Svetozar Cvetković: Nema građanskog bunta, sve smo ispucali u vreme Miloševićevo

To mi daje mogućnost da pobegnem od stvarnosti, jer sam ja tu luzer – kaže za Danas Svetozar Cvetković.

Glumac koji nas oduševljava više od četrdeset godina danas je jedan od retkih koji u godinama koje su nam „pojeli skakavci“ nikada sebe nije osporio nijednim profesionalnim ni ljudskim gestom, u čije se ime veruje kao u umetničku i moralnu instituciju od Triglava do Đevđelije, trenutno sprema ulogu u novoj predstavi „Balkan bordello“, a u bioskopima ga gledamo u izvrsnom filmu „Pucnji u Marseju“ Gordana Matića.

Ova sudska drama, nastala po autentičnim arhivskim stenogramima i dokumentima doživela je veliki uspeh i priznanja na festivalima u regionu i kod naše publike, i dobila brojne pozive za svetske festivale.

Šta je ono što „Pucnje u Marseju“ čini tako uzbudljivim i zanimljivim?

– Jako volim taj film, i volim što sam bio pozvan da radim upravo ulogu Sent Obana, advokata optuženih. To je glumački jedna velika provokacija, ali je i istorijska provokacija igrati branioca onih koji su bili optuženi za organizaciju atentata. U tom smislu, zanatski, ova uloga iziskuje dodatni napor i sposobnost u traženju lika. Ja se advokaturom ne bavim, tako da mi je bilo vrlo drago da sam se tim bavio, i da smo zahvaljujući pre svega Gordanu Matiću i Vladi Aleksiću uspeli da napravimo jednu super atmosferu na snimanju. Ona je rezultirala time da smo uspeli da snimimo film za šest dana, što se jako retko dešava, i da povrh toga taj igrani film bude zanimljiv za publiku, i da dobije tako dobre reakcije i kod kritike.

Oban je u ovom procesu, prema pisanju Stanislava Vinareva koji je 1935. bio sudski izveštač iz Eks an Provansa, najbolje uradio svoj posao – „skinuo“ je smrtnu kaznu trojici optuženih koja je za ovaj zločin bila neminovna. Kako vi doživljavate taj period istorije?

– Moramo da se podsetimo toga da je u to vreme atentat maltene bio legalno sredstvo političke borbe, ma kako to bizarno danas zvučalo, pogotovu sa svim stvarima koje su se dešavale u našoj bližoj prošlosti. Ali, to legalno sredstvo političke borbe je tragično, uzrok smrti jednoga čoveka koji je napravio Jugoslaviju. U tom smislu, to je sigurno prvi pokušaj rušenja Jugoslavije koji rezultira do kraja s ovim što danas imamo – da te zemlje više nema, niti verujem da će je biti u doglednoj budućnosti, odnosno, budućnosti koju mi, eto, još pokušavamo da oživimo. Atentat je počinjen u lokalnom kontekstu, ali sa evropskim reperkusijama, i od tog atentata je krenuo ne samo raspad te zemlje, nego je krenuo i rat. I uvek je, kao i u Prvom svetskom ratu, atentat bio povod nečega što će rezulturati jednim opštim svetskim sukobom. Ta naša mala, lokalna, balkanska stvar, koja je možda izgledala kao sukob između nekih nacionalnih struktura, na teritoriji Francuske je poprimila drastično drugačiji značaj, i rezultirala nečim što je globalni rat.

Ovaj vremeplov je vrlo aktuelan zbog pitanja koje čujemo u filmu – ko su bili nalogodavci ubistva i ko je izdao kralja, i gledajući „Pucnje u Marseju“ ne može se izbeći analogija sa ubistvom premijera Zorana Đinđića.

