Sveopšta površnost uništava jednu po jednu vrednost

Romantična priča o tragičnoj temi polazi od statističkih podataka da svaki mašinovođa tokom svoje karijere bez namere ubije blizu dvadesetoro ljudi. „Dnevnik mašinovođe“, baveći se pritiskom sa kojim se mašinovođe susreću svaki dan, govori o tome kako živeti nakon velikih tragedija.

Uz Lazara Ristovskog, mladog Petra Koraća, Mirjanu Karanović, jednu od uloga u filmu igra i Jasna Đuričić. Glumica koja je za lik Ružice u filmu „Beli, beli svet“ Milene Marković i Olega Novkovića nagrađena priznanjem na evropskom festivalu u Lokarnu, i koja važi za jednu od trenutno najboljih domaćih dramskih umetnica još uvek se sporadično pojavljuje na filmu. Pozorišne scene su njeno stanište i to najčešće izvan kruga dvojke. Nakon četiri Sterijine nagrade, priznanja „Miloš Žutić“ i „Zoran Radmilović“, usledili su čak i nagrade za životno delo – Dobričin prsten i nedavno „Žanka Stokić“.

* Utisak je da film „Dnevnik mašinovođe“ govori o ljudima koji su zaustavljeni u vremenu i nisu deo savremenog sveta. Kako ste vi videli Sidu?

– Isto tako. Kada sam prvi put čitala scenario, imala sam isti utisak. To je neki svet koji je za sve nas nepoznat. Postoje ti neki paralelni svetovi za koje nemaš pojma, jer si zadubljen u svoj i misliš da je to jedino što postoji. Ali nije tako. Fantastično je kada neko kao Miloš Radović to otvori samim scenarijom i snimi film na neki romantičan način. O nekom svetu koji je zaboravljen i pokaže ljude za koje je vreme stalo, gde i dalje postoji nekakva čast, plemenitost, bez obzira na težinu života.

* Pre filma „Dnevnik mašinovođe“ igrali ste u „Dobroj ženi“ Mirjane Karanović, koji govori o potpuno drugačijim ljudima. Da li reakcije publike i nagrade koje je ovaj film dobio (uključujući i nedavno Zlatnu arenu u Puli) pokazuju da je došlo vreme kada prošlost više ne sme da se zataškava?

– To je Mirjani Karanović bila jedna od prvih stvari koje je želela da sprovede – da ne možemo dalje. Ne kao društvo, već kao pojedinac. Dok se ne otvoriš i ne kreneš hrabro da gledaš istini u oči, ne možeš da ideš napred. To prvo treba da učini pojedinac a samim tim će i čitavo društvo. Rekla bih da je to vrlo važan film. Znala sam da će biti nagrađivan, jer ne može da vas ostavi ravnodušnim. Na svetskoj premijeri na Sandens festivalu bilo je fascinantno jer smo posle svake projekcija razgovarali s publikom. Ti ljudi potpuno razumeju o čemu se radi. Što znači da to nije samo naše pitanje, da taj film ne priča samo o našim problemima – našeg regiona i našeg rata. Čak i ta udaljena Amerika i država Juta to apsolutno shvataju, budući da imaju svoje sinove, muževe, očeve po raznim ratištima… Ta ženska strana je to jako dobro prepoznavala svuda, jer je to film o muškoj temi viđen ženskim očima.

* Taj film je politički vrlo jasan. U jednom intervjuu ste rekli da vas politika ne zanima kao angažman jer se sa scene sve mnogo bolje čuje nego iz Skupštine…

– I dalje to mislim.

* Postoji li danas prostora u teatru za tako nešto?

