Svakodnevno izjavljivati ljubav, kako bližnjima tako i celom svetu

U ovim, po svemu neregularnim danima, u kojima se ne menja samo način svakidašnjeg života, nego se neizbežno misli i tome kuda je to zabasao današnji svet, sva poređenja – hramlju. Vidim i čitam da se spominju i kuga, i španska groznica, i velike boginje, i bombardovanje ’99, i svi kasniji novomutirani virusi…

I sve mi to, da budem nedvosmislen, deluje nategnuto, kao slabašan pokušaj da sebi i drugima, koliko je to moguće, predočimo i pokušamo da objasnimo o kojem smo se to jadu svi zabavili, od Kine do Patagonije.

Svako novo iskustvo je neponovljivo, neprenosivo i, u krajnju ruku, neuporedivo.

Ova nas je pošast zadesila u vremenima kada se „čovečanština“ (to je reč jedne moje studentkinje) preigrala i ubrzala preko svake mere, nesvesna da je kao u onom crtanom filmu prekoračila rub provalije, samo joj još niko nije javio da više nema čvrstog tla pod nogama.

Naša civilizacija užurbano proizvodi svoj kraj, čovek je sebe osudio na eksterminaciju, o tome je kod nas najsugestivnije pisao Borislav Pekić.

I neću dalje, u tom zlogukom profetskom tonu, iako argumenti za njega pristižu iz sekunda u sekund. Valja mu se odupreti, svim snagama i na sve moguće načine.

Zaboraviti, dok čuma traje, sve blentave čegrsti koje iz ove perspektive deluju još besmislenije. Misliti na sebe i na druge, svakodnevno izjavljivati ljubav, kako bližnjima tako i celom svetu. Ne samo slušati, nego i čuti ono što nam drugi, pametniji i stručniji govore, obuzdati ego koliko je god to moguće, a što ovdašnjim prilikama nedoraslim državnim činovnicima nikako ne polazi za rukom. Prestao sam da ih slušam drugog ili trećeg dana, slušam Kona, Jankovića, Radovanovića…

I verujem im.

Šta radi pisac u karantinu? Na pitanje koje je moj sin postavio jednoj svojoj prijateljici – „Kako ti je u karantinu?“ ona mu je duhovito odgovorila: „Kanarinski“. Hm, „kanarinac u karantinu“, nije samo domišljata igra reči, nego sugeriše i malo dublji smisao. Pisanje je ionako oduvek kanarinski/karantinski posao, usamljenički rad, sašaptavanje/cvrkutanje sa sobom u sobnoj tišini (jedna moja knjiga ima naslov „Kapetan sobne plovidbe“). Ali, ako je to nekakav paradoks, u ovom danima prisilne samoće svet kroz taj sobni prostor struji intenzivnije nego inače.

Ne mislim samo na sve oblike obaveštavanja na koje smo, kolokvijalno rečeno, iz sekunda u sekund „navučeni“, na neprestano iščekivanje novih vesti, nego na mnogo važnije od toga, na razmenu dobrih misli i duhovitosti (da, da, spasonosne duhovitosti) sa dragim ljudima. I na podsećanje na one sa kojima se mesecima ili čak godinama nismo ni videli ni čuli.

Neko mi takav padne na pamet, javim mu se jer osećam potrebu za tim, i on mi sa radošću odgovori; nekome takvome i ja padnem na pamet, i ja mu sa radošću odgovorim.

Ta će radost spasiti svet. Do kada, ne znam, kao što ne znam ni da li ćemo se posle ovog iskustva, bar malo, svi skupno dozvati pameti. Tu smo, ne zaboravimo, zbog onih koji će doći posle nas.

U karantinu, svom uobičajenom radnom ambijentu, pisac radi sve što i drugi ljudi. I povrh toga – čita i piše. Ne znam da li je to najbolji, ali je svakako prilično dobar način da čovek ostane pribran, da se osmisli koliko god je to moguće, da ostane samoprisutan, da poništi ravnodušnost, da ublaži strah.

I da uveče, u osam, otvorivši prozor, glasno aplaudira. Onima kojima je najteže, onima koji to najviše zaslužuju.