Sve(t) je jedna velika pijaca: Umetnica Dea Džanković o art knjizi „Ono što nisi bila dobro“

Promocija će biti održana za vikend, u nedelju, 12. maja, na tezgi Kalenić pijace, od (otprilike) 10 ujutru pa do 17 časova popodne, tačnije do kada bude radila tezga.

Umetnica Dea Džanković autorsku zbirku kroji stihovima pomalo nalik na haiku, i preseca je vizualima – konstruisanim kolažnim isečcima iz časopisa o modernoj umetnosti, baletu, operi, i iz jugoslovenskih porno magazina iz ’60ih.

Knjiga se bavi ženskim pitanjima, mentalnim izazovima u kapitalizmu i okruženju koje sagoreva naše duhovno biće, što nas je dovelo i do priče o oporavku od njenog Burnout performansa, za koje je dobijala i pretnje smrću.

Kritičkim tokom, doplivali smo i do umetničko-izdavačkih krugova, krajnje neblagonaklonih prema umetnicima. Prema Deinim rečima, trajektorija kroz naše izdavaštvo je bila jako obeshrabrujuća jer u Srbiji ne postoji tržište za hibridne formate – art knjige koje nisu ni čista poezija, ni čista ilustracija.

– Obeshrabrujuće je čekanje, ali je knjiga nakon par godina izašla, a obeshrabrujuće je zato što se čekanjem gubi momentum tematike. Na kraju sam se odlučila za self-publishing, jer nisam želela uslovljavanja. Sa reklamom od nekoliko Instagram objava i bez ikakvog sponzorisanja istih, do sad je otišlo već pola tiraža, što nije mala stvar – kaže Dea.

Iako će knjiga biti formlano predstavljena u Gete Institutu tokom leta, promocija u okviru Kalenić pijace donosi veliku radost umetnici.

– Knjiga nije opterećena formalnostima, nisam htela da pravim neku uštogljenu promociju na kojoj bismo pili polusirćetna vina iz plastičnih buradi. Niti je moja poezija takva, niti moja umetnost. Ona se uvek tiče diskursa javnog prostora. A Kalenić je moje ultimativno sigurno mesto koje me čini srećnom – pojašnjava umetnica i dodaje – Želim da sebi napravim radost, jer je moja poezija „iz naroda“ i neopterećena pretencioznostima, pa će i promocija biti takva.

Zaključno, tu je i treća dimenzija ove lokacije, a to je meta-komentar na srpsko izdavaštvo i svet umetnosti – sve je to jedna velika pijaca.

– Čak i kada su u igri dobra vina i fensi sirevi, sve je to jedna pijaca, i zove se art market sa razlogom, te će tako i sve jednog dana završiti na nekom buvljaku, pa zašto ne bismo preduhitrili život – ističe Dea osmehujući se.

NJen kolorit se fokusira na crvenu, to je jasno i sa ovim delom. Po sredi su jednostavne crveno, crno-bele stranice. Vizuali su moćni i upečatljivi. Poezija direktna. Oba se tiču ženskog pitanja, pre svega mentalnog zdravlja.

– Naslov „Ono što nisi bila dobro“, tamo odakle ja dolazim – iz Sandžaka, Novog Pazara, odnosi se na jedan derogativni način da nekoga prozoveš, a ne da ga pitaš kako je. Pitanje sa veoma specifičnom infleksijom – ukazuje umetnica i pojašnjava da je ova njena zbirka obeležena pomenutom frazom jer kada je počinjala da je stvara prolazila je kroz nervni i duhovni slom i veliku krizu.

U biti svega je, podvlači Dea, krah psihe, seksualna sloboda, pitanje i autonomije nad svojim telom, ali na višem nivou, pitanje autonomije tela koje vodi do pitanja autonomije misli.

– Iako preko tela, moja praksa se gradi na duhovnom i mentalnom pitanju – ko ti kontroliše misli. Telo je prag, ali um je finalna destinacija. Između ta dva postoji velika poveznica – kada si ti u svojoj glavi, a ne u svome telu. Zato ima toliko te fragmentirane telesne prisutnosti na vizualima – pojašnjava umetnica.