– Ne postoji. Ja nemam problem to da kažem. Postoji u nekom površnom smislu koji mene ne zanima. Ne zanima me nekakvo aktuelno pozorište gde je sve prst u oko. Gde je banalno najvažnije. Duhovno treba da bude važno. Da sve bude spakovano u način koji pripada nama. Scena je veliko mesto, veliki prostor za velike reči. Za prenos značajnih i ozbiljnih stvari. Ali neophodno je da se steknu uslovi za takav prostor. Treba mnogo toga da se sklopi – ko će to da igra, da režira… Rekla bih da sveopšta površnost uništava jednu po jednu vrednost.

* A kako generalno gledate na pozorište i kulturu u Srbiji? Vi ste napustili jednu instituciju (Srpsko narodno pozorište) da biste bili slobodni umetnik…

– Stvari su vrlo loše. Nešto bi moralo da se menja, ali o tome se priča već godinama. Nešto mora da se dogodi sa pozorištima, jer kako su slavine zavrnute, uprave pozorišta prinuđene su da se oslanjaju na sopstvene ansamble, samo na ljude koji su na plati. To može neko vreme da bude dobro, zavisi od jačine ansambla, ali onako kako ja gledam stvari, pozorište ne može da funkcioniše na tako zatvoren način. Bez razmene različitih energija. Bez međusobnog mešanja, ne može da postoji kvalitet. S druge strane vi imate gomile mladih ljudi, ja radim sa njima (na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, prim. aut.), gomile mladih glumaca. Izuzetnih darova, velikih potencijala, kvaliteta, mogućnosti, koji nemaju gde da rade. Oni završavaju akademije i nemaju posla, a to je nedopustivo. Ili će ova pozorišta morati da prežive ozbiljne sistemske promene, jer zašto je neko bogom dan da do kraja života prima platu a neko da ne dobije ni priliku; ili je na ovom društvu da krene da otvara nova pozorišta. Nešto se učiniti mora. Ja verujem u te mlade ljude, mislim da će oni nešto sami učiniti.

* Šta im govorite kao profesorka, svesni sveta u kome živimo?

– Upravo to. Svakog dana im govorim da ne čekaju jer nemaju šta da čekaju. Da će ako budu čekali propustiti sve prilike. Glumac mora da igra. Mora stalno da igra. Pogotovo mladi glumac. Ti moraš dalje da pečeš zanat da bi postao šegrt, pa kalfa, pa tek onda majstor. To je tako. A to možeš da sprovodiš samo ako radiš svoj posao. Moj savet njima je otvarajte pozorišta – u garažama, po stanovima, u kućama… gde god. Jer ovo je smrt. Za poslednjih 15-20 godina ono što sam ja zapazila jeste da je mladom čoveku jedini cilj, tako ispada, da se ogrebe o establišment. Samo da se očeše o njega. A taj establišment je smešan. Nemaju o šta i o koga da se češu. Najteže je probuditi kod njih veru u sebe da su oni najbolji, da su oni ta snaga, da oni nose duh ovog vremena. Ali to je nešto čudno, dok dođu do studija, njihovo samopouzdanje je već debelo narušeno. Te škole, osnovna i srednja, čitavo društvo, porodica, učinili su da je vere ispod nokta.

* A kakva je situacija na filmu? Vama se taj deo glumačke umetnosti dogodio dosta kasno…

– Pa da. Isto zbog takvih stvari. Ali nije to bitno. Sami ste rekli da sam kasnije počela da se bavim filmom, pa nemam bolji uvid da mogu da kažem nešto više. Tu tek manje novca imamo, a za film je potrebno više novca nego za pozorište. Snima se ponekad ponešto. Sve ređe i ređe. Filmovi se snimaju za tri-četiri nedelje ili čak 20 dana u čitavom regionu. To je vrlo sirotinjski napravljeno. Kao lutrija. Kome uspe, uspe da za 20 dana napravi film. Ali to su sad već nenormalne stvari. S druge strane moram da kažem da ženskih uloga gotovo da nema…

* A da li se stvari u tom smislu razlikuju u pozorištu?

