Goran Bregovićfoto EPA/Zoltan Balogh

Neki su na poslednjem koncertu Bijelog dugmeta bili kada se bend raspao 1989. godine i kada je u njemu pevao Alen Islamović, drugi kad je iz benda otišao prvi pevač Željko Bebek, treći 2005. godine kada su zajedno nastupila sva trojica pevača, koja su prošla kroz ovu grupu na zajedničkoj turneji, neki su Dugme slušali u Guči, a možda ima i onih koji su početkom devedesetih pomislili da Bijelo dugme super zvuči i na engleskom pogotovo ako njihov repertoar reinterpretira Iggy Pop. Hitovi kultnog jugoslovenskog benda Bijelo dugme zaludeli su svet i u potpuno drugačijim aranžmanima, kad ih je ključni čovek ove grupe Goran Bregović izvodio sa svojim Orkestrom za svadbe i sahrane, s kojim će nastupiti i na dočeku Nove godine po julijanskom kalendaru, večeras, od 20 sati na beogradskom Trgu republike, a na ovom koncertu će pevati i Mladen Vojičić Tifa – jedan od trojice pevača iz pet decenija duge istorije Dugmeta.

Koliko u stvari ima bijelih dugmadi kada pesme ovog benda zajedno ili u solo varijanti izvode nekadašnji pevači ovog sastava, kada se te pesme pojavljuju u nekad neprepoznatljivim obradama u odnosu na originalne verzije, i kada stranci, koji ovde dođu i traže Bregovića, a prodavci im ponude disk Bijelog dugmeta, pojasne da im treba u stvari „Bregovic folk, not rok“.

– Svaka generacija ima svoje Bijelo dugme. Za moju generaciju, za nas koji smo se sasvim primakli šezdesetoj godini života, važno je Bijelo dugme sa Željko Bebekom. Mi smo odrasli s tim Dugmetom. Moja ćerka je tinejdžerka i njeno društvo uglavnom zna pesme Dugmeta sa Alenom Islamovićem. Između mene i moje ćerke postoje generacije koje se kunu u Dugme sa Tifom. Ali, zapravo, Goran Bregović nas je uverio da Bijelo dugme može biti sve što on reši da tako nazove – kaže novinar i publicista Ivan Ivačković.

Za Petra Janjatovića, muzičkog novinara i rok kritičara, poslednji koncert Bijelog dugmeta je ipak bio onaj kada se bend raspao.

– Ako me sećanje dobro drži, poslednji zvanični koncert Bijelog dugmeta tokom njihove karijere je bio u proleće 1989. godine i tad nije zvanično raspušten bend, samo je Alen Islamović rekao da mu nije dobro, prekinuo na pola turneje svoje nastupe i otišao u Bihać. Bregović je otišao u Pariz i tako se završila ta priča o Bijelom dugmetu.

Godinama su u intervjuima pitali Bregovića da li će obnoviti Dugme. On je govorio da to ne dolazi u obzir i da je taj rokenrol iza njega daleko, a onda je 2005. bila serija koncerata Zagreb – Beograd – Sarajevo koja je prošla sa promenljivim uspehom, i u stvari je ta ideja o Bijelom dugmetu na neki način obnovljena. Sva trojica su tada pevali, i Alen i Tifa i Bebek. Pretpostavljam da je onda postojalo interesovanje kod pevača da se ta priča nastavi, ali Bregović to nije hteo. Onda su se njih trojica ujedinili pa su išli na neke svirke po Americi. Mislim da su se zvali BAT, dakle Bebek, Alen Tifa i ta večita reciklaža se nastavila – objašnjava Janjatović.

Prema njegovim rečima, mada kako kaže nije siguran da li greši, ovo što sada Bregović radi sa trubačima i Orkestrom za svadbe i sahrane nije toliko baš dobro prihvaćeno na našim prostorima koliko u svetu.

– Jednostavno mi se čini da se ljudi ovde ne pale na to, ali je Bregović s tim programom zaludeo pola sveta. Meni priča moj drug koji u Puli drži uličnu prodavnicu muzike da mu stalno dolaze stranci i traže: „Bregovic, Bregovic“. On im daje disk Bijelog dugmeta a oni uzvrate Ne, ne… „Not rok Bregovic. Folk Bregovic“.

Janjatović kaže da je on slušao Bijelo dugme u svojim formativnim godinama, prvi put sredinom 1974. godine, iz perioda njihove simfo rok faze.

– Volim taj period „Sve će to mila moja…“ i druge, imam sentiment prema tome, i u principu većina tih hitova kada je pevao Bebek su mi odlični – kaže Janjatović.

Bijelo dugme s drugom dvojicom pevača Alenom Islamovićem i Mladenom Vojičićem Tifom nisu baš odgovarali Janjatovićevom senzibilitetu, pre svega jer mu aranžmanski nisu legle te stvari, iako, kako napominje, i u toj fazi ima jako dobrih pesama.

– To se i pokazalo kad ih je Bregović prepakivao za film Arizona Dream, kada Iggy Pop peva „In the Death Car“. Te pesme na taj način meni mnogo bolje zvuče nego kada ih pevaju Tifa i Alen. Davno je zaboravljeno rok Bijelo dugme, nema ga, ne živi, pripada prošlosti – konstatuje Petar Janjatović.