Isečke za kolaže od kojih je radila vizuale skupljala je po buvljacima. Sastavljani su iz više izvora: starih Politikinih zabavnika, časopisa o modernoj umetnosti iz sedamdesetih, knjiga o baletu i operi i iz jugoslovenskih porno časopisa sa zemunske pijace.

– U pitanju su velike kontemplacije. Moj omiljeni naslov je „Žena na ivici zena“ i to je ključna teza knjige – još uvek nisam dosegla zen, ali sam na ivici. To je ta kontemplacija sopstvenog stanja, šta te je dovelo do toga i kako ga prevaziđeš. Da li iko od nas može doživeti taj zen, to je veliko pitanje – konstatuje Džanković.

Problem je, primećuje, u lažnom zenu – kao jedini put se otvara izolacija od društva, na primer, beg u šumu, a da u civilizaciji ostvariš taj spokoj, to je varljiv izazov. Možeš da pobegneš od civilizacije, ali doživeti zen u ovom društvu, to je finalni test.

U takvoj situaciji upitali smo je i kakva je moć umetnosti jer je naizgled izgubila onu revolucionarnu formu da menja svet koju je imala šezdesetih i sedamdesetih. Dea odgovara da je smanjila očekivanja, s fokusom na ličnu slobodu, ali ne odustaje od društvene angažovanosti. Ona uviđa i nova stremljenja u umetnosti.

– Mogu da živim svoju vrstu istine, da se bavim pitanjima koja se mene tiču, pa gde i kod koga to rezonuje, rezonuje. Izašla sam iz opšteg kalupa, jer sam jako razočarana umetničkim svetom i njegovim funkcionisanjm. A kada sam izašala iz tih formalnih struktura, desila se ta mala sloboda. Uporedo, u svetu umetnosti javljaju se neka zanimljiva strujanja koja se tiču horizontalnog povezivanja i stvaranja mini zajednica, koja me jedino inspirišu. U životnim iskušenjima čupala me je i spašavala moja zajednica. Moj umetnički cilj je izgradnja zajednice oko sebe, a sve što se desi iznad toga je meni nagrada – konstatuje Dea.

Uprkos minimalizovanim očekivanjima, Dein umetički akt odskočio je u javnom diskursu. Odjeknula je njena rakija Suzovača od, kako i ime kaže, destilovanih suza, koja je služena gostima na njenom performansu Sudbina u kome je čitala tarot iz špila u kome svaka karta predstavlja junaka ili junakinju iz kafanskog života.

No, sebe je za umetnost izložila i na načine koji nisu prijatni, pre svega performansom Burnout u kome je okupila stotinak žena koje su vrištale pred državnim institucijama. Zbog Burnout performansa dobila je dvadesetak pretnji smrću, a oporavak od njega je bio naporan.

– Burnout je bio ispred svog vremena, da bi potom postao bum. Svaka druga Instagram stranica imala je definiciju burnouta, što mi je bilo jako drago, ali trebalo je izaći i vrištati ispred Skupštine, na Trgu i drugim lokacijama, sa 100 žena. Stvar je u tome što ne živim od svoje umetnosti i ne dolazim iz privilegovane pozicije, i zato je moja umetnost informisana intersekcijom kapitalizma, konzumerizma i šta ti sistemi rade čoveku, jer živimo u veoma čudnom trenutku. Toliko toga se traži od nas da ne možemo sve da procesuiramo. Mislim da je dužnost ne samo umetnika nego svakog od nas da nađe svoj način da (pre)živi sve ovo, a to je teško – primećuje umetnica.

U tom maniru knjiga se završava pesmom „Smisao za umor“, ali smo za kraj ipak izdvojili jednu pozitivnu „mantru“ iz zbirke koja se između ostalog bavi i isceljeljem jer je duhovnost druga strana Deinog rezovnovanja. Umetnica nam daje jedan nauk o prisutnosti i upućuje stihove pesme „Biti srećan“: „Sve je bilo lepo, samo nismo stali, sve je bilo lepo samo nismo znali“.