Svedoci smo i saučesnici partijske razgradnje nacionalnog teatra

– Kada u budućnosti neki pozorišni hroničar bude pisao ovovremenu istoriju Narodnog pozorišta analizirajući štampu, lako će zapaziti da se, nažalost, znatno više pisalo o nepozorišnim problemima nego o umetničkim dostignućima. Mnogobrojni neshvatljivi, neprepričljivi i skandalozni događaji koji ne priliče nijednoj iole ozbiljnoj instituciji, a ponajmanje nacionalnom teatru koji bi trebalo da bude uzor u svemu, bili su u direktnoj suprotnosti sa zakonima, i neretko, sa zdravim razumom. Dakle, svedoci smo i saučesnici u očevidno svesnoj partijskoj razgradnji jedne od najreprezentativnijih pozorišnih kuća na Balkanu – kaže u razgovoru za Danas reditelj Božidar Đurović, koji je u našoj kulturnoj javnosti postao „slučaj“ i reprezentativni primer te crnohumorne drame u režiji vlasti.

On je u nacionalnom teatru, čiji je član gotovo trideset godina, ostavio dvostruki trag.

Najpre umetnički, svojim rediteljskim ostvarenjima i priznanjima koje je dobio, ali je njegov drugi trag „dramaturški“ ipak uzbudljiviji.

Đurović je po novom zakonu 2009. godine postao prvi legalno izabrani upravnik nacionalnog teatra putem konkursa.

Smenjen je 2012, pre isteka mandata i bez zvaničnog obrazloženja, kada je vlast preuzela Srpska napredna stranka.

Dve godine kasnije usledilo je još brutalnije kršenje zakona – iako je pobedio i na novom konkursu 2014, kada ga je Upravni odbor NP opet izabrao za upravnika, taj mandat nikada nije dobio.

Posle dve godine čekanja da Vlada Srbije usvoji predlog o njegovom imenovanju, tadašnji ministar kulture, mimo važeće regulative, povukao ga je iz procedure, i o ovoj odluci UO NP nikada se nije ni glasalo.

Tako je Đurović u istoriji nacionalnog teatra ostao upisan i kao prvi legalno izabrani upravnik koji nije imenovan na tu funkciju.

U međuvremenu, u svojoj matičnoj kući, postao je i „zabranjeni“ reditelj, o čemu, između ostalog, govori za naš list.

Kako danas, posle sedam godina, doživljavate i svoju i sve ostale komedije apsurda koje vlast decenijama režira u Narodnom pozorištu?

– Istorija nas uči da je NP oduvek bilo ili pod diskretnim patronatom, ili u nemilosrdnim kandžama vlasti. Interesantno je da su se neke, sada prokažene, vlasti znatno više brinule i o kulturi, i o nacionalnom teatru, koje je slika i prilika države. Ne mogu da se otmem utisku da se, naročito poslednjih desetak godina, brutalno uništava, i to pod budnim okom države. A NP je osetljivo i ranjivo, kao i umetnici, ali izdržljivo, o čemu svedoči vek i po njegovog trajanja. Verujem da će generacija koja dolazi pozorišnom strašću, posvećenošću i potragom za umetničkim i životnim istinama izvući iz letargije i kulturu, i nacionalni teatar. Moja generacija, opsednuta uglavnom kratkoročnim ličnim interesima ostavlja im u nasledstvo propadanje Narodnog pozorišta, ali i mnogih drugih institucija.

„Zanimljivo“ je da i u doba Miloševića, iako ste u NP stalno zaposleni, niste mogli da režirate tri godine. Sada ste opet već čitavu deceniju u poziciji „nepostojećeg“ reditelja.

– Aktuelnim vlastodršcima je dobro poznato staro i provereno pravilo: ako hoćete da ubijete nekog čoveka samo ga uverite da je nepotreban, jer je beskoristan. Nekadašnje vlasti su prema neistomišljenicima znale da budu i okrutne, a ova vlast je znatno napredovala i svojim sofisticiranim, proverenim i uvežbanim metodama vešto „sahranjuje“ žive ljude. Prećutno. Tokom cele decenije prećutne zabrane rada u matičnoj kući snagu su mi davale predstave „Zagonetne varijacije“ i „Bal pod maskama“, koje su skoro dve decenije na repertoaru Narodnog pozorišta, i sporadične režije u drugim pozorištima. Pipci partijske „hobotnice“ su dalekosežni i ugledaju se na centar. Omaklo im se da mi dozvole da u zaječarskom Narodnom pozorištu režiram predstavu, dve briljantne jednočinke Vaclava Havela „Audijencija“ i „Vernisaž“. Ali, nije im se omaklo da posle uspešne premijere dozvole bar jednu jedinu reprizu, nego su prećutno i bez obrazloženja zabranili dalje izvođenje predstave u koju su uložena znatna ekonomska sredstva i ogroman umetnički trud. Na sreću, predstavu je videla probrana zaječarska premijerna publika i nekoliko kolega i prijatelja iz Beograda. A da apsurd bude veći, predstava koja je imala samo jedno izvođenje zavredila je dve nagrade – Igor Borojević odneo je „Zoranov brk“ za glumca večeri na Danima Zorana Radmilovića, a godišnja nagrada za najbolju scenografiju ULUPUDS-a pripala je Milici Bajić Đurov.

