Svi građani koji ne pripadaju povlašćenoj eliti bespomoćni su koliko i Romi

…Onaj ko nije u stanju da izvrši pritisak preko moćnika, neće dobiti adekvatnu zdravstvenu negu za svoje dete, bio Rom ili ne. Neće dobiti ili zadržati posao, neće dobiti zaštitu policije u slučaju da se nad njim ili njom vrši neki oblik nasilja. U tom smislu, svi građani ove države koji ne pripadaju toj povlašćenoj, „umreženoj“ eliti bespomoćni su isto koliko i Romi. I u tome je, po mom mišljenju, kvalitet predstave „Moje dete“. Ona ne govori samo o jednoj etničkoj manjini u Srbiji, nego o svim obespravljenim ljudima koji žive ovde, a ima ih (nas) mnogo. Previše“, kaže u razgovoru za Danas rediteljka Ana Đorđević.

NJena predstava „Moje dete“ nastala po tekstu Stojana Srdića osvojila je nedavno četiri priznanja na dva festivala – na 11. međunarodnom pozorišnom festivalu „JoakimInterFest“ u Kragujevcu i na mladenovačkom festivalu „Teatar u jednom dejstvu“. Iz Kragujevca su poneli Joakimovu nagradu za režiju, isto priznanje za glumu je pripalo i Jovani Gavrilović za ulogu devojčice Ranke, a mlada glumica dobila je i nagradu publike. Gledaoci su proglasili „Moje dete“ najboljom predstavom Pozorišnog festivala „Teatar u jednom dejstvu“ u Mladenovcu.

Drama koja je premijeru imala krajem prošle sezone u Beogradskom dramskom pozorištu govori o u srpskom društvu prećutkivanim temama: položaju i uslovima života Roma, nasilju u porodici, seksualnom zlostavljanju, pubertetskoj trudnoći… Inspirisana istinitim događajima, predstava „Moje dete“ govori o sudbini jedne romske devojčice koja jako mlada biva silovana, zlostavljanja, da bi zatim ostala trudna, a nakon toga i ostavljena da se sasvim sama bori sa svojim detetom. Iako u prvom planu priča o Romima, ovaj komad zapravo se dotiče svih onih koji žive na margini društva.

Ana Đorđević prihvatila je da režira tekst Stojana Srdića koji je 2014. nagrađen godišnjim priznanjem Udruženja dramskih pisaca Srbije „Branislav Nušić“ samo na osnovu dve rečenice o drami.

– Čula sam nešto kao: „Ovo je priča o Romima bez pevanja i psovanja“ i pomislila kako sam naišla na nestereotipnu, pametnu priču o najugroženijima, a to je ono što me privlači. Zaista postoje ljudi koje iskreno zanimaju problemi napuštenih, izmrcvarenih, napastvovanih, zlostavljanih, i bez oklevanja kažem da spadam među njih – objašnjava rediteljka.

Na pitanje šta govori o našem društvu to što mislimo da smo probleme Roma rešili uklanjanjem reči „Ciganin“ iz upotrebe, ona odgovara da nam je politička korektnost „donela metod prikrivanja istinitog stanja stvari kada su predrasude u pitanju, a oduzela nam je očiglednost njihove prisutnosti“.

Nasilje u porodici i zlostavljanje dece su teme o kojima se mnogo govori ali se na njihovom rešavanju malo radi.

– Država bi trebalo da taj problem rešava vrlo praktično i racionalno, putem zakonskih regulativa, uzimajući u razmatranje najširu moguću sliku. Pozorište nema tu vrstu aparature na raspolaganju, ali ono, za razliku zakonodavstva, ima moć da utiče na građansku svest o tom problem pomoću izazivanja saosećanja sa pojedinačnim žrtvama, i to tako što ulazi u detalje svake pojedinačne, lične priče. A ta vrsta „potresanja“ publike koja se bazira na poistovećenju, može da bude gorivo za građansku inicijativu, malu ili veliku, pojedinačnu ili organizovanu – podjednako je vredno i jedno i drugo. Ja nemam iluzija da pozorište može da promeni najširu sliku, ali, isto tako, niko me neće ubediti da menjanje slike u detalju nije neprocenjivo značajna akcija – objašnjava Ana Đorđević.

Ona ističe da je pozorište po svojoj suštini angažovano.

– Svaki pozorišni čin već je društveno angažovanje, s tim da se postavlja pitanje da li su stvaraoci svesni tog kvaliteta njegovog dejstva. Mislim da bismo svi koji se bavimo pozorištem morali da ga budemo svesniji. Međutim, tu postoji jedna opasnost. Javnost uporno društveni angažman pozorišta poistovećuje sa dnevnopolitičkim i nije u stanju da angažman vidi i u nekom drugom estetskom izrazu. Društveni problem nisu samo oni koji bi mogli da se obuhvate nekim novinskim člankom. Ima i onih koji se obuhvataju knjigama. Ako se u predstavi ne čuje poznato ime neke javne ličnosti, to ne znači da ona nije angažovana. Može to i drugačije. I to ne zbog toga što se beži od suštine nego upravo zbog toga što se želi ići ka njoj – objašnjava rediteljka.

Nagrade govore da predstava ostavlja jak utisak, ali, postavljamo pitanje rediteljki, izlazi li publika iz pozorišta drugačija nakon predstave „Moje dete“.

– Iskreno, ja to ne znam i nikada neću biti u prilici da znam i to je dobro, taj mi se osećaj misterije sviđa. Znam da predstava potresa publiku iznova i iznova, ponekad i preko očekivane mere, ali šta svaka od tih osoba učini sa tim osećanjem, to je tajna za nas koji smo im priredili taj doživljaj. Pozorište i nastaje tamo gde se gledaočeva ličnost sreće sa predstavom, i taj novostvoreni kvalitet uvek je i u svakom slučaju drugačiji, poseban i neocenjiv. Što se nagrada tiče, neću da lažem – sviđaju mi se! Sviđaju mi se jer se ekipa obraduje svakoj, a ja volim kad su oni radosni – zaključuje rediteljka.

U komadu „Moje dete“ igraju Jovana Gavrilović, Ivana Nikolić, Andrej Šepetkovski, Vladan Milić, Jelisaveta Orašanin, Mladen Sovilj. Scenografkinja je Milica Vučković, kostimografkinja Lana Cvijanović, kompozitor Vladimir Petričević.