foto promo martin funckParadigma civilizacije opstala je do druge polovine dvadesetog veka, a novi život udahnuo joj je Arnold Tojnbi svojim desetotomnim delom „Proučavanje istorije“. Prvi tomovi objavljeni su tokom 1930-ih, ali uticaj ovog dela se potpuno osetio tek nakon Drugog svetskog rata.
Tojnbi je svet podelio na dvadeset jednu civilizaciju, od kojih svaka ima svoje specifične kulturne i nadasve religijske osobine i svoju unutrašnju logiku kojom se može objasniti njen uspon i pad.
Nakon pustošenja koje je doneo Drugi svetski rat, ovakvo gledište, koje se usprotivilo univerzalnom narativu napretka, naišlo je na razumevanje čitalaca širom sveta.
Međutim, iako je njegovo monumentalno delo javnost naširoko prihvatila, Tojnbi je među istoričarima ostao autsajder.
Zapravo, status svetske istorije unutar same discipline je u većini zemalja bio nesiguran sve do 1990-ih.
To nije ni čudo, budući da je u mnogim delovima sveta posleratni period predstavljao doba građenja nacije.
U mnogim sveže nezavisnim bivšim kolonijama, naročito, stvaranje nacionalne istorije bilo je na vrhu liste zadataka.
Imajući u vidu ravnotežu političke moći, istoričari u ovim nacijama koristili su evropsku prošlost kao aršin za merenje istorije sopstvenih zemalja, namećući im narativ razvoja oblikovan po uzoru na zapadni.
Nadmoćnost anglofone istoriografije je posebno rasla.
To je bio kontekst u kom je bitno delo Vilijama Maknila, objavljeno 1963. i simptomatično nazvano „Uspon Zapada“, postalo jedno od najuticajnijih referentnih tački.
Ta knjiga je tipičan predstavnik hegemonije striktno evrocentrične makroperspektive.
U njoj je moderni svet predstavljen kao proizvod zapadnih tradicija.
Međutim, važnija za pojavu tradicije svetske istorije, i od Tojnbijeve ideje civilizacijskih monada i od teorije modernizacije nagoveštenoj u Maknilovoj apoteozi Evrope, bila su marksistička dela i ona inspirisana istorijskim materijalizmom.
Marksistički pristupi imali su presudan uticaj, naročito nakon 1945. – ne samo u Sovjetskom Savezu i drugim zemljama Istočnog bloka već i u Latinskoj Americi, Francuskoj, Italiji, Indiji i Japanu.
U Sovjetskom Savezu i u Kini naročito, svetska istorija je institucionalizovana nakon komunističkog preuzimanja i bila je od većeg značaja nego na Zapadu.
Na mnogim univerzitetima otvorene su katedre za svetsku istoriju.
U Kini je oko jedne trećine svih univerzitetskih predavača istorije radilo na institutima specijalizovanim za svetsku istoriju – to je brojka tada nezamisliva za Evropu ili SAD.
Godine 1970. pojavila se teorija svetskih sistema i to kao reakcija protiv te forme onoga što bi se moglo nazvati „svetska istorija u jednoj zemlji“, ako bismo tako parafrazirali Lenjinovu maksimu.
Nedovršeno delo Imanuela Valerštajna, čiji je prvi tom objavljen 1974, izazvalo je posvuda trenutni i entuzijastični odziv.
Fokus tog dela bio je na sistemskim procesima koji su pozivali istoričare da prošlost razumeju u samostalnom globalnom kontekstu a ne samo na osnovu apstraktne logike razvoja.
Do kraja dvadesetog veka, stoga, pisanje svetske istorije postalo je veoma raznoliko, iako je ostalo zadržano na rubovima ove naučne discipline u većini zemalja.
Interpretacija globalne prošlosti kojom dominira uspon Evrope nastavila je da igra veoma značajnu ulogu, ali kritika evrocentričnog narativa sve više je jačala, i te kritike vremenom su zauzele središnju poziciju nego samo vek ranije.
Trenutne pretpostavke o procesu globalizacije ne bi trebalo smatrati večnim.
Današnja globalna istorija se razlikuje od svojih preteča što se tiče bitnih osobina.
Najvažnija od njih je njeno isticanje isprepletanosti i integracija i njena odlučnost da prevaziđe ranija gledišta, kao što su koncepti posebnih civilizacija, evropske difuzije i teleoloških narativa.
Prevod s engleskog Bojana Gajski
Autor je poznati nemački istoričar čija je knjiga “Šta je globalna istorija?” objavljena u izdanju Arhipelaga.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
