Svaki dobar pisac je na neki način u opoziciji

To traži velikog i talentovanog pisca. Puzo je odličan, ne samo zato što je opisao kriminal, nego zbog stila, njegove rečenice. On je kod Hemingveja učio školu – jasan je, nije da ne možete da ga čitate. Neki mi kažu što ti ne pišeš – ne umem ja to, ja pripadam drugom vremenu. Ovi pisci koji su sada u modi su dosadni – puni su znanja i svačega, ali nisu interesantni i uzbudljivi. Trenutno stanje je da su svi ljudi koji se bave kulturom na najnižem nivou zavisni su od države, listovi su zavisni od države – od gazde, onog ko ih finansira, što je najgore što može da se desi – kaže u razgovoru za Danas književnik Ivan Ivanović, jedan od naprogonjenih pisaca komunističke Jugoslavije.

Sam kaže da ga je njegov prvi roman „Crveni kralj“ o ultratalentovanom i buntovnom fudbaleru s juga Srbije „učinio piscem, ali i uništio“, jer je zbog iskonstruisane političke afere knjiga zabranjena, a on trajno ostao bez posla. Povodom nedavnog objavljivanja ovih izdanja dva njegova najpoznatija romana – „Crveni kralj“ i „Arizani“ Ivan Ivanovć je nedavno bio gost na književnoj večeri u beogradskoj Biblioteci „Milutin Bojić, a u razgovoru za Danas priča o svojoj književnoj i političkoj karijeri.

*Zbog čega tvrdite da je nesreća kad čovek piše lako, brzo i odjednom?

– Zato što kod „brzopisa“ postoji velika opasnost da budete površni. Kad se uhvati dobra tema i lepo ispriča, te opasnosti verovatno više nema. U romanu „Kuga“ Alberta Kamija postoji ličnost koja piše roman – samo prvu rečenicu celog života, jer ne može da makne, uvek joj nađe manu. Mene je život naterao da radim brzo, nisam imao vremena da mnogo produbljujem, ali otprilike mogu da kažem da nijednu slabu stvar nisam napisao.

*Zbog čega je baš fudbal tako dobra, ali i opasna, metafora društva i politike, jer je vaš roman „Crveni kralj“ i danas „svež“ i aktuelan.

– Treba uzeti u obzor kontekst u kom se dešava „Crveni kralj“. Ja sam tražio alibi, jer sam morao da kažem komunistima da im sistem ne valja, sistem te laže. To je sistem koji je dobro zamišljen, svaka stvar je dobro zamišljena, ali i put u pakao popločan je dobrim namerama. Tada sam imao utisak da je taj „Kralj“ najbolja metafora. Sve što se dešava na stadionu, dešava se u celokupnom društvu. Ja ne pominjem Tita, to su oni posle iskonstruisali. Moj fudbaler je kralj fudbala, crvenokos je i zato ga zovu „Crveni kralj“ – „Zoka King“. Kod Juvenala ima jedna rečenica: „Teško satiričaru koga uhvate“. Ja sam se trudio da sve kažem, a da ne kažem ništa. Mislim da je to uspelo kao metafora. „Arizani“ su naravno mnogo bolja knjiga, oni su puni srpske istorije i duše, a Zoka King je upropašćena ličnost, kao i najveći broj sportista. To su, u suštini, invalidi koje mi dižemo u nebo i slavimo.

*Koliko su pisci poput Vas i pokojnog Danka Popovića, koji su stvarali u unutrašnjosti uticali na širenje antikomunizma i razbijanje ideoloških zabluda?

– Svaki dobar pisac je u to vreme bio na neki način u opoziciji. Danko Popović je dugo tavorio, a onda mu je došla u pravo vreme ta vrlo srećna ideja o Milutinu, kad je istakao taj srpski momenat. Posle toga opet ništa nije napisao, sve se svodi na tu jednu, ali odličnu, jako dobru knjigu. LJudi koji su živeli u provinciji bolje su poznavali život. Ja, recimo, ja ne znam šta znači pojam urbani pisac. Ja sam seljak, još bolji sam provincijalac. Palanku znam u dušu, znam i selo, ali svojim poreklom, a palanku i izučavanjem. Držim da je Srbija seljačka država, seljačka zemlja, da je najviše dala kada je bila seljačka, da je najzdravije u njoj ono što je došlo sa sela, ali i je danas to propalo.

*Da li to znači da ni van Beograda više nema tog zdravog života?

– Treba znati kako ti ljudi žive. Prvo, od poljoprivrede nema ništa. Drugo, dovođenje stranih kapitalista ljudi postaju totalni robovi. Ne znam koliko ima budućnost dovođenje stranih banaka. Po mom mišljenju, to je sve pogrešan put, koji se sada ne da ispraviti. Da propada komunizam ja sam znao još 1968. „Crveni kralj“ je rezultat 1968. Ko god je bio malo vidovit, video je kuda ide taj Titov voz – „Jožin vlak“, kako su govorili. To je moralo da se raspadne Jedno vreme sam se zanosio sa demokratskom opcijom. Pogrešno, nije dalo nikav rezultata.

*Koliko je taj antikomunizam bio iskren i autentičan u vreme pojave opozicije i obnove DS, u čemu ste i Vi učestvovali, ako su tačne priče da se razmišljalo da njen predsednik bude Dobrica Ćosić?

