Svet gauča na izložbi „Ilustrujući Martina Fjera“ u Servantesu

Više o njiima posetioci Instituta Servantes u Beogradu mogu da saznaju do kraja meseca na izložbi „Ilustrujući Martina Fjera“.

Spev o Martinu Fjeru (1872), čiji je autor Hose Ernandes, smatra se simbolom i nacionalnom ikonom argentinskog društva, prikazujući uz istoriju tog društva i brojne običaje, kulturu, navike i tradiciju gauča.

Ambasada Argentine i Institut Servantes u Beogradu izložbom “Ilustrujući Martina Fjera” predstavljaju 13 litografija koje je poznati slikar, crtač i graver Karlos Alonso (Tunujan, Mendosa, 1929) realizovao za izdavačku kuću Emecé.

Pored toga, uz čuvene Alonsove ilustracije za izdanje ovog speva, izložbu u Institutu Servantes, posetioce dočekuje i upoznavanje sa svetom gauča, nadaleko poznatih pripadnika argentinskog društva.

Gaučo je sposobni jahač i odgajivač stoke, karakterističan po svojoj fizičkoj snazi, nabusitosti i uzdržanom i melanholičnom karakteru.

Skoro sve poslove završavao je na konju, životinji koja je bila njegov najbolji saputnik i njegovo čitavo bogatstvo.

Gauči su se tokom dvesta godina borili protiv neprijateljstava domorodaca i teških uslova područja.

Razvili su plemenit i smeo duh.

Živeli su nomadskim životom, bez vezivanja i predrasuda, pevali o buntovništvu i voleli slobodu.  Nikada nisu imali gospodara i izdržavali su se zahvaljujući radu u polju.

Za gauče je važno mesto susreta bila pulperija (bakalnica), gde su između ostalog i pili, pevali, igrali igre…

Ni tuče nisu manjkale, izbijale su zbog odbrane časti i umeli su da se late i noževa. Istovremeno, to je bio i prostor za pauzu između teških poslova, a služio je i kao magacin za obične zanate.

Postoje i različiti tipovi gauča.

Tako je pajador svojevrsni putujući pevač čiji je instrument gitara, a okupljanja seljana predstavljaju njegov društveni život. Peva improvizovane desime pred spontanom okupljenom publikom. Borac je gaučo koji je navikao na borbe do smrti protiv starosedelaca. NJegovo naoružanje je dugi nož zvan fakon i laso sa kuglama na kraju.

Tu je i majstor, lenji gaučo bez posla, neizvesne sudbine, koji luta pograničnim predelima i beži od zakona, dok političar sudi u borbama civila i zauzima stranu.

Kada je reč o njihovoj prepoznatljivoj odeći, gauči su prepoznatljivi po ponču.

U pitanju je tkano ćebe, sa otvorom u sredini za navlačenje preko glave, koje je korišćeno kao kaput, ali povremeno i kao štit, kada se tokom borbe uvija oko ruke.

Ćiripa je vrlo lagana tkanina koja se provlačila između nogu, a pričvršćivala sa gajkama ili pojasom, poput pantalona.

Neizbežni šešir najčešće je pravljen od kože i korišćen je kao zaštita od sunca, kiše i vetra.

Maramu, koja se koristila ispod šešira, zvali su „sereno“ ili „serenero“, a koristili su je kako bi se zaštitili od sunca, komaraca ili vetra, kao i za brisanje znoja sa lica.

Čizme koje nose pravljene su od sirove kože neukroćenog, mladog konja, dok su njihove košulje pravljene od lagane seljačke tkanine, širokih rukava. Čak je i njihovo donje rublje bilo izvezeno, uz to i dovoljno široko kako bi mogli lakše da se kreću.

Ulaz na izložbu „Ilustrujući Martina Fjera“ je besplatan, a postavka će pred beogradskom publikom biti izložena do kraja februara.

Galerija Instituta Servantes otvorena je svakog dana od 09 do 17 časova.

U skladu sa važećim merama, prilikom posete obavezno je nošenje maski, a galeriju istovremeno može da poseti najviše osam osoba.