– To su ipak nekako različite teme, različiti razlozi, ako uopšte postoje razlozi. U ovom našem vremenu atentat nije legalno političko sredstvo, nego je prosto ubistvo, ubistvo pokušaja jednog naroda da krene jednim putem, i skretanje tog naroda sa tog puta. To je jedan tragičan događaj za samog premijera i za njegovu porodicu, ali i za celu zemlju. I u srpskoj istoriji taj atentat igra i igraće, nažalost, veliku i tragičnu ulogu u odnosu na to šta se nama nakon tog atentata dešavalo, i kako se dalje odvijaju stvari na Balkanu. U dobroj meri se odvijaju kao recidiv atentata na premijera Zorana Đinđića.

Ni mi nismo dobili odgovor ko su bili nalogodavci atentata na premijera i ko ga je izdao. I dok naše pravosuđe i država ćute, ubistvo Đinđića se dodatno relativizuje – neki ljudi bliski ovoj vlasti zajedno sa desničarskim organizacijama javno vode kampanju da se njegove ubica oslobode iz zatvora. Kuda nas to vodi?

– Ne želim uopšte da pratim raspravu o tome šta bi trebalo uraditi sa onima koji su danas u zatvoru, jesu li nalogodavci ili nisu, želim da verujem da u ovoj zemlji pravni sistem može da postoji, da može da funkcioniše, i da neko ako je za nešto kriv mora da bude kažnjen. Ne želim da mislim da će krivci biti oslobođeni. Sve ostale putanje nas vode u stranputicu, i vode nas u totalno bezvlašće i u bezakonje, i ja ne želim da verujem da to može da se desi.

Među ljudima civilnih i prodemokratskih opredeljenja, Đinđić je bio jedina, a sada vidimo i poslednja nada za suštinsku promenu sistema – on nije želeo da bude autoritarni vođa. Da li su na ovom našem podneblju koje ima tradiciju diktature, populizma, mitomanije, nacionalizma, ljudi poput Đinđića unapred osuđeni na neuspeh?

– Kod nas su svi osuđeni na veliku skepsu i propast ako krenu putem koji vodi suviše napred – mi smo svi za to ili da idemo malo unazad, ili da idemo polako, pa da ispipavamo teren kojim se kreće. U tom smislu je većina ljudi tako gledala na Đinđića, bez obzira što je tada bio na vlasti, i mislim da je, nažalost, on doživeo svoju najveću popularnost onog trenutka kada je atentat na njega bio izvršen. Mislim da je zbilja bio jedinstvena ličnost u našoj novijoj istoriji, to što je on govorio, to što je promovisao, kako je pokušavao da vodi zemlju. Ja jesam neko ko ga je tada podržavao i ko je mogao da stane iza njegovih ideja, i da ih smatra i svojim idejama. Đinđić je bio čovek koji je mogao da nas odvede mnogo dalje, i mnogo više napred od svega onoga što se kasnije dešavalo.

Gledali smo vas i u seriji „Aleksandar od Jugoslavije“, igrali ste Slobodana Jovanovića, koji je osuđen posle Drugog svetskog rata i preminuo je u izgnanstvu, u Londonu. Da li mi danas uopšte imamo svest o tome zašto su najobrazovaniji ljudi plemenitih ideja ovde oduvek suvišni?

– Pitanje o Slobodanu Jovanoviću je jako široko, moglo bi da zahteva vrlo dug odgovor, jer se radi o jednom od najumnijih ljudi Srbije. Ne samo u to vreme nego i kasnije, s obzirom šta je sve izgovorio, šta je sve napisao, šta je sve objavljivao, kako je vodio stvari koje je vodio. Jovanović je u dobroj meri jedna nesretna i tragična ličnost, u odnosu na svoju sposobonost koju ovde Jugoslavija nakon Drugog svetskog rata nije umela da iskoristi. I smatrala ga je, uslovno rečeno, delom izdajničke politike, s obzirom da je on bio predsednik vlade u iznanstvu. Ali, mene je on zanimao kao istorijska ličnost, i kao neko ko je blizak našoj najmudrijoj političkoj i društvenoj misli, zbog čega sam na kraju krajeva i igrao tu ulogu. Trudio sam se da ga i fizički, a i iznutra, nekako zahvaljujući tom rečniku i tome što izgovara, pratim.

