Suza mi pada na volej

U pismu popa Mašana Nikčevića 25. april 1885, ministru Unutrašnjih dela, vojvodi Mašu Vrbici, ovako stoji: Njegovo Visočanstvo, premilostivi Gospodar zimus je blagoizvolio ukazati blagonaklonost braći Makrid, ovdašnjem trgovcima te im je darovao kuću, dućan i baštinu za njine vojničke vrline i odanost za vrijeme ustanka protiv Turaka.

Jovan i njegova braća uspešno su se pored trgovine bavili ugostiteljstvom. Jovanov sin Filip 23. septembra 1907. otišao je u pečalbu. U luci Avr ukrcao se na brod Bretanja i otputovao u Ameriku. U njegovom pasošu piše: Filip Makridi. Etnicity: Montenegro, Montenegrin. Vratio se Filip iz Amerike s ozbiljnim imetkom i registrovao hotel Nikšić sa 12 soba, kafanom, restoranom i bilijar salom.

Sva ova priča, ovi podaci, sve to sam saznao od mog najboljeg prijatelja u gradu N, od Đorđa Makrida. Filipov unuk je veliki poznavalac bluza i američkog džeza i s izrazitim darom pripovedanja.

U dvorištu hotela, još su se prepoznavale granice vrta sa stazama oivičenim elegantno ukopanim ciglama. U tom dvorištu proveo sam detinjstvo i ponešto naučio o lopti, filmu, stripu, crnogorskoj povijesti, mangupluku… Hotel je stradao u Drugom svetskom ratu od strašnog savezničkog bombardovanja. Porušena je polovina hotela.

Đorđev otac Blažo-Bato završio je agronomiju u Zagrebu ranih 50-ih. Gde je upoznao Anku Pilić koja je odrasla u starom, levičarskom delu Splita. Ona je studirala istoriju. Rođena je u Arapovoj ulici broj 1. U Dioklecijanovom gradu njih dvoje su se venčali i rodio se sin Đorđe. Doneo je u našu ulicu okus soli i zvuk pesme: Već sedma noć je suvišnog truda/jer moja draga pravi se luda…

Gospođa Anka Makrid predavala mi je u školi istoriju. Njena sestra Blaga (mnogo mi se sviđao njen akcenat pa sam pokušavao da ga imitiram) donela je mojoj sestri Mari i meni izbor priča iz Nove azbuke Lava Tolstoja.

U poslepodnevnim satima, dok sunce polako prolazi kroz škure i zrak probledi stranicom knjige moja sestra M. čitala mi je priče o psima, Miltonu i Buljki. Buljka je bio buldog, sasvim crn, samo su mu krajevi prednjih šapa bili beli. Ličio je na Arapina. Milton je bio ptičar, visok, mršav, siv s pegicama, duge njuške i ušiju, veoma jak i pametan. Milton i Buljka nisu se kavžili. Mladi Tolstoj Miltona je poklonio kozaku-lovcu a Buljku poveo sa sobom u Pjatigorsk. Živeo je u predgrađu varoši.

Tolstoj se jednog dana vratio s izvora i u bašti pio kafu. Buka se približavala. Baš kao da zavijaju i laju psi iz čitavog grada. Tolstoj izađe da vidi šta se dešava i pojavi se gazdarica: Idu robijaši iz kaznionice – tamane pse. Napred su išli vojnici, a za njima četiri robijaša s okovima.

Pred vratima dvorišta jedan uhvati čakljom lutalicu, dovuče ga na sredinu ulice, a drugi ga robijaš stade udarati tojagom. Pseto je stravično skvičalo, a robijaši su nešto vikali i smejali se. U tom času Buljka pojuri strmoglavce kao što je kidisao na medveda i nasrnu na tog robijaša.

Robijaš kad ugleda Buljku se zakikota, vešto zamahnu čakljom i priklješti ga za bedro. Buljka mu izmače, ali ga robijaš privuče sebi i doviknu drugome: Udri! Drugi zamahnu tojagom i Buljka bi ostao na mestu mrtav, ali se istrgne, koža mu se izdera na boku i on, podavivši rep, s crvenom ranom na nozi projuri kroz kapidžik, u kuću, i zavuče se ispod kreveta.

Surovost čoveka prema životinjama ponavlja se iz stoleća u stoleće, iz sata u sat i zato je Mikloš Jančo snimio genijalan film Beli bog, o osveti pasa u gradu Budimpešti. Životinje su gospoda.

