Sve dok je ovog režima i ovakvog Vladara, za žrtve se neće znati

Knjigu je uredio Goran Sarić, autor ratnog dnevnika “Lijepo gore klasici marksizma”, dok je sjajna ilustracija na koricama delo Dušana Petričića.

Od neprocenljive je važnosti što je autor „Smeha pod vešalima“ novinar i dramaturg, jedan od osnivača Danasa, potpuno svestan da su sećanja misija dokumentovanja stvarnosti, pa je iz te vizure i pisao svoje delo.

Znamo li uz to da nam sve dolazi od čoveka koji je bio u centru zbivanja tokom NATO bombardovanja, brinući pritom o porodici, ali i o svojim prijateljima – kako onima u Srbiji, tako i onima na Kosovu – i još iz noći u noć izveštavao za Radio Slobodnu Evropu – sve skupa je više nego dovoljno da se njegova knjiga čita sa posebnom pažnjom.

Knjiga u kojoj pisac kaže i ovo:
„Uz nesebičnu pomoć svojih umnih glava – akademika, pisaca, popova – Srbi su Vođu, čoveka i komunistu, prigrlili kao bogomdanog spasioca. Slede ga i izvršavaju njegove zapovesti, a on im, po zamislima nacionalnih mudraca i idejama Stevana Moljevića, razvaljuje postojeću i obećava novu, homogenu i veliku srpsku državu na Balkanu.“

Da parafraziramo misao koja kaže da nas pisanje seća na ono na šta se ne odvažavamo da se setimo, na ono što nećemo da znamo, što vi asocirate i u podnaslovu vaše knjige. Kako ste se vi ipak odvažili da se sećate?

– Ja nemam problem sa sećanjem, niti sam od onih koji hoće da zaborave. Naprotiv, pre bih rekao da je moj „problem“ dobro pamćenje, to što niti mogu, niti hoću da zaboravim, dok istovremeno, decenijama već živimo pod presijom „zvanične istine“, u atmosferi laži i nametnutih zavera ćutanja u kojima i oni koji žele i hoće teško mogu, ne daju im, da vide činjenice, makar one bile poput „belih slonova“. Otuda podnaslov romana – Sve što ste želeli da ne znate o ratu na Kosovu.

Vi u svom romanu iznosite zapanjujuće istine, pre svega, nepoznate činjenice o masovnim zločinima policije i vojske na Kosovu i pre, i tokom NATO bombardovanja. U Srbiji je uobičajeno da, i kada se pomenu takvi zločini, sledi odgovor u obliku pitanja – a šta su oni nama radili.

– Šovinizam prema Albancima ovde je gajen decenijama unazad, nezavisno od toga šta je pisalo u ustavima i zakonima. Zato što se krije, zato što je laž državna politika, ljudi ovde, dakle, ne samo Srbi, ne znaju elementarne činjenice o ratu na Kosovu – koji nije počeo 24. marta 1999. kada je krenula NATO intervencija, nego godinu dana ranije. Ne znaju ni da je tokom tog rata ubijeno više od 13.500 ljudi – od čega su više od 10.800 Albanci, zatim njih bezmalo 2.000 su Srbi, a ostalih više od 530 su ljudi drugih nacionalnosti.

To vas pitam i zbog činjenice da su u vašem romanu žrtve – žrtve, bez obzira na to sa koje su „zaraćene strane“?

– Jedino je tako etički i moralno ispravno sagledavati tu ljudsku tragediju koja se izvodila na Kosovu, u kojoj su neravnopravni, ali učesnici i saučesnici u zločinu i Vođina – kako u romanu zovem Slobodana Miloševića – policija i vojska, i OVK-a, i NATO, koji je u vazdušnim akcijama na Kosovu ubio oko 200 ljudi, mahom civila. Srpska režimska propaganda je često ponavljala kako je „zločinački agresor“ ubio tri i po hiljade Srba, ne obazirući se pritom čak ni na činjenice da je sam Vođa, da bi istakao svoju „vojnu pobedu“ nad Zapadom, tvrdio kako je sa srpske strane izginulo oko 140 policajaca i oko 460 vojnika. Civilne ga žrtve nisu ni zanimale.