Bili ste i ostali Jugosloven, što nije baš popularno. Kojim premisama se može objasniti kako su ljudi te nekadašnje zajedničke domovine tako lako napustili udobnost socijalističkog kolektivizma, bratstva i jedinstva, radničkih prava, besplatnih stanova, obrazovanja…, zarad nacionalizma i rata, a naročito, zašto se mnogi još uvek s mržnjom odnose prema toj državi, čak i u ovo doba surovog neoliberalnog kapitalizma?

– Različiti razlozi različite ljude različito povezuju, odnosno, odvezuju od Jugoslavije. Od te male „Evropske unije“ koju je ta zemlja predstavljala sa svojim različitim narodima i narodnostima na jednom uskom prostoru, i koja je imala svoju lepotu i svoje probleme, ali i nešto što nas i dan – danas vezuje. A to je da ovaj jezik kojim govorimo može da se razume na različitim mestima te zemlje, i da ga ljudi i shvataju, da na njemu komuniciraju, da na njemu čitaju i drame, i poeziju, da gledaju predstave i gledaju filmove. To je nešto specifično i značajno za našu istoriju. Unutar tih malih država koje su se rodile, naravno da je bilo ljudi koji su isto bili vezani za Jugoslaviju, ali koji su se vrlo brzo opredelili za benefite tih malih država u kojima su počeli da žive. Ja sam se trudio da to razumem, ali ne mogu. I dalje razumem to da mi se čini većim i boljim kad je nešto veće, i šire, i različitije, od onoga kad je nešto malo, i potpuno isto na jednom mestu.

Da li vaša deca imaju bar približnu životnu perspektivu koju ste vi imali u Jugoslaviji koju danas svi osporavaju?

– Zanimljivo je to pitanje sa decom, a ja imam decu koja su u različitim godišnjim dobima. Moja ćerka koja ima dvadeset devet godina, doživljava Jugoslaviju kao zemlju, ona zna šta je to bilo, nekako to oseća, shvata šta je bio benefit toga, i šta smo sve izgubili s tim. Ovi mlađi ne, izuzev što moj najmlađi sin voli da se priča o Jugoslaviji, i o tome da nekada negde nisu postojale granice, ali to je sve na nivou neke igre, a ne nečeg ozbiljnog. Dok kod najstarije ćerke to jeste nešto što je jako ozbiljno, i što ona shvata i umetnički i muzički – kao jedan široki pokret jednog nekog „novog talasa“ koji se javio u toj zemlji, i koji je bio popularan, ali i kvalitetan.

Jesmo li se mi uopšte izvukli iz tih ratova devedesetih godina?

– Mislim, a pro po, nismo se mi izvukli. I mi se nikada nećemo izvući iz tih ratova koje smo vodili, jer će nas stalno neko vraćati u to, tako da nisam baš neki optimista što se toga tiče.

Zanimljiv je još jedan istorijski lik – u seriji „Porodica“ igrali ste Vojislava Koštunicu. Kako ste doživeli prvog demokratskog predsednika Srbije, kako je oficijelno ostao zapisan u našoj istoriji?

– Ja ne podsećam na njega nimalo fizički, niti on na mene, tako da sam probao da nađem neku liniju koja nas iznutra vezuje, i drago mi je kad ljudi to prepoznaju. Možda sam Koštunica kao predsednik za vreme svog mandata kod mene nije izazivao takav rešpekt kakav je izazivao dok sam igrao ovu ulogu, i kakav sam rešpekt želeo da unesem u njega. Bez obzira na te stereotipe o njemu, želeo sam da ga ipak očovečim, i da to što izgovara izgovara sa razlogom. Eto, dobro mi je da sam to igrao.

