Svetozar Cvetković: Stručnjaci su sprečili da broj žrtava bude vratolomno visok

Sve se na neki način promenilo. Ljudi su vrlo skloni da zaborave neke stvari. Tek kad je ovo krenulo, setili su se španske groznice i koliko je tu bilo žrtava. Pričali smo o Prvom i Drugom svetskom ratu, a ne znamo koliko žrtava je odnela španska groznica. I ovo je bila jedna opasnost takve vrste, o kojoj i dalje ništa ne znamo – kaže za Danas glumac Svetozar Cvetković, govoreći o postkovid svetu koji nas čeka.

On ističe da su ljudi u periodu izolacije, mogli da sede kod kuće i da ih nigde ne dotiče, šta se dešava oko njih.

„Ali kad neke od vaših prijatelja to zakači, pa onda kad u mom nekom okruženju, dvojica mojih prijatelja i poznanika, izgubi život od toga… Onda kažete sebi, pa čekaj to je tu. A TO je još uvek tu. Bar u našoj svesti“, objašnjava Cvetković i dodaje da su se svakojake teorije vrtele oko toga ko je i kako napravio korona virus.

„Koještarije. Gluposti. Ovo vreme je kod nas proizvelo masu dobrih stvari, ali i masu gluposti. Ne samo kod nas. Šta je sve američki predsednik izgovorio na svojim konferencijama za štampu. Nijedno ozbiljno lice u srednjoj školi ne bi moglo da prođe bez posledica a da lupa takve gluposti“, ističe glumac.

Nagrađivani film belgijskog reditelja i producenta Dimitri de Klerka „You Got to My Head“ (2017), u kojem Cvetković igra glavnu ulogu, ovih dana je na repertoaru onlajn bioskopa Moj OFF.

Radnja se odvija u pustom delu Sahare, gde usred misteriozne automobilske nesreće mlada žena ostaje izgubljena i sama. Džejk, arhitekta je odvodi najbližem lekaru i saznaje da ona pati od posttraumatske amnezije.

Očaran njenom lepotom, predstavlja se kao njen muž, daje joj ime Kiti i počinje da stvara život za kojim je uvek žudeo.

„Nemam neki odnos kao da je prošlo neko vreme, mada jeste film sniman pre skoro pet godina, zato što je stalno negde po svetu. Početkom godine je prikazan u Njujorku i u Los Anđelesu i sada, zbog epidemije, igra na tim platformama u Americi. Kako se sada filmovi i gledaju“, priča Svetković.

On je, kako kaže, sasvim slučajno dobio ulogu u filmu, budući da je prvobitno sam reditelj planirao da glumi uz Delfin Bafor, kojoj je film i posvetio.

„Sama glumica je rekla da bi radije igrala sa jednim glumcem a ne sa njim kao rediteljem. On je poslušao i krenuo u potragu. Nije mogao da traži američke glumce za to, jer nije imao budžet, a trebalo mu je neko ko dobro govori engleski jezik. Preko svog prijatelja Zorana Tasića, reditelja koji živi u Parizu, došao je do mene. Snimanje je već bilo počelo, kada sam ja stigao. Sa svima njima prvi put sam se sreo u sred pustinje. To putovanje i snimanje samo je po sebi vredno, zato što ja to inače nikada ne bih doživeo. Tri nedelje smo proveli u marokanskom delu Sahare, iza Atlas planine, gde nema apsolutno nikoga. U beduinskom kampu, bez mobilne mreže, interneta, bez ikakvog kontakta sa Evropom i sa svetom, sa bilo čim što se dešava. U današnje vreme sveopšte komunikacije i dostupnosti svih informacija, prilično lekovito deluje kada se izdvojite od celog sveta“, naglašava glumac.

U periodu samoizolacije, publika je imala priliku da ga gleda i u popularnoj TV seriji „Tajkun“.

Upitan da li misli da se u poslednje vreme srpska produkcija TV formata, približila svetskom nivou, odgovara da ne samo da mu se približila, već da ga je preskočila.

„Odjednom se sve to desilo. I da nije bilo epidemije, i nastavilo bi se tim ritmom. U trenutku proglašenja vanrednog stanja, mislim da smo imali negde 23-24 serije koje su se u tom momentu snimile. Jedno vreme su u svetskoj kinematografiji mladi autori, koji nisu mogli da snimaju svoje igrane filmove, snimali muzičke spotove. Preko te muzike mogli su da realizuju neke svoje ideje. I serije su na sličan način dale mogućnost autorima da rade svoje filmove na televiziji, u jednom dužem ili kraćem serijalu. To je isplativo i za emitere, jer se prodaju minuti vezani za reklame, pa serije imaju veliki komercijalni efekat“, objašnjava Cvetković dodajući da misli da će se realizacija započetih projekata, nastaviti tokom leta.

Korona je kulturu preselila na internet, pa su tako i brojne predstave prikazivane na Jutjubu.