Kako vi vidite epohu dirigenta Dejana Savića, koji je kao upravnik godinama „harao“ u NP, a kako nedavno smenjene rediteljke Ivane Vujić?

– Nebitno je moje uverenje da je u tom periodu u svakom smislu, a posebno u kadrovskom i umetničkom, NP ozbiljno devastirano. Mnogo je važnije, zapravo neophodno, da ovo pitanje bude postavljeno onima koji su pomenutu „ekipu“ imenovali, i u jednom prilično dugom periodu, mimo svih zakonskih regulativa, održavali na mestu upravnika ne osvrćući se na reakcije pozorišne i kulturne javnosti. Da bi ih na kraju oboje, pre isteka mandata, smenili. O odgovornosti za obavljanje dužnosti upravnika i stvarnog razloga smene javnost je bila uskraćena, jer nisu izrekli ni jednu jedinu reč. A bilo bi logično, i društveno delotvorno, da svi polažemo račune za javne poslove koje radimo, i da snosimo konsekvence za učinjene propuste.
Ali, od te uobičajene prakse u zrelim demokratskim društvima mi smo nedopustivo daleko udaljeni.

Preuzimajući nedavno funkciju novog upravnika za koju ga je Vlada Srbije imenovala bez konkursa, mimo zakona, glumac Svetislav Goncić je rekao da se nalazimo u novom vremenu i jednoj novoj Srbiji, i da je NP osnovna republička institucija koja u estetskom i umetničkom smislu treba da isprati ono što današnje vreme nosi. Šta još krasi taj „futuristički projekat“ vlasti, osim obezvređivanja zakona, pravosuđa i institucija?

– Ne mogu da se otmem utisku da živimo u novoj-staroj Srbiji, Srbiji iz devedesetih godina. Izgleda da su politička deca koja su u međuvremenu stasala, u novim društvenim okolnostima nastavila tamo gde su njihovi roditelji prisilno zaustavljeni. Možda je Božija pravda da baš oni završe pogubnu politiku koju su njihovi politički kreatori i staratelji započeli. Nažalost, iako svoju zemlju gledam s ljubavlju i čista srca, ali i otvorenih očiju, rasterećen bilo kakvih ličnih političkih ambicija, ja to blagostanje i „zlatno doba“ ne primećujem. Naprotiv. Vidim neograničenu vlast jednog čoveka, bezakonje, raspad institucija, korupciju, ustoličenje laži umesto istine, depresiju, svesno širenje straha, i iz dana u dan sve vidljiviju beznadežnost. Crno bez belog. Želim da verujem da je pomenuta izjava novog upravnika nužni političko-partijski folklor. Ali, ubrzo će vreme pokazati da li se moje verovanje obistinilo.

U međuvremenu, predstave koje ste režirali na drugim scenama igraju se kao hit – „Večera budala“ skinuta je sa repertoara Zvezdara teatra posle trinaest sezona, kada je preminuo Lane Gutović. U Zvezdari je marta ove godine bila i premijera vaših „Berača snova“. Da li danas možete da radite samo u pozorištima koja se ne plaše da vas angažuju?

– Kako mi je prilično dobro poznat mehanizam funkcionisanja srpskih pozorišta, odavno se ne preporučujem upravnicima i ne nudim režije. Jedino sam u dva navrata neuspešno nudio konkretne komade matičnom pozorištu, i strpljivo čekao poziv zainteresovanih uprava na saradnju. No, slutim da se vladajuća stranka manje „meša“ u kulturu nego što mi mislimo. Verujem da oni nisu izričiti i ne zabranjuju baš svim neistomišljenicima da rade, već te odluke donose upravnici prepuni straha da se ne zamere svojim nalogodavcima. NJihova briga nije da se bave teatrom koji im je poveren, nego da demonstriraju pravovernost i rade ono što smatraju da bi njihovi šefovi želeli da učine. Prirodno je da neće ponuditi režiju reditelju kojem je Vlada Srbije bez obrazloženja otela legalno osvojeni mandat, a naročito što mu deset godina nije dozvoljeno čak ni da režira u matičnoj kući.

Zašto su danas umetnici toliko zastrašeni, ili su možda samo ravnodušni prema onome što se događa vama i sličnim stvaraocima i ljudima oko nas?