Da li bi Srbija danas možda bila drugačija da je Koštunica suštinski zaista bio demokrata, da nije pothranjivao nacionalističke ideje miloševićevske epohe, i da nije zaustavljao pokušaje Zorana Đinđića za demontiranje stranaka i lidera koji su Srbiju odveli u tragediju?

– Ja nisam neko ko će sad da optužuje bilo koga, uključujući i Koštunicu, za neuspeh nečega. On je bio takav predsednik, premijer, što god da je bio, sa vrlo specifičnim karakterom, glumački specifičnim karakterom. Vrlo određen u nekoj svojoj neodređenosti, vrlo informisan u nečemu što su ljudi zvali neinformisanost. To je sve jedan stereotip sa kojim ne možemo da računamo. Da li bi Srbija bila drugačija da je Koštunica suštinski bio demokrata, pa ako ga pitamo, on neće reći da nije bio demokrata. Na osnovu čega bismo sada mogli da tvrdimo da nije bio demokrata. Naprotiv, on je bio legalista i stalno je na tome insistirao, a i dan – danas kad bi nešto izjavio, a retko izjavljuje, insistirao bi na nečemu što je zakon i što je poštovanje zakona. Stvar je u tome što nismo svi spremni da to prihvatimo tako kako je on mislio, i što je za naše ukuse, generalno, on bio malo usporen, i malo je čekao da se stvari odviju, da dobije pravu informaciju, da razvije suštinu onoga što bi bio njegov odgovor. Bio je začudan lik, i kao tako začudan lik nije izazivao oduševljenje kod velikog broja ljudi, a ipak je imao dosta pristalica. I kao tako začudan lik i dan – danas korača ovim gradom slobodno, i na tome mu se treba odati priznanje.

Mnogi glavni akteri vremena 1990-ih i dalje su u našem političkom životu, ali više nema masovnog građanskog bunta, koji je takođe bio odlika te epohe. Šta se dogodilo – da li smo izgubili veru da promena sistema zavisi najviše od nas samih?

– Nema građanskog bunta, mislim da je to logično, i da smo sve to ispucali u vreme Miloševićevo. To je moja generacija iskusila najbolje moguće, koja je potrošila svoju energiju za sebe i za svoje potomke. Sada smo svi skupa jako daleko od nečega što bi moglo da bude građanski bunt, jer nije dobar taj sled poteza kako se stvari odvijaju u smislu bilo kakve želje za promenom vlasti. Mislim da se ta promena na ovaj način kako se dešava, neće desiti. Ali, sigurno je da postoji način u kojem bi mogao da se napravi dogovor na nekom trilateralnom nivou, u kome bi demokratija u pravom smislu jedanput mogla da počne da funkcioniše u Srbiji. Ja tako mislim.

U beogradskim pozorištima tih godina prekidale su se predstave u znak solidarnosti sa demonstrantima, a i većina glumaca je, kao i vi, bila na ulicama. Kako smo sada došli do toga da, recimo, ceo glumački ansambl Pozorišta na Terazijama ćuti što estradni pevač blizak režimu, poznat u javnosti po agresivnim i vulgarnim ispadima, na njhovoj sceni pravi promociju svoje knjige u kojoj se, između ostalog, divi ubici Zorana Đinđića?

– Bunt u pozorištu devedesetih godina je bio nešto potpuno drugačije – drugačija je bila atmosfera, drugačije su bile vrste sloboda, drugačiji su bili mediji, a sve je bilo kompletno zatvoreno. Ovde sada imamo jednu kvazi otvorenost i kvazi demokratičnost protoka informacija koja je vrlo diskutabilna, a s druge strane, ne može da se porekne da se to kao ne sprovodi po nekom zakonu, i da mediji nisu otvoreni. Ali, to je dupla igra, i u toj duploj igri je pitanje šta je laž, šta je istina, i gde se tu smestiti. Ta priča oko toga da se promoviše u Pozorištu na Terazijama pevač koji je blizak režimu, kako to nazivate, nema veze. Koga je to poremetilo? Poremetilo je pozorište, poremetilo je one ljude koji idu u pozorište, a ovaj grad nije ništa poremetilo. Danas možete sve svuda da očekujete, ništa nije začudno, može sutradan u nekom pozorištu da peva neka narodna pevačica, što ne bi? Jer, neće se ništa desiti. To što gledamo na televiziji je mnogo gore, u kompletnom rijalitiju, generalno, takvom kakav je, tako da smo svi skupa navikli na jedan konstantni rijaliti. I sad, ako hoćeš gledaš ga, ako nećeš, ne gledaš ga. Ja biram da ne gledam, i nemam pojma da se to dešava.

