Svet bez improvizacija bio bi veoma dosadan

Sa švedske scene su nam i ranijih godina dolazili nezaboravni umetnici na klaviru, kao što su Esbjorn Svenson ili Bobo Stenson, pa se sa pravom može reći da publika 33. Beogradskog džez festivala zna šta može da očekuje od Lundgrena, koji je odabran da svira na njegovom otvaranju u četvrtak, u Velikoj sali Doma omladine Beograda – jednog virtuoza prepunog emocija. Pored sjajne karijere u raznim sastavima, on se u proteklih dvadeset godina nametnuo kao jedan od onih autentičnih evropskih autora, čija verzija džez pijanizma uvek donosi nešto novo, bogateći tradiciju. Umetnički je direktor festivala u Istadu, a njegov najnoviji projekat – „A Tribute to Jan Johansson“ – otkriva široj globalnoj javnosti ogromno nasleđe čoveka koji je šezdesetih godina stvorio skandinavski zvuk u džez muzici.

* Uz kakvu muziku ste odrasli?

– Uglavnom uz pop muziku sedamdesetih i osamdesetih. S druge strane, švedske pesme svih vrsta, pa i narodne, bile su deo onoga što smo pevali po školama i slušali na televiziji i radiju. Džez sam počeo sa slušam sa petnaest godina.

* Švedska ima veliku autentičnu džez tradiciju, ali kako ste vi lično otkrili džez muziku? Slušajući radio ili ploče svojih roditelja? Kako ste se osećali kad ste prvi put čuli džez kompozicije, šta vas je u njima uzbudilo?

– Imao sam profesorku klasičnog klavira do svoje petnaeste godine, međutim ona je zatrudnela i došao je neko drugi umesto nje – džez pijanista. Njegova prva lekcija bila je da mi kaže da odem u prodavnicu ploča i kupim album – kao što je rekao – najboljeg pijaniste na svetu, Oskara Pitersona. To sam i uradio – LP je bio „Night Train“, i muzika me je odmah očarala. Ritam i zvuk tog albuma su me naterali da poželim da sviram tako dobro. Hteo sam da naučim sve o džezu i kako da improvizujem. Pre toga nisam znao ništa ni o džez muzici, niti o improvizacijama. Moji roditelji nisu imali nijednu džez ploču u kući.

* Da li biste nam pomogli da razumemo umetnički kontekst iz koga dolazite? Kakvo je bilo okruženje u Malmeu, gde ste stasavali kao muzičar? Koliko je bilo klubova i muzičara, i ko je bio najuticajniji švedski džezer tog doba za vas?

– Odrastao sam u malom gradu po imenu Ronebi, gde uopšte nije bilo džeza. Srećom, neko je uspeo tamo da organizuje džez festival kad sam napunio sedamnaest godina. Kasnije, sa svojih dvadeset, započeo sam studije na muzičkom koledžu u Malmeu – to je treći najveći grad u Švedskoj, tako da je tamo bilo puno džez muzičara i koncerata koje sam mogao da vidim. Kad sam imao dvadeset dve, otkrio me je kao talenta legendarni švedski alt saksofonista Arne Domnerus. To mi je veoma mnogo značilo na početku karijere.

* Koliko često ste imali priliku da prisustvujete koncertima čuvenih američkih džezera kad ste bili mladi? Koliko je važno videti nekog sa one strane Atlantika kako nastupa, dok se još razvijate kao umetnik? Ko je za vas najuticajniji američki džez umetnik?

– Imao sam tu sreću da sretnem par američkih muzičara dok sam studirao i živeo u Malmeu. Sa nekim velikim umetnicima, kao što su DŽoni Grifin, Herb Geler, Beni Bejli i Beni Golson, imao sam prilike i da sviram kad sam bio veoma mlad. DŽoni Grifin i Herb Geler su me čak odveli i u studio, pa sam bio u mogućnosti da snimam sa njima. Naravno, za mene je to bilo od ogromnog značaja, jer mi je pomoglo da stvarno razumem muziku.

* Kad ste prvi put osetili da ste našli svoj lični „glas“ u džez muzici?

– Tokom mojih kasnih dvadesetih godina osećao sam sve više i više unutrašnju potrebu da razvijem sopstveni stil. Ali tek kad sam 1997. snimio album „Swedish Standards“, osetio sam da sam na pravom putu – taj projekat je bio veliki korak napred za mene.

* Od svih umetnika sa kojima ste sarađivali kao lider grupe ili član benda, sa kojim ste se najbolje razumeli i zašto?

– Ovo je svakako veoma teško pitanje, zato što sam radio sa toliko njih. Ipak, moram da kažem da mi je najbolji partner verovatno Matijas Svenson, moj basista već dvadeset pet godina, sa kojim i dalje neverovatno uživam da sviram. Takođe, na vrhu liste bi bila moja saradnja sa Paolom Frezuom i Rišarom Galijanom na projektu „Mare Nostrum“ – obojica su moja duhovna braća.

* Kad ste otkrili prvi put muziku velikog Jana Johansona? Zašto ste baš njegov opus rešili da obradite u svom najnovijem projektu?

– Otkrio sam ga kad sam bio tinejdžer. Manje ili više, svako u Švedskoj je znao za njega i za njegove verzije poznatih švedskih folk pesama. Album sa tom temom – „Jazz pa Svenska“ – prodao se u preko 200.000 kopija u našoj zemlji. Uvek mi je bio san da odam počast Janu Johansonu – ideja je bila da upotrebim gudački kvartet i kontrabas, što bi donelo svež pogled na njegovu muziku, na jedan inovativan ali pažljiv način, koji je ne bi uništio.

* Kakvo je vaše viđenje sadašnjeg trenutka na švedskoj džez sceni? Da li je sad lakše ili teže ostvariti smislenu karijeru kao džez muzičar nego kad ste počinjali?

– Ima toliko mnogo sjajnih umetnika koji ne mogu da prežive, jer je premalo mesta na kojima se može predstaviti džez. Samo uzani krug uspeva da opstane u Švedskoj sa profesijom džez muzičara, a kvalitet švedskog džeza je svejedno veoma visok…

* Da li džez brzo postaje globalna muzika? Sad već znamo za sjajne džez muzičare koji dolaze iz najudaljenijih kutaka sveta, kao nikad ranije – ali, da li ste vi naišli na isti nivo razumevanja svoje džez muzike svuda kuda ste išli na svojim turnejama, i koliko to ima veze sa lokalnim tradicijama?

– Sada je drugačija situacija zbog toga što je prošlo puno vremena – skoro svi legendarni veliki muzičari starog doba su otišli… Ljudi danas idu u školu da nauče da sviraju. Za mene, moguća budućnost leži u činjenici da ljudi iz raznih delova sveta unose svoje muzičke izvore u džez. Ipak, postoji tako mnogo različitih načina na koje muzika može da se razvije u budućnosti, videćemo.

* Zašto ste se preselili u Istad? Koja je osnovna umetnička ideja iza tamošnjeg festivala, čiji ste umetnički direktor?

– Potrebna mi je tišina koju sa sobom donosi mali grad kao što je Istad. Sa festivalom želim da džez muzičarima dam mesto na kome mogu da sviraju muziku njihovog srca i da otkriju kako džez može biti velika muzika i da je uvek veoma važan.

* Ima li još uvek mesta za viziju u džezu 21. veka?

– Da, svakako. Uvek postoji nada. Za mene je džez najbolja muzika. Svet bez improvizacije bio bi veoma dosadan.