Svetlana Bojković i Irfan Mensur o filmu „Pas koji je voleo vozove“: Odavde se već decenijama beži za boljim životom

Uzbudljiva priča o troje antijunaka i potpuno različitih ljudi sa periferije društva snimljena je pre 45 godina u produkciji „Centar filma“, prve klape „pale“ su 25. juna 1977. na lokaciji napuštenog rudnika Vreoci, među ostacima železničkih šina i prevrnutim vagonima, a u bioskopima je premijerno prikazana 12. decembra iste godine.

Pred današnje generacije gledalaca ovo kultno ostvarenje stiže kao deo kulturne baštine, i 27. film koji je digitalno restaurisan u okviru projekta A1 Kinoteka i sačuvan od propadanja.

Lik mlade devojke Mike koja je zbog sitnog šverca završila u zatvoru, a posle bekstva bila prinuđena da se pridruži bivšem filmskom kaskaderu Rodoljubu Rodniju Aleksiću, Svetlani Ceci Bojković donela je Zlatnu arenu za najbolju žensku glavnu ulogu na Pulskom festivalu 1978.

– „Pas koji je voleo vozove“ je moj prvi film u karijeri, i najbitniji, ne samo zato što je prvi, nego zato što je zaista bio dobar, i što se pokazao važnim u jugoslovenskoj kinematografiji – kaže naša legendarna glumica za Danas.

– Sticajem okolnosti, prvi put sam ga gledala posle tridesetak godina, dakle, sa jednom distancom, gledajući sebe kao neku devojku koja tu igra, jer to više nisam bila ja. Jako mi se dopala moja uloga, divne likove u filmu ostvarili su Bata Živojinović kao Rodni Aleksić i Irfan Mensur kao Mali, to je bio zaista veliki glumački posao koji je obeležio i njihove karijere, i naravno, pre svega, veliki posao obavio je Goran Paskaljević. Mnogo me raduje što sada postoji digitalna verzija i što će „Pas koji je voleo vozove“ nastaviti da živi za naredne generacije gledalaca, i nadam se da ću u subotu uspeti da dođem na njegovu novu projekciju u Kinoteci – navodi Bojković.

Njena junakinja, devojka sa margine bez identiteta i novca, sanja snove o odlasku u Pariz i početku nekog boljeg života, Rodni u kaubojskom odelu s konjem i magarcem putuje po provinciji imitirajući scene vesterna, nezaposleni mladić Mali, koji veruje i prijateljstvo i sirenu ljubav besciljno luta u potrazi za svojom izgubljenim psom, a ova neobična ekipa ljudi sa margine sreće se i rastaje čudnim okolnostima sudbine…

O tome koliko se naše društvo promenilo od pre gotovo pola veka, i kakva bi danas bila njena junakinja, Ceca Bojković ističe:

– Mika nema ništa osim sna da pobegne u Pariz i da tamo započne jedan drugačiji, srećniji život. A danas je snova sve manje i manje, i u tome je suštinska razlika vremena u kojem je nastao ovaj film i današnjeg. Ljudi su se jako promenili, Mika sanja da se iščupa iz kriminogenog života u koji je ušla jer nije imala previše izbora, i pokušava da sebi stvori novu šansu za neki bolji život koji je za nju negde drugde. Za razliku od nje, danas ljudi sa kriminalnim dosijeima idu u Pariz i u inostranstvo da usavrše te veštine i da svoj kriminal dignu na malo višo nivo, a ne da odustanu od njega.

Pričam ovo baš iz vizure moje junakinje,  naglašava Bojković,  žene koja je bila u zatvoru, odakle je uspela da pobengne i koja je na ivici kriminala, i iz te sfere postavljam ove zaključke.

– Ne govorim, dakle, o mladim, stručnim i obrazovanim ljudima koji više od trideset godina odlaze sa ovog prostora u potrazi za boljim i sigurnijim životom koji se ovde teško može ostvariti. Odavde se, nažalost, i dalje beži – ističe jedna od naših najangažovanijih glumica.

Mika, Rodni i Mali kroz svoje susrete i rastanke pričaju priču o ljudskom traganju za slobodom i idealnim svetom bez razočarenja, u kojem će i oni, iako nesrećni i izgubljeni u društvu bez nade moći da pronađu svoju sreću, a kako za Danas ističe Irfan Mensur, sa ove vremenske distance, sudbina Malog, njegovog junaka, možda je sada još tragičnija.

– Ništa se nije promenilo od vremena od pre gotovo pola veka. I danas postoje mladi ljudi koji su izgubljeni u svojim životima, koji ne mogu da se snađu u ovakvom poretku stvari i sistemu i besciljno lutaju, jer ne vide neku nadu i šansu u ovom našem društvu. Zato je film „Pas koji je voleo vozove“ svevremenski. On je po estetici pravi srpski genetski film, i kad pričamo o njegovim junacima govorimo o sudbinama koje su prisutne i dan – danas. I kao što vidimo, genetiku ne možemo da menjamo, možemo samo estetiku – smatra Irfan, dodajući važnost ovog Pasklajevićevog ostvarenja.