Šta je ono što se danas može ponuditu građanima kao dobra demokratska opcija, i šta nam je činiti kada stručni, razumni i moralni ljudi ustuknu pred agresivnom prostotom i gotovo se više ne mogu ni čuti u široj javnosti?

– Verovatno da u našem društvu ima nešto što bi se moglo ponuditi građanima kao vrsta alternative, kao što se svojevremeno ponudila kao vrsta alternative stranka koja je danas na vlasti, pa je toliko dugo na vlasti. Dakle, ona je smenila ono što se zove demokratska opcija, i smenila je nekoga ko je bio demokratski predsednik, Borisa Tadića. Ja se sećam noći u kojoj se to desilo – prelazio sam iz Mađarske u Srbiju kada mi je carinik viknuo: Cvele, pobedilo smo, što god to značilo. I uvek će neko da pobedi, i uvek ćemo da se radujemo njegovoj pobedi, ako ne ja, onda neko drugi. Sigurno je da mora da postoji alternativa nečemu što je bilo koja vlast, u bilo kom trenutku. Ali, pitanje je kako tu alternativu promovišete, i kako ideje te alternative dolaze do onih koji bi mogli da se stave iza politike koja se u toj alternativi zastupa. U ovom trenutku ja ne vidim da je ta snaga sposobna da na demokratski način dođe do svojih glasova. Zbog niza razloga, niza okolnosti, zbog medijske pokrivenosti, zbog neslaganja onih koji sebe zovu opozicijom, zbog stalne kompromitacije koju vlast sprovodi nad ljudima koji su u opoziciji, ma koliko ta kompromitacija može biti neistinita. Znate, kad nekome stalno sipate nešto u uvo, onda on počne da veruje da je tako. Dakle, nije to baš naivno kod nas, puno vremena ćemo čekati do trenutka u kome bismo mogli da doživimo nešto što je normalni demokratski proces.

Da li vladajući kreatori ovakve javne i političke scene samo igraju na „kartu“ mentaliteta – ovde su se agresivni, manipulativni ljudi, oni koji vređaju i drugima ne dozvoljavaju da govore „uskačući“ im u usta, odvajkada smatrali odvažnima, moćnima i sposobnima?

– To što ljudi koji su u poziciji da u ime vlasti uskaču drugima u reč nije ništa novo, to traje godinama. I to jedan specijalitet koji je bizaran, i koji je s jedne strane komičan, ako te ne interesuje to što oni govore. A ne može da te interesuje, jer se tu ništa ne razume. S druge strane, ti ljudi u ime trenutne vlasti sprečavaju onoga ko bi želeo nešto da kaže, a to je mehanizam kao u pozorištu, pozorišno sredstvo. Neko govori tekst, pa onda drugi krene da govori preko njega, i ti onda ne razumeš ovoga koji govori glavni tekst. To se prenelo na televiziju, i tako funkiciniše, i nije posebna vrsta bezobrazluka, nego je sistem. Sistem je tako napravljen – ljudi dobiju uputstvo kako da se vladaju, kao što glumac dobije uputstvo kako da se vlada, i onda predstavlja nešto, nešto igra. I ti ljudi isto nešto predstavljaju, igraju i postižu rezultat. Nema baš aplauza, ali ima neka psovka.

Atelje 212, scena koju ste tokom četrdeset godina karijere obeležili kao glumac, ali i kao sjajan upravnik u najteže vreme za sva pozorišta, imaće uskoro 65. rođendan. Šta je ono što od Ateljea u vama najdublje živi?

– Najduže u Ateljeu živi mit, a mit je neuhvatljiv, o mitu ne možete da kažete da je uvek istina, a isto tako ni da je baš laž. Ali, jedan mit koji je stvoren kroz sve ove decenije opstao je da živi i sa ljudima koji više nisu među živima, i sa nama koje je kao klince uvela Mira Trailović, i dovela na veliku scenu Ateljea 212. Ona je u nas, zahvaljujući sebi i svom poznavanju pozorišta, zajedno sa ljudima koji su bili uz nju, Jovan Ćirilov, Borka Pavićević, Danilo Kiš, Dragoslav Mihajlović Mihiz, Muci Draškiću, Zoran Ratković, utkala nešto što nas čini ljudima iz Ateljea, i čini da smo vezani za to pozorište. Kad sam došao 1980. nisam mogao da pretpostavim da ću posle godinu dana da postanem predsednik upravnog odbora tog pozorišta, i da ću deceniju i nešto kasnije da budem i direktor. A i kad sam bio direktor, nisam mislio da ću tako lako da se vratim u, uslovno rečeno, samo glumački posao – najlepši posao kojim se možete baviti u životu i u pozorištu. I kad je bio dobar i kad je bio loš, Atelje 212 je za mene bio pribežište od svega lošeg što mi se dešava u životu, i za sve ono najbolje što je moglo da mi se desi. Često puta prođem pored Ateljea tokom dana i pomislim: da li je moguće da sam dvanaest godina kao upravnik svako jutro ovde dolazio u osam ujutru, da li je moguće da je toliko dugo trajalo, i da nije ostavilo traga na meni. Najdublji trag je ovo što pričam, trag velikih ljudi, trag velike kreativnosti, trag najproduktivnijih stvaralaca u ovoj zemlji. Oni su napravili neke od svojih najznačajnijih predstava upravo u Ateljeu 212. Odigrali ih, i poslali ih u zaborav.

Ovaj jubilej Atelje obeležava „Balkan bordellom“, koprodukcijom sa kultnim njujorškim pozorištem Elen Stjuart La MaMa, i Teatrom Kendra iz Prištine, a predstavu potpisuju albanski autori, dramatičar Jeton Neziraj i rediteljka Blerta Neziraj. Koliko vam znači ova saradnja?

– „Balkan bordello“ je napisan po Orestiji Eshilovoj, pisao ga je ne tako skoro Jeton Neziraj. Taj se komad već igrao u Crnoj Gori i u Prištini. Ovo što sada producent Beka Vučo preko svoje nove fondacije pokušava da uradi – da poveže Teatar La MaMu i Atelje 212 nakon šezdeset pet godina, i prvog nastupa La Mame na Bitefu u Beogradu, i to preko jednog ovakvog komada, sa ovakvim autorima, jeste ogroman korak za pozorišni svet. I jedan ogroman korak koji je ne samo pozorišni, nego i ljudski, zbog toga što je, recimo, u ovoj podeli Oni Džonson koja igra Klitemnestru, glumica koja je igrala na tom Bitefu kada je La Mama prvi put gostovala u Beogradu. To je, dakle, pokušaj spajanja jednog sećanja, jedne prelepe tradicije u nešto novo što je vezano za vreme u kome sada živimo, i što daje drugačiji pogled na svet preko refleksa na Eshilovu Orestiju sa prototipovima likova za koje mislim da su nam poznati – Klitemnestra, Egis, Agamemnon, Orest, Elektra, Pilad, Kasandra, Esma. Izvrstan je komad, sa velikim uzbuđenjem ga trenutno radimo i nemamo puno vremena. Ali, verujem, s obzirom da ćemo ga u novembru izvesti u Prištni i ovde, a na proleće u La MaMi u NJujorku, da je to predstava koja će se igrati i dosta kasnije.