Sam kraj rata, kraj NATO bombardovanja, ljudi u Srbiji i na Kosovu, pa i u Evropi i svetu, dočekali su sa velikim olakšanjem. Ali, vi u svom romanu iznosite tezu i tvrdite da je Prvi srpsko-svetski rat, kako ga sarkastično nazivate, okončan srpskom kapitulacijom u dva čina? Šta time želite da dokažete?

– Time negiram jednu od najvećih ovdašnjih vladajućih laži – laž da je Kosovo Srbija. Ne, gospodo srbski patrijoti, posebno vi na vlasti, Kosovo ste u ratu izgubili, o čemu je Vođa – oni koje je u Kumanovo poslao, pa ih držao na vezi kao lutke o koncu – potpisao sa NATO-om urednu kapitulaciju, koja se formalno zove Mirovni ili kumanovski sporazum. Dan nakon toga, u NJujorku je, u Savetu bezbednosti ujedinjenih nacija, usvojena Rezolucija 1244 – koju su neki američki i ruski veseljaci – da ne kažem nešto gore – sastavili po principu „malo meni, malo tebi“. Malo meni NATO na Kosovu, malo tebi još kredita da te ne sruše – a „Balkanskom kasapinu“ obećanje da će mu, manje-više imaginarna SRJ biti i nadalje suverena na Kosovu, samo neka on povuče sve svoje trupe i bude dobar. Rezolucija 1244 je drugi čin srpske kapitulacije!

Za knjigu ste teško našli izdavača u Srbiji. Da li i zbog navođenja imena počinilaca zločina, ili zbog literarne analize Vučićevog lika, tadašnjeg ministra za informisanje u vladi Srbije ili nečeg trećeg?

– Živimo u opakim vremenima prepunim prava i sloboda. Prava jačeg da slabijima uradi šta hoće, a da za to ili ne odgovara, ili da odgovara po kriterijima sprdanja sa pravdom i zakonom. Dakle, onako kako, neograničen i neopterećen Ustavom i zakonima, radi šta mu se hoće ovdašnji predsednik – jedan od junaka mog romana onih, a i ovih, nacionalsocijalističkih vremena. Zato mi je bilo očekivano da neću lako naći izdavača za roman čiji su likovi zapravo tipovi i to oni koji su bili, ili su još uvek na vlasti. Dragan Stojković, veliki mali izdavač, koji je do sada štampao brojne autore sa YU prostora – Vicka Krstulovića, Škeljzena Malićija, Dimitrija Tucovića, Gorana Sarića… nije se ni plašio, ni dvoumio da objavi i moj „Smeh pod vešalima“.

Vaš roman je i velika priča o našoj novinarskoj profesiji. Bavite se pomno zločinom u Aberdarevoj, kada je NATO gađao televiziju i ubio 16 zaposlenih, dokazujući u tom zločinu učešće i generalnog direktora RTS, i ključnih urednika koji su znali za napad, sami su napustili zgradu, a da zaposlene koji su ostali nisu obavestili o opasnosti. Otkrivate zašto se i kako se takav zločin dogodio.

– Ta noć bombardovanja Televizije 23. aprila 1999. jedna je od najstravičnijih u mom i životu moje supruge Nade Marinković, novinarke, urednice u Televiziji, kojoj su nekoliko dana pre bombardovanja šefovi rekli da više ne dolazi na dežurstva, jer joj, pažljivo su joj objasnili, muž radi za neprijatelja. Ministar informisanja Aleksandar Vučić mi je sutradan, nekoliko sati nakon bombardovanja, užasnut i slomljen pošto mu je majka te noći bila u toj zgradi, pričao ko je sve znao da će i kada će NATO gađati, kao i zašto su i kome bile potrebne žrtve u Televiziji. „Njima nikada nije dosta mrtvih“, objašnjavao mi je misleći na vladajući par, na Vođu i Miru, kako ih zovem u romanu.

Čitajući vašu knjigu, stiče se utisak da su srpske vlasti, posebno Ministar informisanja, tokom bombardovanja bile čak i blagonaklone prema vama, ratnom izveštaču i šefu dopisništva američkog Radija Slobodne Evrope?