– Ne. Ovo je i dalje muški svet. U mom slučaju imala sam sreće u pozorištu da igram gotovo sve što je Milena Marković napisala a tu je uvek žena u prvom planu.

* Kako se dogodila ta sinergija između vas dve? Nosite epitet „Milenine glumice“…

– Slučajno. Mi se nismo poznavale ranije. Ja sam samo glumica koja je bila odabrana da igra u predstavi „Brod za lutke“. Milena živi u Beogradu, ja u Novom Sadu. Nikakve dodirne tačke nismo imale. Mene malo ljudi zna i danas.

* Možda pre nedovoljno nego malo…

– To je kada si glumac iz Novog Sada.

* S tim u vezi, čini li vam se da poslednjih godina mnogo bolju pozorišnu scenu imamo u Vojvodini nego u Beogradu?

– Da, to je činjenica. Čim si malo van centra, nemaš publicitet, ali s druge strane imaš mnogo više slobode za stvaranje. Van centra mnogo je manje kontrole. Ne govorim kontrole u političkom smislu, nego uopšte, relaksiraniji si. Čim nisi strašno poznat i jako bitan, to ti olakšava život.

* Poslednjih nekoliko meseci dobili ste dve nagrade za životno delo. Kako izgleda kada glumica srednjih godina biva nagrađivana za minuli rad?

– Vrlo čudno (smeh). Sad sam se već saživela sa tim stvarima, jer je prošlo malo vremena. Smešno je. Ali nema to veze sa mnom. To su raznorazne konstelacije tog trenutka. Spoje se nekakve stvari. Moglo je i da ne bude tako. Taj žiri je bio takav te godine, oni smatraju da sam ja ta. Lepo je. Ne mogu da kažem drugačije. Ali kada su te velike nagrade u pitanju, ja se užasno plašim jer moram da izlazim u javnost.

* Bio je jako zapažen vaš spisak od 400 ljudi kojima ste se zahvalili na dodeli nagrade „Žanka Stokić“?

– Da, to je ispalo zgodno. Mada će me još dugo goniti koga sam sve zaboravila da pomenem. To je bila moja iskrena želja da se svim tim ljudima zahvalim. Videla sam na samoj dodeli da je to jako dirnulo ljude. Kada sam počela, mislili su da će biti nekih 20-ak imena, ali pošto to traje i traje… svi su se šokirali. Kažu ljudi da je to bio jedan jak pozorišni čin, što mi je drago.

/Žena s „Muškarcima koji ne plaču“

Jasna Đuričić deo je ekipe filma „Muškarci koji ne plaču“, čije snimanje počinje sredinom septembra na Jahorini. U ovom regionalnom projektu igraju: Goran Bogdan, Predrag Miki Manojlović, Emir Hadžihafizbegović, Leon Lučev, Boris Isaković, Ermi Bravo…
– To je biti prvi igrani film Alena Drljevića, sarajevskog reditelja koji je do sada radio samo kratke filmove i dokumentarce. On je bio polaznik psihodramskih radionica za ratne veterane. Na jednoj od njih došao je na ideju da bi to bio zgodan materijal za film. Scenario je sjajan. Glumačka podela takođe. Ja sam jedina žena u ekipi. Igram neku epizodu, servirku. Ali čast mi je da učestvujem sa takvom ekipom na jednom filmu, i pre svega na jednom takvom scenariju, jer kod nas ima mnogo problema vezanih za film, ali scenario je jedan od većih. Tu štucamo svih ovih godina. Zato očekujem mnogo od ovog filma.

Glumicama na filmu samo mrvice

– Meni se čini, sa ove distance, mada je mnogo vremena prošlo od „Belog, belog sveta“, da ne znam kada ću i da li ću ikada na filmu dobiti takvu ulogu. Ja sam rasla gledajući Miru Banjac i druge glumice. One su nešto i igrale. Bila je ogromna produkcija. Sad su to mrvice koje stavljaju pred mene.