Dragan Velikić: Sve je podređeno predizbornoj kampanji vladajuće kaste

Kakve će to promene izazvati u nama tek ćemo da vidimo. Naravno, kvalitet svakog materijala, pa i ljudskog, pokazuje se pod opterećenjem. Tada bivaju ogoljene loše osobine kao što su sebičluk, gramzivost ili odsustvo empatije. Međutim, istovremeno se ispoljavaju i svojstva svetlije strane ljudske duše ? solidarnost, nesebičnost, saosećanje, odgovornost za drugog… To je, na sreću, ovdašnje iskustvo iz vremena bombardovanja. To u razgovoru za Danas kaže pisac Dragan Velikić odgovarajući na pitanje da li bi njegov poslednji roman „Adresa“ bio drugačiji da je nastao nakon perioda korona virusa. Ta knjiga, koja se našla u širem izboru za NIN-ovu nagradu, objavljena je prošle godine, i govori o tome, kako kaže autor, da su sve „boljke Beograda i onoga što trpimo zauvek iste“.

„Imam utisak da se u ovoj situaciji ponovo pokazuje to dobro lice Beograda. Ljudi su mirniji, ljubazniji, tolerantniji nego inače. Pitam se da li zlice sede po kućama i nekim tajnim klubovima, ili su moji sugrađani takvi -„nervozni dinarski element“ u miru, a saosećajni u nervoznim vremenima – na to nemam odgovor. Kao što ne mogu da budem siguran u to da li bi „Adresa“ bila drugačija da je sada pisana. Ali ne verujem. Trudio sam se da uhvatim upravo taj duh grada kroz njegove različite mene, i da markiram zlo koje je posledica vremena izbrisanih koordinata. Markirao sam zlo kao upozorenje da smo slabi, da lako zaboravljamo sopstvenu odgovornost u odnosu na druge, i da bi zbog te odgovornosti trebalo da se izborimo sa sopstvenom slabošću i strahovima“, objašnjava dvostruki dobitnik NIN-ove nagrade (za romane „Ruski prozor“ i „Islednik“).

Ovaj pisac grada, kako ga često nazivaju, o Beogradu je često pisao, ali je u pomenutoj knjizi „Adresa“ prestonica Srbije prvi put glavni protagonista. Svojevrsni dosije grada u romanu sastavlja Vladana Todorovića, dokumentariste u Muzeju pošte, koji šetajući ulicama i parkovima, priziva slike prošlosti i u njima traži smisao današnjeg stanja duha i opšteg propadanja.

Dragan Velikić govori za Danas o Beogradu nekad i sad, o trenutnoj situaciji u kojoj su se njegovi stanovnici našli, kao i onome što nas čeka kad „sve ovo“ prođe.

*Šta bi rekla vaša junakinja, gospođa Gita, o onome što nam se trenutno dešava?

– Sad ste me stvarno zasmejali… ta gospođa Gita je za mene bila neki ovdašnji mirnodopski vox populi, ona koja u sigurnim vremenima viri kroz špijunku i sve bi da zna, ona koja o svemu ima mišljenje, bez obzira hoće li to mišljenje da povredi nekoga. Ona koja nema razumevanja za drugo i drugačije, za bilo šta što iskače iz njenog koordinatnog sistema. Ali koja bi u lošim vremenima najverovatnije ostavila nešto hrane pred vratima potrebitima. Volim tu hrvatsku reč „potrebiti“, mi nemamo adekvatan pandan u srpskom.

*Pisali ste u tom romanu o raznim teškim vremenima tokom kojih se „institucije društva nezaustavljivo i naočigled javnosti pretvaraju u prah“. Šta nam je u tom smislu donelo aktuelno vanredno stanje?

– Samo pogoršanje. Novinarstvo je gotovo u potpunosti ugušeno, redakcije unisono prenose ono što vrh vlasti izgovori na konferencijama za medije. Da ne pominjemo svakovečernji direktni prenos monodramisanja jednog izuzetno lošeg glumca koji se dočepao kamera. A nema nikoga da ga zaustavi, da mu kaže da povremeno i za pojas zadene. Tokom tih solilokvija, novinari kojima je uopšte dozvoljeno da postavljaju pitanja sasvim očigledno izgovaraju tekstove prosleđene od strane kojoj su pitanja upućena. Što će reći – kadija te tuži, kadija ti sudi. Odvratno ih je i slušati i gledati, te tzv. novinare RTS-a, Pinka, Studija B i ovog sramnog, lažnog, novog B92. Ukinuta je institucija redakcije i novinarskog delovanja. Sve je podređeno konstantnoj predizbornoj kampanji vladajuće kaste. Da li je moguće da ti ljudi misle da će sve ovo zauvek trajati, da neće doći dan strašnog po njih suda? Da li je moguće da stvarno nemaju svest o tome šta rade za neke svoje ovozemaljske benefite, ili prosto nemaju obraz?

