Svete himne

Združeni No Borders Orchestra – simfonijski orkestar sačinjen od probranih mladih profesionalnih muzičara sa prostora bivše SFRJ – i Dresdner Sinfoniker – jedan od vodećih evropskih simfonijskih orkestara za savremenu muziku – pod upravom Premila Petrovića, oživeli su zajednički muzički poduhvat AGHET za beogradsku publiku, posvećen sećanju na tragično stradanje skoro milion i po Jermena pre stotinu godina na prostoru tada raspadajuće Otomanske imperije, ali istovremeno i apelovanju na savest savremenog sveta u odnosu na sve ljude koji su progonjeni danas. Po jedan kompozitor turskog, jermenskog i nemačkog porekla priložili su ovde svoja dela, inspirisana pomenutim tragičnim iskustvom čitavog jednog naroda u XX veku, ali i ogromnim bremenom za budućnost svih onih koji su na bilo koji način, direktno ili prećutno, bili uključeni u ovaj zločin.

Velika i strašna tema, zaista. Za zajednički život najmanje dva kontinenta i svake oblasti unutar njih, koja je ma kada – a posebno u novije vreme – bila makar okrznuta progonom, nasrtanjem, pretnjama, mučenjem, ubijanjem i zastrašivanjem, kao i svime što iz toga proističe, ovo bi mogla biti veoma važna lekcija. Jer, zločin nad drugim narodom i ljudskim bićem odistinski nikada ne zastareva. I, čak kada i ako svi sudovi i zakoni na ovom svetu jednom budu od toga digli ruke, ostaje svejedno nenadoknadiva praznina u ljudima, uništeno biće i žrtve, ali i dželata, kao i svih njihovih potomaka u budućnosti, dokle god se stvari iskreno ne izgovore i poprave koliko god je to moguće do kraja. Vredi stvarno dobro razmisliti o tome.

Priču o svojoj jermenskoj baki Vahide, koja je preživela pomenuto stradanje, ispričao nam je tursko-jermensko-nemački gitarista i kompozitor Marc Sinan – inače inicijator projekta AGHET – svojim glasom ovde i sa električnom gitarom o pasu, u izazovnoj kompoziciji Helmuta Oehringa „Massaker, hort ihr MASSAKER! (an: Recep Tayyip Erdogan)“ u drugom delu koncerta, ostvarenju dakle koje upravo kroz dokumentovane činjenice i ljudski krik u ženskom horu i gudačkom orkestru, donosi političku i estetsku bazu na kojoj počiva cela ova umetnička akcija, zaokruživši tako čitav jedan emotivno-stvaralački i životni krug.

No, prethodno smo imali da čujemo još i prave svete himne jermenskog kompozitora Vachea Sharafyana u njegovoj „Surgite Gloriae“, kao i prekrasno potresnu uvodnu „Notes from the Silent One“ turske kompozitorke Zeynep Gedizlioglu. Sharafyan ponire tako do samih praslojeva jermenske zore sunaca života, na pogonskom gorivu jednog briljantnog pevača raskošnog raspona, Carla Thiemta, snažnog i odista impresivno dotičućeg govornog aparata, kao i divnog violiste Matthiasa Worma, bogatog izričaja i senzualne zvučne energije. U sadejstvu sa dudukom Araika Bartikiana, čitava duša jednog naroda i teritorije uzdigla se i doslovno ovde do pravih sakralnih visina.

Prefinjeno pak delo Zeynep Gedizlioglu za gudački orkestar, kojim je koncert i započet, ostaje da se pamti kao visokospiritualno jezgro lepote, što dotiče svačije srce bez obzira na veru i naciju. U njemu se impresivno grebanje, šuštanje, glodanje instrumenata i sva sila neverovatnih muzičkih zvukova razvija namah do bolnih jauka davnašnjih događaja, ali sa očuvanom plemenitošću dostojanstva onog progonjenog i izgnanog koji ostaje da svedoči, ne predajući se i ne uzvraćajući zlo. Veoma potresno.