SVEN NURDKVIST: Pravi svet postao je prevelik i prebrz

Mislim da deca koja se identifikuju sa Findusom ili bi želela da im Findus bude prijatelj ili žele da imaju oca ili dedu koji je kao Petson – uvek strpljive, fine i prisutne, koji imaju sve vreme ovog sveta da se igraju i pomažu. Mali, dobar svet koji mogu da razumeju. Oduvek sam se trudio da budem iskren i da razmišljam kako bismo ja ili moje dete reagovali u nekoj situaciji. Mnogi ljudi kažu da im se sviđaju ilustracije – svi detalji i mala bića koja mogu na njima da se pronađu – kaže za Danas Sven Nurdkvist, švedski ilustrator i pisac za decu, autor planetarno popularnog serijala o farmer Petsonu i mačku Findusu, koji je pedesetak jezika, filmovan, igran u pozorištu, koristi se u obrazovnim igrama, slagalicama, grade se Petsonove kuće u zabavnim parkovima.

Izdavačka kuća Kreativni centar objavila je ukupno osam knjiga iz ovog serijala, poslednje dve – Jadni Petson i Petson kampuje pojavile su se na ovogodišnjem Sajmu knjiga u Beogradu.

* Koliko priča sadrži ovaj serijal, koji je prošle godine napunio tri decenije i šta vas inspiriše za nove dogodovštine ova dva junaka?

– Ukupno ima 12 knjiga. Poslednje dve su jednostavne priče – jedna je za veoma malu decu i to je neka vrsta uvoda u svet Petsona i Findusa. Druga je priča – slagalica. Ima još jedan roman za mlađe osnovce početnike u čitanju i ostalih devet knjiga su slikovnice. Nekad sam crpeo inspiraciju iz odnosa koji sam imao sa svojom decom dok su bila mala kao i iz ruralnog okruženja u kome smo tada živeli. Poslednjih deset, petnaest godina nisam mnogo razmišljao o Petsonu i Findusu, osim ako me neko ne bi podsetio na njih. Oni nastavljaju svoj život bez mene.

* Poput Žorža Amada, DŽoane Roling i nekih drugih pisaca i vi ste u dečiji žanr ušli i zahvaljujući svojoj deci. Kako i kad porodične priče prerastu u knjige za svu „veliku“ i „malu“ decu?

– Uglavnom sam pokupio samo detalje – male svakodnevne događaje iz života i kako smo se moja deca i ja ponašali u različitim situacijama. Samo jedna od priča – Jadni Petson inspirisana je nečim što se zaista desilo u stvarnosti. Na neki način i Petlov minut je nastao nakon određenog stvarnog događaja, ali to je suviše duga priča da bih je ovde prepričavao.

* Šta je to u jednostavnosti života na švedskom selu što privlači ne samo „male“ čitaoce?

– Po mom mišljenju, život je mnogo jednostavniji u manjem svetu, kao što je Petsonov i Findusov. Pravi svet – svet TV i interneta – postao je prevelik i prebrz, suviše komplikovan za razumevanje. Previse loših, čudnih i zlih stvari se dešava koje ne samo da su teške za dete da ih razume, nego i odraslom čoveku. Zato može da bude pravo olakšanje da boravite u manjem svetu neko vreme. Mislim da zbog toga mnogi Šveđani vole da provedu nekoliko nedelja letnjeg odmora u starim kućama na selu, sa mnogo nižim standardima nego što su navikli. Okruženi prirodom žele da se približe sebi i da se isključe iz velikog nerazumljivog sveta oko sebe.

* Jedna od priča prevedenih na srpski jezik, „Findus se seli“ napre je nastala kao pozorišni tekst, koji ste vi i režirali, a tek kasnije je pretočen u knjigu. Koliko je za ilustratora, kako vi definišete sebe, izazov ogledati se i na sceni? Koje su još priče iz serijala imale sličnu – pozorišnu „sudbinu“?

– Želeo sam da probam. Razmišljao sam o tome da pišem za pozorište tokom tih godina. Nije bilo mnogo razlike, jer i u mojim knjigama ima dosta dijaloga, samo sam dodavao neke opise za scenario. Naravno bio sam svestan da će režiser prepraviti tekst tako da odgovara scenskom nastupu. Potpuno sam svestan da je posebna vrsta umetnosti pisati za pozorište i nikad se nisam udubljivao u to.

* Šta je po vama presudno za dobru dečiju knjigu i gde je u tome uloga ilustracije?

– Ne znam. Kad ilustrujem, ja samo crtam ono što pročitam u tekstu. Kad ja pišem i tekst, vrlo često počnem sa crtežom koji sam zamislio u glavi dok sam pisao. Onda ga menjam dok ne izgleda onako kako želim. Mnogo imaju komplikovanije ideje o svemu ovome ali ja zaista ne znam šta bih drugo rekao.

* Čime se trenutno bavite i kad vas možemo očekivati u Beogradu?

– Upravo sam počeo da radim slikovnicu bez teksta sa velikim ilustracijama punim detalja. Verovatno ćete morati dosta da se načekate do sledeće posete. Nemam ništa protiv Beograda, bilo mi je lepo, ali ja ne volim mnogo da putujem i pričam o svojim knjigama.

Uzori

* Na kakvoj ste literaturi vi odrastali i koliko je period detinjstva važan za svakog od nas?

– Sećam se ilustracija Else Beskou. Takođe sam voleo da čitam Pipi Dugu Čarapu, Vini Pua i mnoge druge za koje verovatno nikada niste čuli. Mislim, kao i većina ljudi da su bezbedno i podsticajno detinjstvo ispunjeno ljubavlju najvažniji. Ali, ne znam ni sam – nemam bolje ideje o dečijem razvoju od drugih ljudi.

* Ko su vaši likovni uzori, detaljnost i živopisnost vaših crteža neodoljivo podseća na poznatog švedskog slikara i dizajnera Karla Lašona?

– Volim Karla Lašona, ali nisam od njega učio. Proučavao sam tehniku Ralfa Stedmana. On je veoma vešt crtač penkalom i olovkom. Kasnije sam otkrio i Šona Tana i divio sam se njegovim slikama i pokušavao da naučim nešto iz njih. Ima tu još drugih ilustratora.

 

Neshvaćeni talent’]

Sven Oto Rikard Nurdkvist (1946) jedan je od najznačajnijih švedskih ilustratora i pisaca za decu. Iako je od detinjstva dobro crtao, nekoliko umetničkih škola je odbilo da ga primi na usavršavanje, ali je i bez toga, kao diplomirani arhitekta postao svetski značajan i poznat autor dečjih knjiga. Pisanju i ilustrovanju dečijih knjiga potpuno se posvetio 1983, kad je nagrađen na jednom konkursu za dečju knjigu. Dobitnik je velikog broja nagrada, posebno u Švedskoj i Nemačkoj, uključujući švedsku literarnu nagradu Astrid Lindgren, koja se dodeljuje svakog 14. novembra na rođendan književnice koja je stvorila Pipi Dugu Čarapu, kao i Nemačke nagrade za dečiju književnost. Nurdkvist ne želi da komentariše fenomen popularnosti i uspeha švedske književnosti u svetu, kaže da je to pitanje za druge.