– „Pas koji je voleo vozove“ je jedan od mojih najznačajnijih filmova, uvek ga pominjem kada najbrajam najuspešnije i najvažnije uloge koje sam ostvario u karijeri, bez obzira što je on sam po sebi vrlo bitan za ovdašnju kinematografiju. Zanimjivo je, recimo, i toga se jako dobro sećam, što mi je Goran odmah dao ulogu Malog, a glumice je birao na kastingu. Iz cele Jugoslavije došlo je šest – sedam vrlo poznatih, popularnih i vrednih mladih glumica tog vremena, a ja sam dežurao u studiju i sa svakom od njih imao dijalog i probnu scenu – seća se Irfan.

– Ne bih da pominjem imena ovih glumica, a Goran se na kraju odlučio za Cecu Bojković i pakazalo se da nije pogrešio. Sećam se, naravno, pokojnog Bate Živojinovića koji je bio fenomenalan kao Rodni, koji je držao čudnu pozitivnu energiju sve vreme snimanja. Ja sam tada bio mlad, i Ceci je to bio prvi film, i bio sam zadivljen, a Bata je već bio Bata – navodi legendarni glumac, podsećajući i na činjenicu da je „Pas koji je voleo vozove“ bio njegov drugi film sa Paskaljevićem.

– Prvi put smo sarađivali na njegovom prvom dugometražnom igranom filmu „Čuvar plaže u zimskom periodu“, u kojem je trebalo da i ja ostvarim svoju prvu filmsku ulogu. Međutim, došlo je do nekih finansijskih problema, pa sam u međuvremenu snimio „Sarajevski atentat“ sa Veljkom Bulajićem. Posle „Čuvara plaže“ Goran i ja smo postali prijatelji, po kreativnosti, poslu, a onda i prijatelji privatno. Međutim, nikada više nismo zajedno radili, iako mi je posle toga dva puta nudio uloge koje nisam prihvatio. Ne da sam odbijao Gorana, nego sam smatrao da bih mogao da mu uništim film igrajući likove za koje sam osećao da nisu za mene i da u njima ne mogu da dam svoj maksimum. I on je to razumeo.

U svom sentimentalnom vremeplovu kroz ova ostvarenja („Čuvar plaže u zimskom periodu“ iz 1976. takođe je socijalna drama sa elementima crne komedije koja je kao klasik digitalno restaurisana 2022.), Irfan se seća Paskaljevića kao mirnog, emotivnog, duhovitog, ali i povučenog čoveka.

– Goran je bio intelektualac visokog kova, a to nikada nije stavljao u prvi plan, ni u razgivoru ni u ponašanju. Mnogo je znao, imao je vrlo široko obrazovanje, uživao je u svom znanju, ali ga nije koristio kao neku definiciju sebe. Tek kad si duže vremena provodio s njim mogao si da shvatiš koliko je on vredan kao ličnost, i koliko iza njegove jednostavnosti, šarma, duhovitosti i nepretencioznosti zaista stoje veliko znanje i velika dobrota prema ljudima. Dosta vremena sam proveo u prijateljstvu s Goranom, i to smatram dragocenošću u svom životu.

Ono za čim danas na neki način žali, kako navodi,  je to što profesionalno nije ostao u vezi sa Paskaljevićima.

– Kad je Goranov sin Vladimir snimao svoj diplomski film na Akademiji 2009, nisam mogao da prihvatim ulogu koju mi je ponudio zbog nekih već zauzetih termina. Žalim za tim, ne zbog karijere ili bilo čega drugog, nego zato što bih onda u svom životu zaokružio starijeg i mlađeg Paskaljevića. Mladog Paskaljevića znam još kad je bio mali dečak koji se tek kasnije opredelio za film, a danas već više od deset godina živi i radi u Kanadi. Pominjem sve ovo, jer je i to važan deo moje priče o izuzetnom i divnom reditelju koji je osvojio svetske nagrade, plemenitom čoveku i prijatelju Goranu Paskaljeviću – ističe Irfan Mensur.

Legendarna glumačka i autorska ekipa

U legendarnoj ekipi koju je Pasklajević okupio za svoj film „Pas koji je voleo vozove“ su i Pavle Vuisić, Danilo Bata Stojković, Dušan Janićijević, Drago Čumić, Ljiljana Jovanović, Janez Vrhovec, Ljubomir Čipranić, Katica Želi, Melita Bihali, Zoran Miljković… Tu je i čuveni autorski tim – direktor fotografije Aleksandar Petković Petko, scenograf Dragoljub Ivkov, montažerka Olga Skrigin i kompozitor Zoran Hristić.

Besplatne projekcije

„Pas koji je voleo vozove“ 28. januara prikazuje se premijerno na dve besplatne projekcije u Sali „Makavejev“ Jugoslovenske kinoteke – u terminima od 18.00 i 20. 30 časa. Svi zainteresovani iste večerti moći će da pogledaju film i na Facebook stranicama kompanije A1 Srbija i Jugoslovenske kinoteke od 20. 30 časova.