Svetozar Cvetković i Miša Radivojević: Naše mladosti ne bi bilo da Bate nije bilo

Govorili bi – ostaviš jednu rečenicu za taj dan – dovoljno je. Sasvim je dovoljno i tačno da jednoga dana ti ili neko drugi, deca tvoja u toj rečenici osete radost i bol vremena u kome si živeo, omirišu vlažnu travu tvog dvorišta ili sagledaju vekovnu tragičnost naroda kome pripadaš – izjavio je glumac Svetozar Cvetković.

U svečanoj sali Skupštine grada juče je održana komemoracija na kojoj su se od legendarnog jugoslovenskog pijaniste, kompozitora i aranžera Kornelija Bate Koovača, koji je preminuo 13. septembra, oprostili porodica i prijatelji.

Kornelije Kovač je vodio „svoj“ dnevnik, svakoga dana je u njega upisivao vreme koje ga okružuje, porodicu koju voli, prijatelje kojima se posvećuje, zemlju kojoj pripada. Svakoga dana u poslednjih bar 60 godina, Bata je svojom rukom i svojim notama beležio tragove vremena, svog i naših života.

Zato njegov trag nije tek veličajna muzika, već upravo znak vremena kroz koje su njegov i naši životi prolazili.

– Zato se ti zapisi muzičkog dnevnika tako i razlikuju; od Hammonda i Leslija koji kroz svoju rotirajuću cev proizvodi zvuk nalik nekim crkvenim orguljama i priziva sećanje na vreme progresivnog spajanja klasike sa novim trendovima vremena na kišovitom ostrvu, preko prve pojave začudnog instrumenta sa klavijaturama koji je mogao da piše u diferentnim bojama zvuka a na čijoj je poledjini pisalo Moog, do svih inovativnih elektronskih sprava sa klavijaturama koje su pod prstima njegovim dobijale dušu i životnost vremena u kome je živeo, zaključno sa povratkom na Stanway koji je samo čekao da sa njega obrišu prašinu i pripreme ga za velikog majstora njegove pevajuće duše – rekao je Cvetković.

– Zato danas i sam nisam pobornik ideje o beskrajnoj raznoličnosti Batinih dela, zato možda kao nekad klinac i fan „Puta na Istok“, a godinama potonjim kao sabesednik u radu na njegovim filmskim pričama – verujem da su njegova dela plod osmišljenog i realizovanog života i trag vremena u kome smo živeli, od onog progresivnog, ka onom siromašnom, ka onom nostalgičnom, pa potom ratnom, pa emigrantskom, pa sve do filmskog.

A sve je tako, prema rečima Cvetkovića, različito, a opet je njegovo. Smatrajući svojim dugom da usmeri pažnju na veliki deo Batinog rada ali i života posvećenog filmu a većma u radu sa Mišom Radivojevićem, pre par sati, kako je naveo, dobio je nekoliko njegovih reči koje u ime Mišino, svom prijatelju i autorskom istomišljeniku upućuje.

– Počeli smo da radimo na filmu i našem prijateljstvu pre više od pola veka. Od oko dvadesetak igranih filmova za dve trećine muziku je komponovao i izvodio Kovač. Radilo se kao kad je film bio nem i mlad. Bata za klavijaturom okićenom udaraljkama i drangulijama, projekcija nemog filma na platnu iznad njegove glave a iza njega ja, pun mešavine strepnje, zebnje i ushićenja, i od kraja sedamdesetih sve gluvlji i gluvlji.

Što smo duže radili sve manje se govorilo o filmu i u filmu. Monolozi, dijalozi i reči postajali su sve ređi – čitao je Cvetković Mišinu oproštajnu poruku upućenu Bati.

Legendarni reditelj i legendarni kompozitor uradili su čak dva igrana filma bez ijedne reči: „Bez“ i „Testament“.

Batina muzika je pokrila čitave filmove i u velikoj meri njegove kompozicije su izlečile i zamaskirale mnoge nedostatke vizuelne prirode tih niskobudžetnih filmova.

Mnogo što šta je posle tih Batinih kreativnih intervencije delovalo čak i raskošno. Posle tih njegovih intervencije ti filmovi nisu postali muzički, naprotiv, u te neme filmske scene sa darovitim glumcima uselio se jedan novi smisao i ostao u njima za sva vremena.
Bata i Miša radili su i „na daljinu“. VHS kasete sa filmskom slikom su putovale u Englesku i Španiju kod Bate ogoljene i mutave, a vraćale se Miši raspevane i raskošno ozvučene.

– Ti vizuelni i tonski držači nakon obrade, nosili su u sebi i jednu čudnu protivrečnost, bio je to amalgam Batine vere u zvuk i ton, i moje skepse prema slici i „imitaciji života“. Meni ostaje gluvoća i ćutanje, a svima koji znaju i prepoznaju Batine mnogostruke talente i ljudske vrline, ostaje mogućnost osluškivanja Batinih čarolija na noćnom nebu ispunjenom zvezdama – pročitao je Cvetković u ime Miše Radivojevića njegovu poruku.

– Elem, naše mladosti ne bi bilo, da Bate nije bilo, ritam koji smo preuzeli, a koji su nam on i njegovi momci preneli, vodio nas je, ne samo muzički kroz život, već su nas uputili u život sam i postavili kriterijume prema, ne samo muzičkoj umetnosti, već i prema samom životu. Bata je bio privilegija naših života, njegova umetnost, njegova ličnost, dobrota, iskrena ljubav živi u njegovoj melodiji koju pevušimo danas odupirući se vulgarnosti vremena koje pokušava da nas zgazi.

Tužan sam danas… A opet, privilegovan što sam ga poznavao, radovao se njegovoj skromnosti, uživao u njegovoj pojavnosti i muzici, verovao u njegovu ljubav prema najbližima, porodici, i najzad radio sa njim.

Brojim sad njegove ploče, cupkam uz njegov za brass orkestar komponovani narodnjak kojim Makavejev uvodi moj lik u Montenegra još 1980 – tih godina prošlog veka, nerviram se što se nervira dok ogluvljenom Mikoti pokušava da dočara osnovnu temu za Odbačenog, a gotovo su sve filmove radili zajedno, i uvek se obradujem kad me pozove ne bi li pogledao neku od novih predstava u Ateljeu 212. Bio je divan! Bata – istakao je Svetozar Cvetković.

Kornelije Kovač sahranjen je juče, u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu.