„Šutnja“ Gorana Bogdana u „Močvari“

U tom srazu vrednom 45 milijardi dolara, na drugoj strani olako prohujalih novosti, pronašao se dramatični berzanski pad akcija „Netflixa“ od 35 odsto, na konto gubitka samo 0,1 odsto korisnika.

To je i jedan od indikatora budućnosti ne samo te striming platforme, već i hiperprodukcije igranih serija našeg „Telekoma“. Kao i u istom kontekstu, činjenice da je „United Media“, jedini domaći – regionalni paritetni igrač, konačno pronašla „Survivor“ kao konkurentni format sopstvene konjukture.

U takvoj podeli igre i rada dobili smo moguće odgovore na već čuveno pitanje, šta sad!?

Uporedo emitovane serije s istim glavnim glumcem Goranom Bogdanom: „Močvara“ – 2. sezona (FireFly/RTS, MTS – Superstar) i „Šutnja“ (Drugi plan, HRT, HBO Max), komparativna su studija slučaja različitih pravaca pespektive u sličnom dramaturškom ključu i mizancencu. Pa stoga i ovde njihov zajednički, ali ne i ko je bio bolji „report & review“. Dalje zaključite sami.

Hrvatska se nakon decenija, što dominantnih telenovela ili pojedinačnih pokušaja revizije Drugog svetskog (Duga mračna noć) i Domovinskog rata samog po sebi (Nestali), opredelila za „manje je više“ druga dva uspešnija podžanra drame.

Satirična epoha socijalizma (Crno bijeli svijet 2015, Dnevnik Velikog Perice 2021) i post-tranziciona socijalna hronika države i društva (Počivali u miru 2013, Patrola na cesti 2016, Novine 2016, Uspeh 2019). Iz tog niza, naravno veličinom i značajem kao knjiga standarda, poput „Žice“ (Wire) izdvojile su se tri sezone priče o i u Rijeci – Dalibora Matanića.

Jedino logično, bilo je da se takav narativ i njegov lični rediteljski postupak ne perpetuira, već aplicira u naredne projekte. Tako smo dobili „Područje bez signala“ po romanu Roberta Perišića i skoro istovremeno „Šutnju“ po romaneskno-dokumentarističkoj trilogiji Draga Hedla (Izborna šutnja, Kijevska piletina i Ispovedna tajna) u dramatizaciji Marijana Alčevskog.

Sve one su u produkciji izvanrednog tandema Nebojša Taraba – Miodrag Sila, a poslednji naslov u navedenom nizu nas alokacijom Beograda, kao otvorenom znatiželjom očekuje u najverovatnijoj drugoj sezoni.

Alhemija „Šutnje“ je baš kao i u „Području“, sublimacija priče i zapleta, fabulacije i faktografije u dovoljnih šest epizoda bez praznog hoda, ali prijemčivija novom normalnom, deficitu pažnje. Baš kao i paralelni prostorni sled događaja: Osijek kao karakteristično depresivni ali urbani toponim Slavonije i naspramni Kijev, do juče predrasudama pojmljen kao tipični metropolis istočne Evrope.

Jurica Pavičić u svom prikazu za „Globus“, primetiće da taj nenadani i neželjeni istorijski momenat, „Šutnju“ čini poslednjim dokumentarnim spomenikom Ukrajini i vremenu kakvo smo poznavali i živeli do 24. februara ove godine.

Kao i u „Močvari 2“, o kojoj o tom potom, slučajni splet okolnosti proistekao iz otpora i emancipacije suprotstavljene tzv. „seks trafikingu“, ta prva žrtva – početno ubistvo je klasičan kriminalistički obrazac ko je počinilac (whodunnit). Ono koje će se, sve je vodilo ka tome, kao klifhenger ovde završiti kao mogući politički triler.

Radnja se vozi i raspliće u četvorouglu aktera koji čine pomenuti, standardno iritantni ali kao takav zavodljivi Goran Bogdan i magična ukrajinska glumica Ksenija Mišina, otkrovenje nivoa Gresa Pallaske, Teute iz serije „Besa“.

Drugi je muško-ženski tandem lokalnih policijskih inspektora Darko Milas i Sandra Lončarić, preuzet iz izvanrednog kastinga „Novina“, na koji se nadovezuje Matanićev promešani špil drugih epizodnih likova: Mijo Jurišić, Zlatko Burić, Viktor Sarijakin, i napokon Leon Lučev u pravoj ulozi.

Svi oni koji odmažu ili pomažu, maskiraju ili saučestvuju u konačnom rešenju, sa pregršt kompromisa i kolaterala, ali i prstohvatom nade i satisfakcije.

„Šutnji“ se u toj konačnici i njenoj savršenoj svedenosti, može staviti samo minimalna primedba nedostatne ambijentalne kamernosti Osijeka, ono njegovo mimoilaženje tramvaja na „Starčevićevom trgu“.