– Najveća greška koju su mogli da naprave ti opozicioni profesori – ona grupa od osam, jeste to što su uzeli jednog nacionalistu za vođu. Dobrica Ćosić je mogao sve da bude, samo ne vođa opozicije. On je ostao komunista do kraja, meni to ne smeta. Mrzeo je četnike, nije mogao da ih smisli, hajde neka i to bude, ali on je čovek onog sistema. Na kraju se u politici izblamirao – bio je predsednik, kog je Milošević mogao da smeni kad hoće. On je inače dobar pisac, ja o njemu mislim bolje nego moje kolege zato što im je isuviše ideološki pisac i opširan. Međutim, ja imam lepo mišljenje o „Vremenu smrti“, ali svejedno ti opozicioni profesori su naseli kad su napravili savez sa nacionalistima. Nacionalisti su komunisti koji su se među sobom posvađali. Ovi građanski ratovi od 1991. do 1995. su sukob komunističkih elita.

*Zašto ste 6. oktobra 2000. napustili DS?

– Zato što sam video kuda to vodi. Moje pismo Zoranu Đinđiću objavljeno je i u Danasu. Napisao sam mu da sam ga dok je bio u opoziciji podržavao svom snagom, ali da mi se njegove metode ne dopadaju. To je sve na prečac, nepripremljeno… On je ostao „srpski Kenedi“, to je tačno. Naravno, nije dobro što je ubijen, ali da je ostao do kraja, iskompromitovao bi se totalno.

*Posle ste prešli u SPO, kakva vam je sad stranačka pripadnost?

– Nisam bio u SPO, niti sam član neke stranke. Bio sam dobar prijatelj sa advokatom Dragoljubom Todorovićem koji je bio najbolji poznavalac mog dela i on je na nekoj večeri ubedio Danicu Drašković da mi daju neki posao, jer sam bio nezaposlen 30 godina. Jedino mesto koje bilo upražnjeno, bilo je mesto u Ministarstvu kulture. Međutim, te tri godine su mi „pojeli skakavci“.

*Kakva su vam iskustva kao izdavača, osnovali ste dve izdavačke kuće – Zapis i „Aletru?

– Ja sam morao da se bavim samizdatom, jer nisam imao izdavača. Pravio sam Zapis i Aleteru ne zato što sam to voleo i hteo, nego zato što nije bilo druge opcije. Poslovao sam samo sa gubitkom, ali sam neke lepe stvari štampao privatno. Sada je strašno to što nemamo publiku i što iza ogromne popularnosti pojedinih autora ne stoji literatura, nego institucije. Danas su najbolji pisci totalno anonimni, poput mog prijatelja pesnika Vlaste Mladenovića iz Negotina, koji štampa knjige u 200, u vrh glave 300 primeraka. Šta je to, ništa. Bez podrške institucija i države ne može se biti popularan pisac.

*Gde je u svemu tome kulturna politika i da li ona u Srbiji postoji?

– Mi to nemamo. Komunisti su podržavali kulturu, nema nas petoro koji smo bili pod udarom. Ona je za njih bila sredstvo za promociju u svetu i ja nisam otišao u zatvor upravo zbog toga – da ne bi izgubili na ugledu, jer šalju u aps pisca koji ništa nije uradio. Nekada je postojao porez na šund – sve koji mnogo zarađuju poput estradnih zvezda oporezuju, pa daju novac onima koji nemaju publiku. To je odlučan model, mora država da brine o vrednostima, jer sve vrednosti nisu za široke slojeve.

Komunisti su bili veštiji

*Kako objašnjavate da za razliku od vremena vladavine Slobodana Miloševića, koji je imao mnogo kritičara, danas se gotovo nema javne kritike, mada se u javni život vraćaju Miloševićevi ljudi i događaju gore stvari nego pod njegovim režimom?

– Opozicija kojoj sam ja hteo da pripadam nije ni nacionalistička, a ni komunistička, bila je nauka, nevešta, bez ikakvih resursa. Jedan deo opozicije sa Vukom Draškovićem i Šešeljem otišao je u krajnji nacionalizam, koji je meni apsolutno stran. Vuk se posle korigovao koliko je mogao, a Šešelj je takav ostao do kraja. Onaj drugi deo opozicije, gde je i DS postao je tehnokratski, bez ideja. Kad su došli na vlast sve su zabrljali, to je period koji je obeležio Tadić. Komunisti su veštiji, kad su bili na vlasti obračunali su sa svima koji nisu njihovi. Opozicija kad je došla na vlast nije to umela da uradi, jednostavno su im dozvoli da u ime demokratije uzmu sve poluge. Oni su školovani da uzimaju. Ivica Dačić, Žitorađanin premazan je svim mastima. On zna šta je politika. Tu postoji još jedna priča – Rusija koja ima velike interese u Srbiji, Bosni…

Domanović, opozicionari’]

Ivan Ivanović (1936) rodom je iz Niša, gimnaziju je završio u Prokuplju, a studije svetske književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu. Deset godina je radio kao srednjoškolski profesor književnosti u Aleksandrovcu i Kuršumliji. U književni život ušao je sa romanom „Crveni kralj“ 1972. godine. Napisao je tridesetak knjiga – romana, novela, drama, zbirki pesama, političkih spisa… Prvi je dobitnik BIGZ-ove nagrade i poslednji laureat nagrade „Radoje Domanović“.