– Bio sam im bitan iz nekoliko razloga, a pre svega zato što su bili ubeđeni da sam „američki čovek“, NATO plaćenik, kako me je Vučić klevetao kasnije na suđenju Dragoljubu Milanoviću, direktoru RTS. Kako su mnogi od njih tih dana bili u strahu i panici od kopnene invazije NATO-a, neki su i u meni videli eventualnu „slamku spasa“, bude li im zagustilo. Kako su samo bili razočarani, čak i ljuti, kada su shvatili da ja nisam taj za koga su oni mislili da jesam.

Odsustvo straha kod novinara Radomira Radovića jedan je od dominantnih utisaka koje čitalac stiče dok pomno prati ljude i zbivanja u vašem romanu. S obzirom da je taj novinar i „jako dobro kotiran na spisku za likvidacije onih koji samo čekaju da im se kaže“, da li ste se vi lično bar malo plašili za svoj život?

– Naravno da sam se plašio, ko se normalan nije plašio, ali me je beznadežnost same situacije i činjenica da radim nešto jako bitno, nešto što ljudima pod bombama mnogo znači – činila ne baš hrabrim, pre bih rekao odgovornim, koncentrisanim i svesnim vremena i dešavanja. Mi smo živeli na par stotina metara od zgrade bivšeg CK na Novom Beogradu, koju su natovci dva puta gađali. Kao da gledam… iznad i pored naših solitera u Šest kaplara proleću tomahavci, čuju se zastrašujuće eksplozije, a ja, da bi ih nadjačao, svojoj maloj ćerci – u romanu je Lena – urlam na uvo njenu omiljenu pesmicu: „Bila jedna žaba i zvala se Marina, igrala je balet ko prava balerina“… Pri tom, namerno grešim dok se derem da bi me moja ćera ispravljala, jer joj tako umanjujem strah i odvraćam pažnju od sledeće eksplozije… A tu mi je i druga ćerka – u romanu Jana – u naručju svoje majke. Kad se samo setim… U takvim okolnostima strah ne osećate za sebe, nego za svoju decu, što je mnogo gore, i što se ne može opisati.

Roman je i dramaturški koncipiran tako da čitalac stiče utisak kao da gleda film, ili da je u pozorištu, prosto je svedok dešavanja u vašoj porodici i vašem domu?

– Koristio sam razne dramaturške, filmske pre svega, ali i psihološke postupke i tehnike u pisanju svog dokumentarnog romana. Sudeći po reakcijama, kojih je svakim danom sve više, i to sa raznih strana – iz Srbije, sa Kosova, odakle mi stiže dnevno po nekoliko zahteva za prijateljstva na FB… iz Bosne i Hercegovine, iz Hrvatske… dobro sam dramaturški „skrojio“ „Smeh pod vešalima“.

Kakve su te reakcije? Šta vam govore i pišu po društvenim mrežama vaši čitaoci?

– Ono što je meni posebno važno, a čega nisam mogao biti svestan tokom pisanja, jeste da moj roman izaziva visok stepen empatije u odnosu na žrtve, na sve žrtve, a samim tim i neku vrstu sopstvenog preispitivanja za učešće i neučešće u dešavanjima tih vremena. Neki mi čitaoci pišu da je „Smeh“ knjiga o njihovom životu, ili da su plakali dok su čitali… Neki kažu da knjiga treba da bude lektira za srednje škole… Jedna mi čitateljka predlaže da se knjiga deli na protestima tokom blokada jer je, ona misli, pravi udžbenik za Ekološki ustanak.

Roman završavate upečatljivom raspravom na temu – ko su nama heroji a ko žrtve iz tih ratnih vremena – jasno ističući da se heroji i žrtve ne smeju mešati. Čini se da je to vrlo pesimistična poruka u vremenu u kome živimo?

– Nisam mislio na ovo vreme kada sam to pisao, ali mi je, zapravo, taj stav i sada potpuno logičan i važeći. Sve dok je ovog režima i ovakvog Vladara, za žrtve se neće znati – ni za sopstvene, a nekmoli za „neprijateljske“ – ali će zato naši heroji biti još više slavljeni i afirmisani po zidovima, i to ne samo ovi poznati, osuđeni ratni zločinci, nego i ovi nepoznati, zapravo – poznati ali neosuđeni.

