Svečanost povodom 70 godina Kana u senci terorističkog napada

U toku popodneva u svim festivalskim dvoranama je u znak sećanja i poštovanja na žrtve stravičnog masakra u Mančesteru održan minut ćutanja, da bi uveče Kan povratio svoj dah. Vatromet je otkazan, ali je svečanost održana.

Na svečanoj akademiji festival je okupio ogroman broj svojih prijatelja i znanaca da bi evocirao uspomene na svoju istoriju i pričao o sedmoj umetnosti sa rediteljima, glumicama, glumcima… Bila je tu kiša, poplava zvezda… Pomenimo samo neke – Pedro Almodovar, Andrea Arnold, DŽejn Kampion, Alfonso Kuaron, Giljermo del Toro, Mateo Garone, Mihael Haneke, Alehandro Injaritu, Ken Louč, DŽordž Miler, Nikolas Vinding Refn, Klod Leluš… i pored njih još 100-ak najslavnijih glumica i glumaca, kao i predstavnici društvene i kulturne elite Francuske.

Pored nekoliko montiranih filmova na temu Zlatne palme i dodele nagrada, kao i doprinosa i uloge žena na filmu, bilo je i nekoliko inspirativnih govornika, od kojih bih izdvojila obraćanje meksičkog reditelja Giljerma del Tora na temu tolerancije – „Danas u svetu postistina u kome živimo mi treba da evociramo čudovišta. Procenite one sa kojima živimo. Pronađite empatiju iznova. Oprostite naše grehe i nedostatke i pobunite se protiv onih koji pretenduju da je „drugi“ taj od koga treba da zaziremo. Od onih koji nam kažu da postojimo „mi“ i da postoje „oni“ koje treba da odbacimo, i koji dijabolizuju sve što se razlikuje od norme“.

Pored svečanosti, bilo je zanimljivih događaja i u filmskim dvoranama. Krenimo redom.
Nakon šoka i jeze koju je proizveo grčki triler Jorgosa Latimosa „Smrt svetog jelena“ i filma skalpela „Srećan završetak“ Mihaela Hanekea, na Kroazetu se vratila blagost, nežnost, pa čak i dašak poezije, za koju su zaslužna dva autora iz Azije. Japanka Naomi Kavase sa svojim poslednjim delom „Ka svetlosti“ i korejski reditelj Hong Sang Soo sa filmom „Dan posle“.

Film „Ka svetlosti“ je priča o susretu između mlade žene Misako, koja se bavi audio interpretacijom i opisom predmeta i filmova za slepe i slabovide i jednog fotografa, koji upravo gubi vid. Sem samog početka, koji zahteva malo strpljenja i razumevanja, film teče lako i graciozno, kao neki leptirić. To je film atmosfere pre nego zbivanja. Nežan, poetičan, pun neke senzualnosti. Oda čulima i vremenu koje prolazi. Sa izuzetnom fotografijom i muzikom koju je potpisao trubač Ibrahim Maluf, Kavase je napravila suptilan, delikatan film. Koji vodi ka svetlosti.

I drugo delo koje stiže iz Azije je izazvao interesovanje, iako nema snagu prethodnog. „Dan posle“, plodnog i slavnog korejskog reditelja Hong Sang Soa, koji svojim stilom i opusom neodoljivo podseća na Francuza Erika Romera, mala je korejska romansa u crno-beloj tehnici. O devojci koja prvi dan dolazi na posao u jednu malu izdavačku kuću, čiji je gazda, ispostavlja se, imao sentimentalnu vezu sa službenicom koju ona upravo dolazi da zameni. To je zabavna mala sentimentalna komedija, ali sa nedovoljno razvijenom pričom, urađena u minimalističkom i svedenom maniru. Elegantna i šarmantna. Ali deluje pre kao deo nečega većeg što tek sledi.

Abas Kiarostami je iznova podigao Kan na noge, ali ovog puta svojim posthumnim fascinantnim delom „24 frames“. Film je zamišljen kao njegov odgovor na slike i fotografije koje su ga inspirisale. To je precizno i eksperimentalno delo, koje zahteva strpljenje i angažman. Ali nakon čega bivate nagrađeni rezultatom čudesne, nestvarne lepote. Koje nije ni narativno, ni dokumentarno, već bi se pre moglo reći umetnička instalacija. Svaki frejm traje tačno 4,5 minuta i svaki gledalac će izvesno pronaći svog favorita – nestvarne slike prirode, ili Pariza pod snežnim pahuljama, ili platna Brojgela…Sigurno je da ćete u svakoj naći razlog za ushićenje.

I na kraju, recimo da je u okviru smotre Cine classic održana i projekcija filma Aleksandra Petrovića – „Skupljači perja“, koji je pre tačno 50 godina osvojio u Kanu Gran pri.