*Izjavili ste nedavno u jednom intervjuu da je laž postala sastavni deo naših života i da više nema negativnu konotaciju. Kako se u vremenu korone boriti sa tolikim kontradiktornim „istinama“?

– Osim „istine“ da je soda bikarbona univerzalni lek za sve bolesti (koju nikada i ništa neće dovesti u pitanje), imam utisak da su ljudi počeli trezvenije da razmišljaju o činjenicama koje im se serviraju. Možda ih upravo životna ugroženost čini skeptičnijim i opreznijim, možda se meni to samo čini jer tako želim, možda mislim tako jer gledam N1 a ne Pink i ostale fekalne medije, a možda je ovo društvo ipak sačuvalo nukleus zdravlja, i shvata da je poslednji trenutak da aktivira svoje zdrave odbrambene mehanizme, ukoliko želi da preživi.

*Sa čime ćemo se suočiti nakon korone? Kakav će nam svet i država ostati kada sve ovo prođe?

– Veoma je važno znati koliko će potrajati sve ovo, da bismo znali u kakvom stanju će svet biti kada to „sve ovo“ prođe. Posledice će se godinama osećati. Mi sada ne možemo ni da pretpostavimo u kojoj meri nas je korona već promenila. Recimo, zaštitna maska je rekvizita koja je trajno ušla u naše živote. Da li možete zamisliti kako će izgledati putovanje avionom? Merenje temperature putnika biće obavezni deo rituala, kao pasoška kontrola i pregled ručnog prtljaga. Ali većinu promena možemo samo nagađati. Svi veliki preokreti koji teku unazad bili sagledani i analizirani, dok su proročki glasovi savremenika bili ućutkivani na svaki način. Sada, kada gledamo šta se govorilo i pisalo, šta se glumilo i u pozorištima igralo 1933. godine u Nemačkoj, nikako nam nije jasno kako ti ljudi nisu shvatili šta se sprema, i kako je moguće da nisu reagovali. Mi smo u istoj situaciji danas u odnosu na ratove, na ekonomsku krizu, na migracije i pandemiju. Poslednjih nekoliko godina čuli su se jasni glasovi ozbiljnih stručnjaka koji su najavljivali mogućnost ovakve pandemije. Šta su svetske vlade jednog Trampa, jednog Borisa Džonsona, jednog Makrona, ili jednog FikusBrnabića učinile sa tim upozorenjem? Kako smo mi svi na to odreagovali? Nikako, kao ni svetska javnost 1933. godine. Hoćemo li konačno nešto naučiti iz svega – to je samo na nama. Isto kao i u ličnim životima – hoće li nam mama i tata biti krivi za sve životne neuspehe, ili ćemo preuzeti dizgine svog života u sopstvene ruke i odgovornost za njega? Ovaj svet nema nikoga do nas. Ako ga prepustimo tim pajacima koji za velike novce, NAŠE novce, uništavaju naše živote – pa ko nam je kriv kad se sve smandrlja u provaliju koja nama, običnim ljudima, nikako ne odgovara.

*O čemu ćete vi pisati nakon „svega ovoga“?

– Postoje pisci koji pišu spolja, i oni koji pišu iz vlastitog doživljaja. Jedni prepričavaju, a drugi stvaraju. Ja pišem iz sebe, ali stvarno ne znam šta će se dešavati, i kakav ću biti kada se sve ovo završi. Sada sam, nakon pauze od godinu dana od objavljivanja „Adrese“, počeo novi roman, za koji jedino znam da ima veze sa Kavafijem i njegovom poezijom, sa Levantom, ljubavlju verovatno (ako uspem da je uhvatim u mrežu), i ponovo sa Beogradom.

Ništa nije novo pod kapom nebeskom

*Šta su vaše preporuke – šta čitati u danima i nedeljama karantina koji nam predstoji?

– Uvek čitam uporedo nekoliko knjiga. Mislim da je deo avanture čitanja i samo traženje knjige koje će nas sasvim obuzeti. Jedna od takvih je roman „Samoubistvo“ Marka Aldanaova (izdanje Lagune), divnog ruskog pisca i klasika 20. veka, koji je više puta bio nominovan za Nobelovu nagradu. Naslov ne bi trebalo da uplaši potencijalne čitaoce, iako se roman bavi vremenom burnim i nekim običnim životima u takvom vremenu. Sve to podseća da ništa nije novo pod kapom nebeskom, ni sreće ni nesreće. Pa ni ovo što se nama sada dešava. Nekome za upozorenje, a nekome za utehu.