Svedočanstvo neobične umetničke i životne avanture: Knjiga pesama Davida Putnika u izdanju Arhipelaga

Knjigu njegovih izabranih pesama, kako onih koje je sam pripremio za štampu, tako i onih pronađenih u njegovoj zaostavštini, priredili su Noel Putnik i Nenad Savić.

Kako naglašavaju priređivači u uvodnoj napomeni, pesme u ovoj zbirci podeljene su u četiri ciklusa. Prva dva osmislio je sam pesnik, odredivši im naslov i moto.

Ovi ciklusi obuhvataju samo manji broj sačuvanih pesama, pa su priređivači, držeći se zadate poetike i tematskih celina najbolje što su umeli, pridodali još dva ciklusa, kojima su naslov i moto pronašli u samim Putnikovim pesamama. Takođe su dopunili prva dva ciklusa onim pesmama kojih nije bilo u Putnikovoj prvobitnoj zbirci, ali koje im poetski i tematski pripadaju.

„Mnoge pesme pronađene su u više verzija. U takvim slučajevima, koliko je bilo moguće, priređivači su se opredeljivali za vremenski najskorije verzije. Zapis na kraju zbirke može se čitati kao pesma u prozi i stoji kao celina za sebe“, ističe se u uvodnoj napomeni.

Poezija Davida Putnika u knjizi „Ispod crne duge“ može se čitati kao svedočanstvo vremena u kome je nastala, i kao svedočanstvo jedne neobične umetničke i životne avanture koju je oličavao sam pesnik.

– Njegove pesme su pogled u sleđeni odraz u ogledalu, radikalni obračun sa samim sobom i sa svetom kojeg se iz dubine duše grozio, smatrajući svoj boravak u njemu surovom i neobjašnjivom kaznom. Ako je kao reditelj i morao da se uživljava u ulogu veselog ekstraverta, u pesmama je David ostajao sasvim sam, bez zaklona pozorišne zavese i varljive zaštite koju pruža žovijalni duh teatra – kaže Noel Putnik.

– Tu samoću jasno oseća čitalac koji ga je poznavao, a uveren sam da će je osećati i drugi čitaoci. Stoga želim da o njegovim pesmama razmišljam kao o ličnoj umetničkoj ispovesti Davida Putnika, izgovorenoj samo pred Onime u koga je celog života duboko sumnjao, a za kojim je toliko žudeo – ističe Noel Putnik u pogovoru u kome osvetljava njegov život, umetničke, pozorišne i pesničke preokupacije.

Rođen 1972. godine u Beogradu, David Putnik se posle završenih studija pozorišne i radio režije na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, u klasi Ljubomira Mucija Draškića, okrenuo radu u pozorištu.

Režirao je ukupno devetnaest predstava u teatrima širom Srbije, od novobeogradske scene „Mata Milošević“ 1993. godine, kada se prvi put predstavio publici, preko Narodnog pozorišta u Leskovcu, Narodnog pozorišta u Somboru, Bitef Teatra, Kruševačkog pozorišta, Šabačkog pozorišta i Pozorišta „Zoran Radmilović“ u Zaječaru, do Ateljea 212 i Beogradskog dramskog pozorišta.

Postavljao je tekstove Čehova, Strindberga, Gorkog, Pirandela, Beketa, Hrista Bojčeva, Dejvida Memeta, Tankreda Dorsta, Jovana Popovića, Žaka Konfina, Gorana Stefanovskog, Aleksandre Glovacki, Željka Hubača, Igora Bojovića, za svoje režije je dobio dve nagrade – „Joakim Vujić“ i nagradu Susreta dečjih pozorišta u Beogradu.

Putnik se bavio i režijom dokumentarnog filma, autor je dva ekološka putopisa iz Crne Gore, „Otrovna voda“, za koji je nagrađen na Festivalu podvodnog filma u Antibima 1999, i „Kanjon Nevidio“.

Od 1999. do 2002. godine radio je kao asistent na Katedri za glumu Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu, a u sezoni 2003–2004. bio je vršilac dužnosti upravnika Gradskog pozorišta u Šapcu.

Objavljivao je pesme, eseje i kritičke prikaze u Politici, Dnevniku, E-novinama, Orhestri, Ludusu, Sceni, Studentu, Bagdali, Liparu, Koracima, Teatronu i Talasu, i bio je član Saveza dramskih umetnika Srbije.