Sveska sa receptima

Recepti su pisani naliv-perom. Na njenoj naslovnoj strani piše: „Knjiga za kolače Mileve Ristović“, a na prvoj stranici, takođe rukom mog oca: „Sve recepte uneo u ovu knjigu 1948. god. Ristović Aleksandar.“

Tu su mahom: kiflice sa šunkom, kolač sa makom, gizela torta, roze torta, karamele od oraha, masno testo, medenjaci, indijaner, piramide od južnog voća, štangle od urme, kaluđerski hleb, štrudle od jabuka, vanilice, testo od kestena, torta sa jednim jajetom, okruglice, potom recepti za brojne likere.

Tatin rukopis je i tada bio takav da je svaki recept bio ispisan sa istinskim utiskivanjem pera u papir, kao da se utiskuje pesma. A i ti recepti su bili pesma na svoj način.

Knjiga recepata koju je moja majka nasledila od svoje majke većinom sadrži recepte za razna sočna jela, nešto, neznatno manje za poslastice.

Tu su pašteta od džigerice, zetski kolač, pita od mesa, raštan na moj način, jagnjetina na pirinču, gurmanska čorba od pasulja, kolenica u krompiru, rolnice sa slaninom, kukler torta, oblande (grilijaš), zoro torta, saher torta, indijanski punč, pekarski krompir, krompir na dalmatinski način, kapama, jevrejske krofnice, londonske štangle. Većinu tih recepata prekucala je na pisaćoj mašini moja tetka, dok je deo pisan babinom rukom, a jedan rukom mojke majke.

Postoji, međutim, divan stari kulinarski izraz koja se provlači kroz većinu recepata koji zahtevaju da neko testo treba da odstoji: ostaviti masu da se „upozna“. Bez međusobnog upoznavanja jedne materije dobro s drugom, nema ni dobrog jela, koje god da je!

Poslednjih godina svog života moja majka je krenula da prepisuje i lepi recepte u jednu posebnu svesku, stalno govoreći da to čini ne bih li ja, kada ona ode, znala svašta da spremim.

Da ne ostanem gladna! Imala je taj večiti strah moja majka, počev od mog rođenja, jer kao beba ništa nisam htela da jedem, a rođena sam sa graničnom kilažom kojoj je malo falilo za inkubator.

Bila sam, kako se to nekad govorilo, „zlorana“. U tu svesku unela je i svoje i svoje majke kulinarsko umeće. Te sveske porodičnih kuvara dragocene su danas koliko je nekada u Srbiji bio dragocen onaj čuveni Patin kuvar.

Većina ljudi danas skida recepte u mobilne telefone sa interneta, ili ih prosto zapiše gledajući neku od popularnih emisija u kojima se kuva – ona koje se sećam iz svog detinjstva bila je čuvena emisija u kojoj je kuvao Stevo Кarapandža, a vodio je Oliver Mlakar.

Nakon majčinog odlaska, otvaranje sveske sa njenim receptima i kuvanje po njima za mene je postalo izvesna vrsta redovnog rituala i uspostavljanja dijaloga na nov način.

U svesci se tačno primećuje koje recepte sam češće koristila a koje manje ili koje još nisam: otisci masnih prstiju već umrljanih uljem, brašnom i jajima svedoče o tome. Oni su kao neka vrsta poljubaca. Stopa u snegu.

Takve su i korice te sveske: prepune tragova, a tako i treba da bude.

Кada iskoristim neki od ovih recepata koji su utisnule ruke i misli mojih roditelja, njihovih roditelja, rođaka – kao da se u rerni ili na ringlama užari neko novo ognjište, zaplamti. I, odmah je toplije.

Zato nikada ne gledam 24h Hour Кitchen.

Autorka je pesnikinja i esejistkinja. Napisala je 101 priču o stvarima koje su nestale iz našeg života. Tu knjigu pod naslovom Knjiga nestajanja objavio je nedavno Arhipelag.