– Ako je iko u onim miloševićevskim i ovim smutnim vremenima pokazivao građansku kuraž bili su to umetnici, posebno glumci. Istini za volju, devedesetih smo imali više energije, vere, volje i snage. Naša generacija se vremenom prirodno osipala, obeshrabrivala i umorila. Mlade generacije rođene devedesetih i kasnije nisu čak ni upoznate sa mračnim periodom čije plodove sada ubiramo, i imaju, bojim se, drugi pogled na stvarnost i život. Mladi su racionalniji, znatno praktičniji, i u velikoj meri su lišeni ideje o opštem dobru i višim ciljevima. Aktuelni društveni poredak i nakaradna stvarnost u kojoj se razvijaju i formiraju, nesumnjivo ih uverava da je smisao života u ideji da sa što manje truda, ne razmišljajući o bilo kakvim skrupulama, što pre ostvare svoje kratkoročne ciljeve. Oni mnogobrojni i ponajbolji, koji ne prihvataju vladajuća životna pravila, nažalost odlaze odavde. Sreću traže diljem Zemljinog šara, sa namerom da se nikada ne vrate.

Da li se nadate da će vam novi upravnik Svetislav Goncić ipak dozvoliti da režirate u NP, čak i posle ovog razgovora u Danasu, koji je targetiran kao neprijatelj države i ove vlasti?

– Neposredno pred smenu, bivša upravnica Ivana Vujić želeći da ispravi veliku nepravdu, kako je sama navela, ponudila mi je da režiram. Dogovorili smo se da postavim „Banović Strahinju“ i da obnovim „Zagonetne varijacije“. Da li će se to obistiniti, ne znam. Ali, znam da sam davno prestao da se čudim, iako se uvek, ipak, iznenadim. Verovatno se potajno dobru nadam.

Kako u bezakonju sačuvati dostojanstvo

Možda je u vašem „slučaju“ još „zanimljivije“ to što ste izgubili i sve sudske sporove koje ste vodili protiv ovog bezakonja prema vama. Kako to objašnjavate?

– Opšte je poznato da građani nemaju poverenja u nezavisnost našeg sudstva. Uprkos toj obeshrabrujućoj činjenici, potajno sam se nadao da ću imati sreće i naići na moralnog sudiju i da ću – golim okom viđenu istinu i pravdu, uz pomoć prvorazrednog advokata, ipak, dokazati u sudskom postupku. Bio je to jedini legalni i uljudni način da kupim duši mir, i makar pokušam da odbranim dignitet svoje profesije i esnafa, i sačuvam vlastito dostojanstvo.
Nažalost, izgubio sam sporove koje sam vodio sa državom, ali sam dobio spor sa jednim sindikalnim rukovodiocem, koji me je klevetao zarad interesa partijskog izabranika.
Dugogodišnji sudski sporovi su me osvestili, i uverio sam se u nešto što sam slutio, a što je davno napisao Puškin: “Na zemlji nema pravde, a nema je ni gore“. Prihvatio sam sugestiju advokata, i zbog ogromnog broja znatno ozbiljnijih predmeta iz Srbije okončao sam sudsku agoniju i odustao od traženja pravde u Strazburu.

Jirži Mencl, Miloš Forman…

Vreme Đurovićeve uprave u NP, između ostalog, zapamćeno je po gostovanju oskarovca Jiržija Mencla, koji je na Velikoj sceni režirao „Vesele žene Vindzorske“ i operu „Zaljubljen u tri narandže“, na kojoj je Đurović bio koreditelj.

Zahvaljući svojim češkim vezama (diplomirao je na akademiji u Pragu), dogovorio je i saradnju sa oskarovcem Milošem Formanom, ali ona nije realizovana, jer je Đurović smenjen.

A kada je Vlada Srbije posle konkursa 2014. odbila njegovo imenovanje, javnu peticiju za Đurovića potpisali su predstavnici naše kulturne elite – Dušan Kovačević, Ljubomir Simović, Vladimir Veličković, Vida Ognjenović, Dragan Velikić, Goran Marković, Žarko Trebješanin…

U bogatoj biografiji reditelja koji je u NP potpisao i hit predstave „Tužna je nedelja“, „Puritanska komedija“, „Cijanid u pet“, „Sabirni centar“…, koji je osvajao nagrade i režirao u Pragu, Kijevu, Novom Sadu, Podgorici…, bio umetnički direktor scene Zemun, direktor i selektor Glumačkih svečanosti „Milivoje Živanović“ u Požarevcu…, koji objavljuje prevode sa češkog i slovačkog jezika i teatrološke eseje, važno mesto zauzima i njegov pedagoški rad.

Đurović je profesor na Fakultetu primenjenih umetnosti Univerziteta umetnosti u Beogradu (odsek režije), i redovni profesor na katedri za glumu Akademije lepih umetnosti.