Jasmila Žbanić, rediteljka filma „Quo vadis, Aida?“, koji je proglašen najboljim evropskim filmom, ona najboljom evropskom rediteljkom, a Jasna Đuričić najboljom evropskom glumicom u 2021. godini, smatra da bi prikazivanje njihovog umetničkog dela na RTS značilo i kraj rata na ovim našim prostorima. Mislite li da je Jasmila Žbanić u pravu?

– Jasmila Žbanić je, nezavisno od ovog poslednjeg izuzetno velikog i bitnog evropskog priznanja, izvanredna i značajna rediteljka. „Quo vadis, Aida?“ je istinski veliki film – i rediteljski, i scenaristički, i glumački – a dobar joj je i „Grbavica“, koji je čak i prikazan u Beogradu. Veoma cenim Jasmilu Žbanić i njene filmove, ali je ona dirljivo naivna kada se nada da bi prikazivanje „Aide“ na RTS išta promenilo i značilo ovdašnjim učesnicima i pobednicima, posebno ovima na vlasti, u ratu u njenoj Bosni i Hercegovini. Ko ne zna, ili se pravi lud, što je ovde manir – najbolji evropski film u 2021. bavi se umetničkim sredstvima genocidom u Srebrenici koji su počinili „srpski heroji“ uz „malu pomoć“ prijatelja iz međunarodne zajednice oličene u holandskom bataljonu UN. U „Aidi“ igraju i glumci iz Srbije, a izvanredna Jasna Đuričić, koja igra glavnu junakinju u filmu, proglašena je najboljom evropskom glumicom u 2021. godini. Činjenica da se „Quo vadis, Aida?“, najbolji evropski film u 2021, sme prikazati samo u Novom Pazaru i eventualno Tutinu, više nego išta drugo govori o Srbiji danas, o njenom Vođi i vođenima, ali i o nevođenima, bilo da jesu ili nisu pretendenti na presto.

Smeh pod vešalima se nastavlja…

Ovo je poslednja rečenica u knjizi u kojoj je objavljeno da je tokom rata na Kosovu ubijeno i nestalo ukupno 13.535 ljudi.

Od tog broja 10.812 (80%) čine Albanci, 2.197 (16%) su Srbi, a 526 žrtava su drugih nacionalnosti.

Civilnih žrtava je ukupno 10.317 – 8.676 albanskih, 1.196 srpskih i 445 žrtava ostalih nacionalnosti.

Izvor ovih podataka je “Kosovska knjiga pamćenja 1998-2000” Fonda za humanitarno pravo.

Za Radovanovićev roman pisac Risto Lazarov ističe da, „u vremenu kada je zaboravljanje na ceni, ‘Smeh pod vešalima’ visoko diže cenu pamćenja”, a Vesna Rakić Vodinelić da je “bombardovanje Srbije ovde ponovo proživljeno takvom snagom emocija, da postaje autentični doživljaj čitaoca”, kao i da je “emotivni centar života u ovom kolopletu nepromišljenih velikih i malih sila, gotovo paradoksalno, empatija i solidarnost običnog” čoveka.

Reditelj Ademir Kenović smatra “Smeh pod vešalima” obaveznom lektirom za suočavanje sa istinom jer ovaj roman “čini jedinstvenim to što iza svakog detalja stoje neumoljivi dokumenti”.

Prva beogradska promocija romana u sredu

Građanske inicijative organizuju promociju romana „Smeh pod vešalima – Sve što ste želeli da ne znate o ratu na Kosovu“, Radeta Radovanovića u sredu, 29. decembra, od 19 časova u prostoru “Miljenko Dereta”, Dobračina 55, Beograd.

Na promociji će govoriti: prof. dr Vesna Rakić Vodinelić, karikaturista Dušan Petričić, general Blagoje Grahovac, Dragan Popović i Rade Radovanović. Moderatorka će biti Maja Stojanović.