Šta je danas još opstalo od vaše verujuće mladosti?

– Svetlo koje sija u mraku, a taj jedini mrak koji sija u našim životima jeste pozorište. Za mene. To svetlo daje put, taj put nije nimalo realan, taj put je prilično utopistički, taj put se zasniva samo na idejama. I na nekim lepim emocijama kojih možda više nema, koje su nestale, ali koje ostaju kao sećanje. Pozorište je velika sloboda, ali da se ne ponavljam prečesto – jeste mi LJuba Tadić rekao, kad sam bio jako mlad: E, moj drugić, ima mnogo lepših stvari u životu od onoga što je pozorište. Jeste, drugić je verovatno u pravu, ali jesam i ja u pravu kad lepotu nalazim u predstavama koje igram, u svojim partnerima i partnerkama koji su sa mnom na sceni, i u životu koji mi je napravilo pozorište, koji me mazio, a koji me je često puta i ošamario, i koji mi ne da da mirno i spokojno živim kako mislim da bi bi možda trebalo. Ali, zato postoji pozorište.

Strah od sukoba i rata

Naša javna sfera nikada nije izgledala strašnije – toliko nevaspitanja, mržnje, neznanja, laži, pretnji, napada i ponižavanja neistomišljenika, čak ni 1990-tih godina nije bilo zastupljeno u prorežimskim medijima. Da li bi trebalo da nas plaši ovakva situacija?

– Mene plaši stalna mogućnost sukoba u kojem smo mi potencijalni učesnici, ne samo sa okolnim zemljama i narodima, već i iznutra. Svestan sam da nijedna generacija u ovoj zemlji nije prošla bez sukoba i ratovanja, i nikako ne bih voleo da se to desi i mojoj deci. Ako od nečega imam strah, to je taj strah od sukoba i rata.

Autentična priča o Golom otoku

Šta se događa sa filmom o Golom otoku reditelja Miloša Miše Radivojevića koji se zasniva na autentičnoj priči, čije je snimanje zbog pandemije nekoliko puta odloženo?

– U nekoliko navrata smo već dobili mogućnost da radimo „Ostrvo na dnu“, koje obrađuje zanimljivu temu s Golog otoka početkom 1950-tih godina. Sada smo pred kraj zatvaranja budžeta, ali zbog pandemije i sada čekamo proleće sledeće godine, i bolje vreme nego što ga sada imamo. Ta priča koju obrađujemo u scenariju je vrlo specifična, lična priča starog profesora Kičića, dede glumca Gordana Kičića, koji je bio jedan od Titovih lekara iz konzilijuma. On je pred svoju smrt ostavio Miši u amanet sva dokumenta na osnovu kojih je napravio ovaj uzbudljiv scenario iz vremena Informbiroa i Golog otoka, i koji će kao jedinstvena priča sasvim će sigurno biti iznimno zanimljiva publici, i svima onima koji prate ono što je Miša kroz svoj život radio.

Moja društvena aktivnost doživela je neuspeh

Izgubili ste veru u javni angažman?

– Nije da „perem ruke“ od toga šta nam se dešava, ali ne mogu da se borim sa tim. Nemam sredstava, ni ličnih ni mentalnih, da ulazim u borbu protiv toga. Imam sredstva koja se zovu glumačka, koja koristim na sceni, i na filmu, televiziji, i to je moje polje. Sve ostalo što bi bilo moja društvena aktivnost, doživelo je do sada velike neuspehe. Tim neuspesima se ne ponosim, ali nisam ni neko ko će reći – ništa nisam pokušao. Pokušao sam, izgubio sam, i sad me pustite da radim svoj posao. Nije istina da me ne interesuje kakva je zemlja u kojoj živim i kako se živi u toj zemlji. Interesuje me, i hoću da dam doprinos tome, ali da se napravi neki sporazum, a ne da dođe do sukoba.