Petar Peca Popović, jedan od najvećih muzičkih novinara na ovim prostorima, smatra da je Goran Bregović najzaslužniji čovek za ono što smatramo marketinškim jezikom rečeno brendom Bijelo dugme.

– On je prosto vlasnik tog imena. Da li znate ijednog drugog ko je napisao pesmu za Bijelo dugme? Sve je on uradio, sve je on napisao, sve on producirao, sve on organizovao. On je menjao pevače. On ima pravo da bira saradnike, kao što Piksi ima pravo da bira ko će da igra u reprezentaciji koja se zove reprezentacija Srbije, pa jel tako? Oni su svirali kroz različita vremena, sa različitim pevačima i verovatno svaki pevač ima neku svoju publiku, ali te pesme su vremenom ušle u kafane, različite generacije, sad ih pevaju svi. Prema tome, to što se mi matori vezujemo za te originalne pevače je jedna stvar, ali kroz vreme se ljudi vezuju za pesmu a ne za pevače – zaključuje Peca Popović.

Rok novinar i autor knjige „Bijelo dugme – Šta bi dao da si na mom mjestu?“ Dušan Vesić kaže da je ovaj bend naša kolektivna emocionalna otadžbina, hteli mi to ili ne i da smo iz nje prinudno emigrirali. Prema njegovim rečima, u vreme kad se pojavilo, Bijelo dugme je revolucionisalo ne samo jugoslovensku muzičku scenu nego i jugoslovensku omladinu uopšte.

– Istorijski gledano, sociološki i kulturološki značaj Bijelog dugmeta je mnogo veći od muzičkog, ali – ko danas sluša muziku sa fusnotom o sociološkom značaju? A ako pak pričamo o muzici, naći ćemo jedan impozantan i nepoderiv niz velikih pesama kojima ni vreme ni zlobnici ne mogu ništa. Šta je, dakle, ostalo od Bijelog dugmeta danas? Ostalo je ono od čega je Bijelo dugme i nastalo, a to je čista emocija. Kad sve prođe, ionako ostane samo emocija. Hteli mi to ili ne, Bijelo dugme je naša kolektivna emocionalna otadžbina iz koje smo prinudno emigrirali i sad je samo na nama hoćemo li joj se ponekad vraćati ili nećemo. Zato je potpuno svejedno ko je na bini, da li peva ovaj ili onaj, da li sviraju ovi ili oni, obično je bitno da tu bude samo Bregović, sve drugo može biti promenljivo, ali i to je samo iz kurtoazije jer je sve to njegovo mada može i bez njega, Bijelo dugme je danas povod za provod. Od mnogih velikih momenata kojima sam prisustvovao, jedan svakako nikada neću zaboraviti, a to je kad je publika pre neku godinu u punoj Areni preuzela „Ružicu“ i otpevala je od početka do kraja u svom aranžmanu i svom tempu, savršeno, kao da je svih petnaest hiljada ljudi prošlo kroz muzičku školu, ne obraćajući uopšte pažnju na binu. Taj udar emocije, ta neverovatna publika, to uživanje u trenutku kao da je poslednji, to je Bijelo dugme. Sve drugo su prazne priče – ističe Dušan Vesić.

 

Marina Perazić: Kako bih voljela da mogu biti večeras na tom koncertu

Marina Perazić, koja je sa bendom Denis&Denis bila rodonačelnica sint popa ovde, povodom večerašnjeg koncerta Bregovića na Trgu kaže da je veliki fan Bijelog dugmeta i Bregovića:
– Kako bih voljela da mogu biti večeras na tom koncertu. Veliki sam fan Bijelog dugmeta od prvog trenutka kada sam prvi puta čula kompoziciju „Top“, a tek potom „Kad bih bio bijelo dugme“. Sa svojih 17 godina, 1975. bila sam na prvom koncertu Bijelog dugmeta u Rijeci. Još uvijek se sjećam gdje se održavao koncert i kako sam ga doživjela, a i svih sljedećih. Ispratila sam sve njihove albume i bila na bar jednom koncertu u sklopu turneje koju bi imali nakon svakog albuma. Svaki album sam preslušavala bezbroj puta, upijajući svaki stih i svaki zvuk. Sjećajući se njihovih albuma mogu ispratiti svoje faze odrastanja i formiranja u zrelu osobu. Obožavam Gorana Bregovića jednako kao kompozitora i kao tekstopisca. Volim sve faze Dugmeta sa sva tri pjevača, ali moram priznati da na mene najjači utisak ostavlja Tifino pevanje. Nisam propustila priliku da ih slušam na maksimirskom koncertu sa sva tri pjevača. Slušala sam i Orkestar za svadbe i sahrane u nekoliko navrata u raznim izdanjima. Iako je naša muzika bila potpuno drugačija, Bijelo dugme je ostavilo snažan utisak na moj muzički razvoj. Bila je tu i Korni grupa i Indexi od domaćih bendova, a naravno još više stranih. Ono što je mene oduševljavalo je što je sve u vezi s Bijelim dugmetom bilo savršeno osmišljeno i potpuno dorečeno kako muzički tako i medijski. Kasnije sam imala priliku upoznati Gorana Begovića pa sam shvatila da je Bijelo dugme u potpunosti njegov projekat. Osjećam duboko poštovanje prema njegovom liku i djelu. Mnogo sam naučila prateći njegov rad i djelovanje – ispričala je Marina Perazić za Danas.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari