Sve nježne riječi svijeta

U početku nisam baš razumela takav muzički izbor, mada sam, u duhu porodične tradicije, sa tetkama udatim za primorce, oduvek bila naklonjena svemu što dolazi iz Dalmacije. Kad sam neodgovorno iz kućne diskografije izdvojila za rođendanski poklon drugarici baš mom ocu posebno važan Dragojevićev singl „Oprosti mi pape“, izbila je ozbiljna kućna kriza. Mislim da se nisam „izvukla“ ni kad sam nekoliko godina kasnije iz Opatije donela tek objavljen dvostruki album Olivera Dragojevića snimljen na koncertu u HNK Split, na kome je bila i tatina omiljena pesma. Taj album voleli su mnogi moji prijatelji i rođaci, pa se često „vrteo“ na gramofonu u našoj kući. Tako su njegove pesme lagano ušle i u moj krvotok, mada su mi definitivno postale posebno važne tek kad je nekadašnja velika Jugoslavija počela da se raspada.

Ne razumem do kraja pojam „jugonostalgija“, iza kog se ponekad krije sve i svašta – od žala za izgubljenim privilegijama na prečac preobraćenih komunista, do brozomore i koječega, ali mislim da svaki čovek ima određeni odnos prema prostoru u kome je rođen. Moj otac je voleo da u svim administrativnim i drugim prilikama ističe da je rođen u Kraljevini Jugoslaviji. Ja sam rođena u njenom „SFR“ izdanju i bez obzira na krvav raspad zajedničke države nisam izgubila osećaj celine u koji je Oliver Dragojević u svojim pesmama smestio „sve nježne riječi svijeta“.

One su za mene, a vidim da nisam jedina, kao lek, uteha, i smirenje u svakoj (ne)prilici. Zato iz nekog razloga, svaki put kad čujem Olivera Dragojevića, najpre pomislim na Orahovac 2004, nekoliko meseci posle martovskog pogroma, koje je ovo metohijsko mesto ostavio sa uznemirenim Srbima, njihovim spaljenim kućama, koje su zamenile bodljikave žice na liniji razdvajanja između srpskog i albanskog dela grada.

Leto je bilo žestoko, srpski domovi bez vode koje su albanske vlasti u obližnjoj Đakovici uskraćivale od uvođenja protektorata UN na KIM u junu 1999. godine. Ušla sam u jedinu grnčarsku radnju, iznad koje se na vrhu srpskog dela Orahovca nalazila radio-stanica, pa je bila u dometu. Iz malog tranzistora u radnji – radionici uspred vreline, porušenih kuća, napetosti i paljevina zašuštao je Dragojevićev glas: „Soto voće piva klapa u to gluvo litnje doba…“ Odjednom je taj posleratni pakao prekrio neki spokoj, olakšanje, osećanje da je, ipak, sve u redu – nadvladala je slika nebeski lepe Metohije: ljudi, vinogradi, lekovite trave, nemanjićke crkve i manastiri….

Da, glas Olivera Dragojevića imao je tu magiju i možda je na to mislio i Predrag Peca Popović, „saučesnik“ jugoslovenske rok scene, muzički kritičar i publicista kad je rekao da smo njegovom prijatelju Oliveru Dragojeviću ostali dužni da kažemo kakav bi nam život bio bez njega. Naravno, pamtim i jednu urnebesnu TV emisiju o tome kako je sniman jedan od predratnih beogradskih novogodišnjih programa u kome je Oliveru Dragojeviću glumačka partnerka bila Olivera Katarina, kao i snimke njegovih posleratnih koncerata često emitovanih na HTV.

Odlazak Olivera Dragojevića u srpskim i hrvatskim medijima „povampirio“ je pitanje zbog čega posle rata nije pevao u Srbiji. To se pitaju isti oni koji su do pre neki dan zagovarali javno izjašnjavanje o tome ko navija za Hrvatsku na poslednjem svetskom prvenstvu u fudbalu i reklamirali beogradske koncerte hrvatskih pevačica koje su tokom rata zdušno pljuvale „po četnicima“.

Mislim da svi koji u poslednjim jugoslovenskim ratovima nisu okrvavili ruke i počinili lični greh imaju pravo na vlastiti odnos prema onome što nam se dogodilo, ali u toj postjugoslovenskoj šizofreniji odavno nema mesta za doslednost i poštovanje tuđeg stava, što je, uz pesme, jedno od nasleđa koje je u „đardinima naših života“, bez obzira na sve, ostavio „posle Marka Pola najveći sin Korčule“, kako je na društvenim mrežama poručio jedan od ovdašnjih njegovih obožavalaca.