Nasuprot ili jednako Osijeku – Kijevu, u drugoj sezoni „Močvare“, priča je u ovdašnoj scenaristički i scenografski fascinaciji Baltimorom i Luizijanom, migrirala namesto Subotice (Tajna vinove loze, Kljun) u obližnju susednu Sentu, živopisni bački grad na Tisi.

Kako tačno na svom blogu ističe Milena Kvapil, sad već možemo govoriti o regionalnoj Slavic izvedenici skandinavskog noara.

Nažalost kako i dodaje, ovde konkretno opterećenoj tranzicijom od nekadašnjeg mizoginog doživljaja žene – žrtve u jugoslovenskoj kinematografiji u mizantropični aksiom Milene Marković kao scenaristkinje.

Zaista i potom na njenu takvu apologiju ovdašnje nasušne socijalne (npr. NBGD) disfunkcionalnosti, usađene u dekadenciji 1980-te i proistekle tokom 1990-ih, nadovezuje se reditelj Oleg Novković sebi svojstvenom žanrovskom art estetikom novog crnog talasa.

Ubistvo kao premisa nije više samo nehat ili umišljaj, već svojversna epidemija umorstava. Manje crna hronika, više kako smo rekli o „Močvari 1“, psihopatologija nepostojećih porodica. Neželjena deca, ponikla u egocentričnosti njihovih majki i sebičnosti očeva.

Tokom jednog navodno vrelog leta, očigledno pre korone, u apsolutnoj hibernaciji vojvođanske provincije, u tet a tetu novopečenih dobitnika tranzicije i gotovo pa njihovih ruralnih kmetova, višak nihilizma, a ne strasti, generisaće sled zločina.

Makedonska glumica Sara Klimoski (već viđena u Senkama nad Balkanom 2) izneće odlično, verodostojnog triger zeca za priču koju će potom rešavati beogradski policajci u ulogama: Goran Bogdan i Jana Bjelica.

Prvi je odavno prevazišao potrebu da nadomesti upražnjeni profil Nebojše Glogovca i u ovom trenutku je na način Radeta Šerbedžije u YU filmu nekad, najznačajniji glumac regionalne kinematografije. Ali ko bi bili njegovi takmaci!? Ćetković i Mićanović ili Krešimir Mikić i Janko Popović Volarić nedovoljno zastupljeni na drugoj strani.

Bilo kako bilo, Miloš Timotijević, Marko Janketić, Katarina Marković doneli su vrlo dobre likove.

Za razliku od mađarskog kolege Roberta Ožvara, koji je u nizu sličnih (Mađara), a državnih službenika srpske policije (Marko Janjić, Stefan Vukić) jedini autentični, ponajmanje i plastičan.

Kod Sonje Kolačarić, dubok je diskontinuitet između Ognjenke u „Čarlstonu“ u roli u kakvoj smo navikli na Nadu Šargin npr.

Shodno izazovu, stoički su solidne, tri mlade crnogorske glumice: Anja Pavićević u klinču za sličan prostor za spomenutom Klimovskom, njena kao fiktivna sestra Lidija Kordić, i na koncu najveća nada i talenat srpskog filma Jana Bjelica.

Uprkos činjenici da se na tom njenom nedostatnom profilu prelamaju sve mane serije. Predugačkih 11 epizoda sa bezrazložnim viškovima rekonstrukcija, nesuvislog hipertrofiranog seksa među akterima i činjenice da su je kreatori serije ubili u rukavcu serije koji se završava u Beogradu.

Takav nejasni svršetak, suvišan kao traganje za sopstvenim identitetom inspektora Krsmanovića stavlja pre svega u osnovu usporednu ravan „Močvaru“ i „Šutnju“, na tom neizgrađenom odnosu kolega i partnera Bogdana i Bjelice i na uštrb ambicije da se poput „Bese“ otvori cela jedna nova i inkluzivna niša sa mađarskim glumcima i njihovim storylineom.

Neuspela, poput bizarnih tužilačkih monologa mudrosti, ili preterene upotrebe što kokaina što no name piva iz flaše kao rekvizite serije. Naspram bogomdane austrougarske scenografije, ali propuštene art deko gradske kuće i tornja sa časovnikom iz 1914. arhitekte Friđeša Kovača u Senti.

Konačni sud o „Močvari“ je u pitanju da li je bolja od svoje prve sezone. Jeste drugačija, ali i smislenija od svih drugih sezona tzv. novih nastavaka serija ovogodišnje igrane produkcije.

Nažalost slabija od prave mere mogućeg uzora, „Salaša u malom ritu“, u vice versa ogledalu znojne majice na Nikoli Krsmanoviću i graški znoja na čelu i šeširu Georga Šicera.