Buljka i Milton završili su gotovo u isto vreme. Stari kozak umesto da vodi Miltona samo na ptice, vodio ga je i na divlje veprove. I jedne jeseni ga je sekač, divlji vepar rasporio. Niko nije znao da ga zašije i Milton je umro.

Šest nedelja pošto je Buljku ujeo vuk on je počeo mladom Tolstoju lizati ruke, osećao je potrebu da zagrize, ali nije hteo. Osećao je Buljka da ga osvaja, kako lovci kažu, blago besnilo. Odbegao je Buljka u polje, u šumu da traži lekovite trave. Nije se mogao izlečiti i otišao je u neku zabit da skonča, a da mladom gospodaru ne naudi.

I čitali smo priču, do naizust, Istina se ne može sakriti. Negde je prevedena kao priča Bog istinu vidi, ali je brzo ne kazuje, a u podnaslovu Istinit događaj.

U gradu Vladimirsku živeo je mladi trgovac Aksjonov. Imao je dva dućana i kuću. Bio je naočit, svetlo smeđe kovrdžave kose, lep i rođeni veseljak. Jedanput u leto krenuo je trgovac u jJižnji na vašar.

Na pola puta stiže poznanika trgovca i zanoće u nekoj gostionici. Aksjonov je više voleo da putuje po hladovini, rano ustane, plati gazdi i ode. Posle 40 vrsta se zaustavi, ruča u senici gostionice pa još zasvira na gitari. Iznenada u dvorište uđe trojka s praporcima. Iz nje izađe pristav s dva pandura. Pretresu trgovcu kufer, a u vreći nađu okrvavljen nož. I optuži ga pristav za ubistvo onog poznanika trgovca i pljačku 20 hiljada rubalja.

U grad gde je u početku Aksjonov tamnovao dođe njegova žena sa decom. Aksjonov je već bio osedeo. Žena mu reče da je uputila molbu caru, pomilova ga po kosi: Vanja, mili moj, reci ženi istinu, jesi li ti to učinio?

Kad je i žena posumnjala, Aksjonov je shvatio da mu je ostalo samo da se moli bogu. Osudili su ga na šibe i robijaški rad. Proveo je u Sibiru 26 godina i stekao ugled časne starine. Odlazio je u tamničku crkvu, čitao Apostol i pevao za pevnicom. Glas mu je još bio prijatan.

Jedne noći doveli su nove robijaše, a među njima je bio Makar Semjonov iz grada Vladimirska. Bio je to ubica onog trgovca. Zatekao ga je Aksjonov jedne noći kako ispod dušeme kopa zemlju, kopao je tunel za bekstvo. Makar mu je zapretio da će ga ubiti ako prijavi, ali obećao da će i njega povesti.

– Ti si mene već jednom ubio, reče Aksjonov. Stražari su primetili zemlju koju je neko prosipao dok su robijaše izvodili na rad. Upravnik je na prozivci upitao Aksjonova zna li on ko kopa kanal, pa da ga na mrtvo išibaju. Aksjonov nije odao, i Makar jedne noći dođe do Aksjonova i sve mu prizna. Moli ga da mu oprosti, a da će on otići do upravnika i priznati zločin.

– Neka ti bog oprosti, možda sam ja sto puta gori od tebe. I najednom Aksjonovu bi lakše u duši. Kad je Aksjonovu stiglo pomilovanje, on više nije bio u životu.

Na kraju priče bio je gotovo dečiji crtež: ptica u kavezu. Crtež tušem na beloj podlozi.

Čitali smo tu priču nas dvoje, sestra i mlađi brat i plakali kao bistar potok, suzu po suzu.

Nisam ni znao, ni slutio da je ta suza bila bunar i izvor onog što danas radim. Škrabam krvlju. I šizofrenijom fusnote. Bol je… Bez emocije, bez strasti, nema filma, fudbala, bluza, književnosti. Nema igre, nema radosti. Alat, forma, figure, ha, sadržaj i ostale profesorsko-teorijske pizdarije, to se podrazumeva.

Suza mi pada na volej.

I pesma Mija Raičevića Igre iz njegove prve zbirke Osjećajne pjesme: pre večernje molitve/iskradala si se/iz moje postelje naga/za tobom su letele/sve moje stvari/tamo gde se sad igraš/cvatu ljubice/znam da si pod lišćem/i čekaš da dođe leto/i osećaš/(iako nećeš da kažeš)/kako ti se/med kolenima/najnežnija senka/u svetlost pretače