Foto: Dado Đilas– Mislio sam da se radi o nekoliko pitanja ili izjavi. Nisam razumeo da će biti intervju, jer sam ovih dana možda i previše bio u medijima, plašim se da nemam dovoljno novih reči, ali svejedno, sad smo tu, idemo i nema mi pomoći.
Pre svega, uz izvinjenje, izvolite monografiju koju smo objavili povodom 60 godina Ateljea, a koju vam greškom na premijeri nismo uručili – kaže Branimir Brstina, glumac i upravnik Atelje 212 na početku razgovora za Danas.
*Kako vam je bilo na Mećavniku?
– Jako lepo. Dobro organizovano. Četvrti festival, od dosadašnja tri koje je Emir Kusturica zamislio i već ostvario. Četiri godišnja doba – četiri festivala. Jesenji festival je posvećen pozorištu i mladima u pozorištu. “Drvo koje život znači“ je slogan festivala, koji se odvijao dva dana, za sledeću godinu se planira četiri, gde su učestvovale dve studentske i jedna profesionalna predstava, naša najnovija premijera “Deca radosti“. Selektor je bio daroviti i neumorni Milan Nešković. Ogroman trud su uložili da se pre svega tehnički zahtevna predstava „Deca radosti“ s 15 glumaca i velikim dekorom, uz mala prilagođavanja, održi u tom prostoru. Stvarno, svaka čast.
*Kako je prošla predstava?
– Bilo je oko 300 ljudi u publici, možda i nešto više. Predstava je dobro prošla, a mi smo se, sutradan u Beograd vratili kao prvi profesionalni učesnici Jesenjeg pozorišnog festivala u Drvengradu. Bili smo deo značajne manifestacije u povoju i nadam se inspiracija za njen dalji umetnički iskorak. U razgovoru sa Emirom Kusturicom, koji smo tamo vodili i koji je počeo krajnje neformalno, izrodilo se nešto vrlo zanimljivo i evo ekskluzivne vesti za vas – dogovorili smo, da on režira jednu predstavu u Ateljeu 212, da to bude koprodukcija i da premijera bude održana na Mećavniku u okviru drugog “Jesenjeg pozorišnog festivala“, odmah zatim i u Ateljeu, gde bi se kasnije igrala na redovnom repertoaru. Postoje dve moguće teme koje ćemo razmotriti – to može biti njegov tekst koji odavno sprema, a može biti i praizvedba drame koju bi mu mi ponudili. Zasad toliko. Uveren sam da je to dobra vest za ljubitelje pozorišta.
*Da li vam nedostaje gluma?
– Svakom glumcu nedostaje gluma, pa i meni, ali kad sam istom snagom i utroškom energije usredsređen na drugoj strani, o njoj, glumi, i ne razmišljam. Ipak, ponekad, usred sna, probudi me strašni glas unutrašnjeg duhovnog nemira koji viče: Izdajniče!
*Postoji li nešto što vam se dopalo u ovom poslu upravnika Ateljea, gde ste recimo zadovoljni sobom šta ste uradili?
– Povremeno sam zadovoljan. Često nisam. U zadovoljstvu gotovo uvek imam brigu, a u nezadovoljstvu tračak nade da se može popraviti. Sledeći pokušaj radim po drugom principu – uviđajući greške, pokušavam da promenim ugao posmatranja. Ne znam šta bih izdvojio. Život na sceni, pre svega kao glumca, mi je dugačak. Svašta pamtim. Bilo je i ovakvih i onakvih situacija. Zadovoljstvo je u potrebi da se popraviš.
*Kad prestanete da budete upravnik, po čemu biste najviše voleli da budete upamćeni. Šta biste želeli da drugi kažu za vas kakvi ste bili kao čelni čovek ove kuće?
– Ne znam stvarno, osim što ne bih voleo da sam bio uzaludan, da sam površno pristupio ovom poslu. Činim maksimum da razumem i da me razumeju, ali sve će to na kraju ipak biti deo mog pakla i raja, istovremeno. U poziciji sam, da kolegama, iz svih oblasti delovanja u pozorištu, omogućim da posao kojim se bave i vole obavljaju u boljim uslovima, ali nisam u mogućnosti da pružim i materijalnu podršku za onoliko koliko su već odavno zaslužili. I to mi je žao. Puno radimo, zanimljivi ljudi su nam u društvu, sarađujemo sa velikim brojem mladih, jedni od drugih učimo. Takav je Atelje bio, takav bi trebalo i da ostane. Tim putem idem i grešim. Videćemo koliko je dugačak i da li ima nevino stradalih. Ipak, nadam se i želim da bude sa hiljadu cvetova, da bude udobniji i siguran za putovanje.