„Mnogo je lakše staviti film na internet ili televiziju nego pozorišnu predstavu. Pozorišna predstava se obično snima zbog informativnog karaktera. Ekrane može da zameni bioskopsko platno, ali je sa predstavama to vrlo diskutabilno. Može biti i vrlo neprijatno gledati snimke predstave, čak i jako dobrih. Ali bila je nužnost nešto emitovati da ljudi ne zabrave da postoji pozorište. I u ovom času je tako, jer bismo već igrali predstave da možemo. Jedini dobar znak jeste ćemo barem tokom leta na Tašmajdanu nešto igrati. Tu će tokom tri nedelje beogradska pozorišta izvoditi pojedine svoje predstave“, naglašava glumac.

Atelje 212 će izvoditi kulturnu predstavu „Art“, u kojoj Cvetković igra zajedno sa Tihomirom Stanićem i Branislavom Zeremskim.

„Ona je izvesno efektna i bezbedna, jer smo samo nas trojica na sceni, ne približavamo se mnogo jedan drugome, ne ljubimo se, ne grlimo se… a publika je dovoljno daleko i može da uživa u svemu“, ističe Cvetković.

Upitan da prokomentariše odluku Vlade Srbije da smanji budžet za kulturu zbog epidemije, odgovara je to nije ništa iznenađujuće.

„Smanjen je jer neko ko o tome odlučuje misli da se umetničko delo rađa iz neke muke, autorstva, samostalnosti… To jeste tačno. Ali ne treba da bude pravilo. Zbog toga su neka sredstva zbilja neophodna. Nemačka je u trenutku proglašenja pandemije podigla budžet za kulturu za 50 milijardi evra. Ja sam prvo mislio da je štamparska greška. I to namenski za ljude koji su vezani za samostalne projekte, za samostalne umetnike koji nemaju stalne plate, za plaćanje njihovih stanarina… Glupo je da to upoređujemo sa bilo čime kod nas. Ali, kako bih, rekao – dobro je da smo živi. Da kultura još uvek odaje identitet naroda kome pripadamo, a da to nije šajkača i taraba. Nemam ništa ni protiv šajkače ni protiv tarabe. Ali postoji jedan duh koji je drugačiji i progresivniji i koji može da se meri sa svetom, samo je važno da to neko percipira“, objašnjava naš sagovornik.

On se, kako kaže, tokom perioda samoizolacije pridržavao preporuka kriznog štaba.

„Šta je trebalo da kažem – neću, ovi ljudi nemaju pojma? Nisam to rekao. Verovao sam tome što mi se saopštava i trudio sam se da pazim, i ja i cela moja porodica. Bilo je toliko stvari koje su mogle da se obave. Deca idu u školu onlajn, pomažete njima. Pomažete sebi. Postoje i filmovi i knjige i nezavršeni poslovi koje imate. I na neki način, to vreme se zbilja nečim konstruktivnim ispuni. Ne mogu da kažem da mi je bilo dosadno. Bilo je uvek posla. A neće mi biti dosadno ni sad kad počnemo da radimo van kuće“, priča Cvetković.

On se seća epidemije velikih boginja, kada smo samo mi bili usko vezani za epidemiju.

„Mogli ste da sednete u kola i da odete negde. Sada nemate gde da odete. Ne zna se gde je gore. Postoji Live Earth kamera na Tajms skveru u Njujorku i vidite da tamo, gde obično šeta oko 200-300.000 ljudi, sada ima njih petoro i tri bicikle. Tako je već tri nedelje. Trg svetog Marka u Veneciji je do pre tri dana imao tri čoveka. Juče sam prvi put video 50 ljudi. Ima nečeg lepog u tome kad je nešto odjednom prazno. Ima taj spot koji se vrteo i na Evroviziji, koja se nije odigrala, a koji je snimila Marija Šerifović sa „Molitvom“ u praznom Beogradu. Beograd lepo mesto“, naglašava sagovornik.

On dodaje jeste bio trenutak spoznaje da je svet lep i kad je prazan.

„Strašna je ta situacija u Italiji gde je sve trajalo tako dugo, jer je taj broj žrtava jako veliki. Medicinski i biološki nisam mogao da shvatim kako ta Italija, koja je blizu i Hrvatskoj i Sloveniji, do te mere ima takvu zaraženost, a u ovim zemljama je minimalno, i više od dva puta je manje nego što je kod nas. Mislim da ljudi nepravedno to tretiraju kao loš sistem kod nas, a bolji kod njih. Ne slažem se s tim. Ta dva sistema se jesu razlikovala, ali i ovde postoje stručni ljudi koji su mislili najbolje i na neki način sigurno su sprečili da ti brojevi idu vratolomno gore kao što su išli u nekim evropskim državama, pogotovo na Zapadu. To se ne da porediti sa ovim što je kod nas“, zaključuje Cvetković.

Nagrada u Hjustonu

Svetozar Cvetković je za svoju ulogu u filmu „You Got to My Head“ nagrađen na Filmskom festivalu u Hjustonu. Obaveštenje o tome dobio je mejlom, zbog čega je, kako objašnjava, prvobitno mislio da je šala.

„Ti trenuci kod dobijanja nagrada su vam najprijatniji kad ne znate da vam je film na nekom festivalu niti da tamo postoje neke nagrade. Onda vas neko pozove telefonom ili pošalje mejl i kaže dobili ste nagradu“, ističe glumac, dodajući da mu se nešto slično desilo i sad kada je nagrađen u Majnhajmu za ulogu u filmu „Gorila se kupa u podne“ Dušana Makavejeva.