom razvoju.

Kakva je budućnost džez muzike u XXI veku?

– Sve zavisi od toga koliko su ljudi ozbiljni, koliko ozbiljno sebe shvataju, kao i muziku kojom se bave. To je ono što ju je održalo živom u prošlosti, ozbiljnost, i to će je održati živom u budućnosti.