*O sebi ne volite da pričate, ali stalno pominjete druge značajne ljude – profesora Minju Dedića i njegove krilatice “veselo bodro i umetnički“, i još mnogo njih. Šta ste od tih ljudi naučili ili pre zapamtili što vam danas znači u poslu koji radite?
– Srećna okolnost je pre svega da sam ih uopšte sreo, a dodatna srećna okolnost je što sam upamtio kakvu su korist društvu ostavili. Svima sa ovoga sveta, na kugli zemaljskoj. E, ti ljudi … Moj profesor Minja Dedić. Moj razredni starešina iz gimnazije Dojčilo Tomović. Profesor filmske režije i reditelj, plemeniti Milo Đukanović. Branko Pleša, zajedno smo bili i na sceni. Au, kakav pozorišni Pikaso. Vreme provedeno sa njima, iako kratko i nedovoljno, dopunjavalo je moje mladalačke intelektualne praznine sa izvora – uživo, a imao sam ih na pretek.
*Profesor Minja Dedić je čini se neizostavna karika u razvoju većine glumaca koji su imali sreću da se s njim sretnu. Postoji li nešto što primenjujete u svom radu po uzoru na njega?
– Umeo je sa nama decom, kao sa odraslima. Sve što sam sa njegovih predavanja zapamtio pokušavam da primenim u radu sa mladim kolegama. Da sve što ne znaju prvo pitaju sebe, pa onda druge. Da pitajući se, jesu li na pravom mestu, u nekom trenutku otkriju da jesu, istog trena, krenu u ponovni ciklus sumnje i muke pronalaženja sebe u umetnosti. Učim i njih i sebe, da nam se ne desi da na sceni, koju zaista svi lako zavolimo, često u neznanju besmisleno tumarajući, nesnađeni, ne pazeći druge od sebe, bez koraka i duše, od slave zaliveni i nepokretni, ne daj Bože, nestanemo!
*A glumci?
– Naravno, Bata Stojković. Retko kog kolegu sam znao da toliko voli glumu. I glumu u sebi i sebe u glumi. Neko je umeo tome i da se podsmehne, ali „karavan je prolazio“. Ja sam bio sa obe strane, voleo sam sa njim da se šalim, što mi je, da naglasim, dozvoljavao, kao što sam i sa divljenjem posmatrao njegove četiri strane sveta. Gluma, život, život, gluma. Da ne bude zabune, ja ovde pominjem samo one sa kojima sam se i privatno družio. A Dragan Nikolić – Rod rođeni!
*Potreba da se govori o Draganu Nikoliću i za njegovog života i od kada nas je napustio čini se neutaživom.
– On je bio dobri duh Ateljea. Omiljen od svih. Dasa kog smo svi voleli kao starijeg druga, ili brata. Nikad nije izdao. Dragan je bio… eto ga, tu je, verovatno ga i Vi osećate dok o njemu govorimo sada. Ali, više ne dolazi u bife. Prizivamo ga često pričajući o njemu, kao i o drugima koji su tu iznad nas. Prebogata je ova kuća bila. Pre nego što i sam postanem duh, duh nahranjen duhom koji nas čuva, učiniću sve da postanemo ogroman balon, koji talentovane, hrabre stvaraoce i nadahnute gledaoce, povlači visoko, visoko u nebesa, ispunjavajući tako večnu čovekovu želju da letenje učini mogućim!
Nikad nismo dovoljno diplomirali
Govoreći o udarcima koji prate glumačku profesiju i koliko je u tim trenucima važno imati podršku Brstina kaže: „Bez podrške nije lako. Uvek se negde preračunamo. Nikad nismo dovoljno diplomirali, iako smo diplomirali, pa vremenom, bogatiji iskustvom, igrajući nove i nove premijere ponovo dođemo na prijemni ispit. Naš posao, krhka tvorevina, zahteva podršku tolerantnih kritičara. Mi tada novopristigli glumci Ateljea 212, imali smo podršku Ljubomira Mucija Draškića. Bio je posebno taktičan, iskren i prirodan. Sa svojom generacijom prisan. Nama i roditelj. Pošalje te za nešto, osetiš toplu ruku i bez pitanja zašto, već si tamo. Voleli smo ga“.
Čudo Ateljea
U uvodniku „Moj atelje“ u knjizi posvećenoj ovom pozorištu Branimir Brstina je u sedam pasusa izdvojio neke od ključnih momenata. Svaki završava sa… Atelje 212. U prvom „Atelje ima 22 godine“ saznajemo da se kao sedamnaestogodišnji gimnazijalac upoznao sa ovim teatrom. Sve predstave su bile rasprodate, pa je od tapkaroša kupio kartu i odgledao predstavu koja ga je očarala. Bio je to komad Ljubomira Simovića „Čudo u Šarganu“ u režiji Mire Trailović. Nakon toga Atelje mu danima nije izlazio iz glave….
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
