Sve noćašnje žurke

… evo Beogradske filharmonije opet da u svom ciklusu „Mrakobes“ publiku suoči sa nečim nepoznatim, noktambulnim, pomalo mračnim i možda čak pretećim, kako već ko doživljava tamu, sitne sate, egzotiku svetske i gradske geografije i tome slično. Na programu su sasvim u tom duhu bili Mocartova „Mala noćna muzika“ K 525 (Serenada br. 13 u Ge-duru), izuzetan Prokofjevljev Koncert za violinu i orkestar br. 2 op. 63 u ge-molu sa zaista nenadmašnim solistom ovog trenutka Sergejem Krilovom i, konačno, delo zbog kojeg se okupilo na stotine radoznalih klabera svih generacija u dvorani Kolarca – „Ludnice“ op. 17 savremenog britanskog kompozitora Tomasa Adeza (1971).

Uvodni Mocart bio je tako ljubak u svom punom sjaju nadahnuća, pod vođstvom koncertmajstorice Mirjane Nešković, sa delikatnom krepkošću zvuka i uopšte toliko one bujne životvornosti Amadeusovog istančanog genija, što ovde upravo podrhtava od mladosti i visokonaponskog poleta izabranog gudačkog ‘ekstrakta’ Beogradske filharmonije. U programskoj knjižici ovo se delo opisuje izrazom ‘sofisticirana jednostavnost’. A to je sinonim svoje vrste za pop muziku, koju kao takvu „Mala noćna muzika“ perfektno najavljuje i definiše. Ali, još 1787!

Centralno delo programa – Drugi violinski koncert Sergeja Prokofjeva – na scenu izvodi kompozitorovog imenjaka Krilova, odistinskog maga violine kome svi na kraju aplaudiramo od srca minutima. Opojan kao narkotik, ovaj je Prokofjev u tumačenju Beogradske filharmonije i Sergeja Krilova, pod dirigentskom palicom maestra Gabrijela Felca, čudesan i začaran u svom vrludavom i odveć finom putešestviju kroz izobilje mašte. Sergej Krilov menja brzinu interpretativnog toka sa lakoćom velemajstora, ritmovi i boje iz Prokofjevljevih začudnih zamisli ovde se obistinjuju u jednom stalnom postavljanju superiornog matematičkog zadatka pulsu. Prenežni doticaji zvuka u solo violini, ali i bajno umekšanom orkestru, zbilja odnose vašu pažnju u pravcu nekakve metafizičke visoravni. Krilovljevi bespoštedni bisevi – Bahov Preludijum iz Partite E-dur i prvi stav Sonate br. 2 Ežena Isaja dovešće vas, nadalje, preko tog znalačkog uzvišenja do pravog delirijuma.

I onda još Adezove „Ludnice“. Značajno osvežavajući uštogljenu koncertnu praksu svojim vedrim objašnjenjima svakog pojedinačnog stava ovog nesvakidašnjeg dela uoči njegovog izvođenja, maestro Felc učinio je nešto neponovljivo i hvale vredno – analizirajući delo na šarmantnom, ali svakako dobrom srpskom, on je približio sadašnjicu klasičnog autorskog pisma auditorijumu koji je retko privilegovan ovakvim kompletnim zvučnim ugođajem sa duhovitim, no zato neporecivo dubokim raščlanjivanjem kompozitorove stvaralačke vizije. Slušali smo tako stav po stav rasvetljenu simfonijsku tvorevinu autentične osobenosti, koja provocira misterijom i čulno uzburkanom spiritualnošću velikog grada. Ona pulsira u ritmu elektronskog plemena iz noćnih klubova što se budi i živi između sunčevog zalaska i izlaska, šaljući svoje gromoglasne signale da postoji. Taj tribalni ‘techno’ trijumf koji se u zoru elegično priseća svih noćašnjih žurki, konačno zatvara proces od dvesta i kusur godina popularne kulture, smeštene između onog uvodnog Mocarta s kraja 18. veka, sa njegovim malim gudačkim orkestrom, do maksimalnog orkestarskog mehanizma „Ludnica“ iz 1997. Uzbudljivo istorijsko suočavanje sa izvorištima i ishodištima magije određenja ličnog identiteta u svom vremenu.